NEMAČKA REVIZIJA SRPSKE ISTORIJE

Dr Vladimira Umeljića, srpskog intelektualca koji živi i radi u Nemačkoj, mogli bismo s punim pravom nazvati čovekom integralnog obrazovanja. Studi je stomatologije, istorije i teologije završio je u Beogradu i Frankfurtu na Majni. Istražuje i objavljuje u oblasti istorije, teologije, filozofije jezika, socijalne psihologije i politikologije (na srpskom, nemačkom i engleskom jeziku). Izdato je i više njegovih knjiga proze i poezije (na srpskom i nemačkom jeziku), imao je nekoliko samostalnih izložbi svojih ikona i slika (Beograd, Himelstir, Berlin).

1.Poštovani gospodine Umeljiću, Vi ste prvi srpskoj javnosti ukazali na jedan opasan pokušaj itorijskog revizionizma, na doktorsku disertaciju nemačkog istoričara Aleksandra Korba na temu „ U senci svetskog rata. Masovno nasilje ustaša nad Srbima, Jevrejima i Romima“, koji plasira tezu da se „nije dogodilo genocida nad Srbima“. Hoćete nam bliže objasniti o čemu je reč?

 Doktorska disertacija Aleksander Korb-a predstavlja neosporno jedan novi kvalitet, ali ne – kao što se očigledno namerava i priželjkuje – u smislu revolucionarne i uspešne revizije pozitivne istorijske nauke, već u okviru jednog političkog projekta nemačke i čitave zapadne proveniencije, koji se može pratiti već od početka devedesetih godina 20. veka. Taj projekat ima za cilj obezvređivanje srpske istorije, kulture i po mogućstvu svih humanističkih kvaliteta srpskog naroda.

Korb ovde konkretno odmah odriče začuđujuće velikom delu primarnih istorijskih izvora svaku verodostojnost i isključuje ih apsolutno iz naučnog dokaznog postupka. Tako su svi srpski izvori ili „nacionalistički“ (str. 18, 24, 45) ili „komunistički, jer sastavljeni u staljinističkom duktusu“ (str. 45) a izjave preživelih i izbeglih srpskih žrtava zločina sadrže samo „pojedinačne iskaze, koji izgledaju nefalsifikovano“ (str. 46).

Razlog za ovu poslednju procenu glasi, jer je „materijal problematičan, pošto ga je srpska vlada iz nacionalističkih razloga manipulisala“ (str. 45).

On isto tako odriče verodostojnost i izvornu istorijsku vrednost svim svedočanstvima nemačkih nacističkih (i italijanskih fašističkih) očevidaca tadašnjih događanja, sa istim zanimljivim obrazloženjem, da su dotični jednostavno „preuzimali informacije i podatke od srpskih nacionalista“ (str. 16, 17, 18, 24, 25, 35).

Zaključno, on otvoreno obznanjuje da za njegovu studiju, „hrvatski izvori predstavljaju centralni fundus u odnosu na naučno istraživanje ustaške politike“ (str. 41). Može li jedna tako jednostrana „naučnost“ da se i dalje smatra naukom? Da, očigledno, jer najveću težinu pri ovome ima žalosna činjenica, da je jedna ovakva „naučno-istorijska“ studija dobila najvišu ocenu summa cum laude  na jednom nemačkom univerzitetu.

2. Vi se dugo i kontinuirano bavite problemom genocida. Recite nam da li je je ova knjiga incident ili postoji jedna organizovana tendencija istorijskog revizionizma gde bi se možda Nemačka oslobodila teškog balasta za genocid i prebacila ga na nekog drugog, recimo Srbe. U suštini po tome ispada da to što se dogodilo u Jasenovcu nije genocid ali je zato genocid Srebrenica?

Radi se o jednom dugogodišnjem političkom projektu i to samo u odnosu na Srbe a ne na nemačku odgovornost za Holokaust, u tu oblast se oni ne usuđuju, što je samo dobro. U dotičnom projektu nažalost učestvuju i nemačke akademsko-univerzitetske ustanove i institucije.

Taj orkestrirani naum je inače započet političko-medijskom kampanjom.

Tako je već u avgustu 1991. na pr. jedan hrvatski katolički sveštenik, Josip Dubovečak iz Varaždina, dobio (i iskoristio) priliku da u jednom nemačkom listu obznani jednu osnovnu, skoro paradigmatičnu odrednicu započete kampanje, ovog sistematski iniciranog i sinhronizovanog političkog poduhvata:

“U Srbima se krije nešto satansko, nešto genetski pokvareno.”

Ni redakcija ovog lista a ni desetine hiljada dnevnih čitalaca (osim jednog jedinog) nisu se potom oglasili, ogradili ili čak protestvovali protiv ovog „militantno-nasilnog pokušaja obezvređivanja i poništavanja civilizacijsko-kulturoloških dostignuća u jednom društvu“, koji bi ukazivao na „raspad socijalno-moralnih vrednosti“ “ (Richard Albrecht, 1989.), ovog nesumnjivog povampirenja nacističko-rasističkog tj. ustaško-rasističkog vokabulara u sada “pravnoj i demokratskoj” nemačkoj državi.

Autoritativna redefinicija stvarnosti potom se intenzivirala, istina i etika su već profilaktički bili relativizovani (redefinisani), psihagogija (političari i mediji) je aktivirala internalizaciju (“normalni čovek, medijski konzument”) i “sopstvena dinamika događaja” je zatim samo povremeno (po potrebi, prema razvoju situacije), ali istrajno i konsekventno dobijala nove i vrlo profesionalno odmerene impulse.

Već tada su međutim i nemačke akademske institucije – prvo oprezno i daleko od očiju opšte javnosti a potom sve otvorenije, javnije – počele da daju svoj specifični doprinos ovom projektu, čiji trenutni vrhunac (novi kvalitet) predstavlja studija Aleksander Korb-a.

Tako je na pr. 1991-1992. na Gete-Univerzitetu u Frankfurtu bila redovno prijavljena i zvanično prihvaćena jedna doktorska disertacija na istu temu, koju je odabrao i Korb, koja međutim nije selektivno tj. jednostrano birala istorijske izvore i naučnu literaturu, koja je analizirala i ulogu Vatikana i hrvatskog katoličkog klira u ovim zbivanjima, koja se bavilagenocidom nad Srbima, Romima i Jevrejima u hrvatskoj državi 1941-1945.

Zakonom propisane ekspertize su bile pozitivne i predlagale vrlo visoku ocenu, univerzitetska ispitna komisija je bila određena, datum, sat i mesto odbrane disertacije su bili utvrđeni a potom je doktorski rad bio javno izložen na univerzitetu.

Odmah potom je usledila žestoka kampanja unutar univerziteta, koja je kulminirala sprečavanjem finalne odbrane disertacije i isključivanjem autora sa liste zvaničnih doktoranda.

Komentar akademika prof. dr Milorada Ekmečića u odnosu na to je glasio:

„Evropska istorijska nauka ne može ostati ravnodušna na ovakvu pojavu gušenja istorijske istine (…) Ova knjiga je istovremeno i jedna vrsta protesta protiv okolnosti saučestvovanja nemačke istorijske nauke sa dnevnom politikom svoje vlade u razaranju jugoslovenske države 1992…“

Ton se 1995-1996. u nemačkim akademskim krugovima menja, postaje oštriji, bezobzirniji i – izlazi u javnost.

Navešću još samo kratko jedan verifikovani slučaj iz devedesetih godina u Nemačkoj, koji je isto tako bio u službi tada potencirane diskvalifikacije i dehumanizacije ciljne grupe (Srba), tj. tada aktuelne politike nemačke države.

Radi se o jednoj seriji predavanja i zaključnom zborniku tih priloga, koji su u zimskom semestru 1995/1996. bili organizovani za studente humanističkih nauka na Friedrich-Wilchelm Univerzitetu u Bonu. Inicijatori, organizatori i autori su bili sam univerzitet i akademsko „Društvo za istraživanje jugoistočne Evrope“ iz Minhena.

Šef projekta i jedan od autora, odgovorni urednik i izdavač zbornika bio je dugogodišnji profesor slavistike sa bonskog univerziteta, dr Wilfried Potthoff. Okvirna tema je glasila „Konfliktna regija jugoistočna Evropa, prošlost i perspektive“.

Tematski okvir Potthoff.-ovog priloga je u suštini istorija književnosti a formalno težište je stavljeno na lik epskog junaka Marka Kraljevića u srpskoj narodnoj poeziji, dakle nešto, što se samo uz veliki trud da politizovati.

Nekadašnji student univerziteta u Zagrebu Potthoff., međutim, nije žalio truda i on počinje svoje kniževno-istorijsko razmatranje odmah jednim kratkim apostrofiranjem „homerovskih Hrvata i atavističkih Srba“.

Kada Potthoff. potom dolazi na to da govori  na pr. o srpskim hajducima (u narodnoj poeziji), on odmah uspostavlja korelaciju sa poslednjim građanskim ratovima na tlu bivše Jugoslavije u poslednjoj deceniji 20. veka. Srpski hajduci su, po njemu, naime: „Krvoločni drumski razbojnici (…) i to sve je ponovo provalilo iz atavističkih dubina svesti…“

Srpski „Kosovski mit“ je pak, po njemu, prevashodno „jedno prokletstvo, čija opasnost proističe iz činjenice da je on služio kao ideološki instrument jedne fašističke, jedne nasilne i ekspanzivne politike…“

Da li je legitimno ovakvu „naučnost“ nazvati možda – satanizacijom jednog naroda?

U ovom kontekstu se sagledava i sve ono, što je u doktorskoj diesertaciji Aleksander Korb-a „novo“, ali ne i „revolucionarno“ – on se nalazi samo u okviru i u službi tog nemačkogpolitičkog projekta a novo je samo, da ga njegov vešti i suptilni način interesno uslovljene redefinicije stvarnosti i visok nivo vladanja „zanatom“ istorijske nauke kvalitativno razlikuju od na pr. njegovog kolege Potthoff.-a.

Korb-ovim neospornim trudom je promena paradigme u nemačkim humanističkim socijalnim naukama dostigla novi kvalitet, sasvim drugi nivo samovoljne i virtuelne refleksije stvarnosti.

Te nauke naime ubrzano dobijaju jedan zajednički i dominantni ideološko-politički predznak.

On pripada akademski verziranim revizionistima istorije. Njegov selektivni i neprevidivo interesno motivisani pristup problematici hrvatske države 1941-1945. i njenoj genocidnoj politici u odnosu na Srbe, Rome i Jevreje, kao i njegov ekstremno apologetski stav u odnosu na hrvatski katolički klir, Vatikan pa i na tadašnju hrvatsku državu (sve masovne zločine su, po njemu, počinile one malobrojne ustaše a čak se i „ustaško vođstvo pre osećalo primoranim da toleriše ovakvo delanje svojih trupa na terenu“) njega doduše u značajnoj meri postavljaju u pitanje, kao jednog ozbiljnog i objektivnog istoričara.

Zadatak istorijske nauke nije, naime, da dodeljuje (uvek subjektivne) apsolucije.

Ono što on u ovom svom delu u suštini čini to je da, zahvaljujući umešnom baratanju jezikom, uzurpira vlast nad definicijama, samosvojno i naučno-autoritativno redefiniše stvarnost, da zatim tu virtualizovanu stvarnost proglasi jedinom „stvarnom stvarnošću“ (supstitucija sadržine formom) i da je psihagoški etablira u javnosti, u svesti ljudi.

To, međutim, nije istorijska nauka.

To je metodologija oprobane (i uspešne) instrumentalizacije i manipulacije ljudima, koju proučava i analizira multidisciplinarna, mada prevashodno jezičko-filozofski utemeljena Teorija definicionizma.

Korb-ov način rada, dakle, genuino pripada relativističkom shvatanju filozofije, za koje jezik predstavlja najubojitije oružje, glavni instrument dominacije nad drugima a u službi ostvarivanja svojih partikularnih interesa i ciljeva.

Njegovo vrlo solidno poznavanje „zanata“ istoričara stoji prevashodno u službi konstruisanja spoljne forme, koja bi eto trebalo da determiniše i sadržinu ovog njegovog dela (pokušaj supstitucije sadržine formom).

Drugim rečima, njegov rad se može posmatrati kao jedan relativističko-filozofski traktat u naučno-istorijskim haljinama.

Samo nerazuman ili izuzetno zlonameran čovek bi bio u stanju da stavi znak jednakosti između „NATO-demokratija“ i nekadašnjeg vojnopolitičkog kompleksa zločinačkog Adol fa Hitlera. Ipak, moramo da primetimo da su granice Srbije po volji Adolfa Hitlera i granice Srbije povolji „NATO-demokratija“ na najboljem putu da se defakto poklope. Da nas faktički nedosta jujoš samo Raška i Vojvodina, gde se upravo doga đato što se događa 

3. Takođe dugo živite i radite u Nemačkoj i dobro poznajete nemačku unutrašnju i spoljnu politiku. Kako se može objasniti politika Nemačke prema Srbiji. U poslednje vreme, imajući u vidu ponašanje Nemačke ne samo u vreme raspada SFRJ, nego odnos Berlina prema Kosovu, mnogi u Srbiji, nemačku politiku prema  Srbima označavaju kao „revanšističku“. Da li su takve ocene ispravne ili pojednostavljene?

Umesto odgovora, pogledajmo  geopolitičku kartu, koju sam poslednji put izneo u javnost 2010. (praćeno istim pitanjem). Da bi se izbegli nesporazumi – samo jedan nerazuman ili izuzetno zlonameran čovek bi bio u stanju da stavi znak jednakosti između „NATO-demokratija“ i nekadašnjeg vojnopolitičkog kompleksa zločinačkog Adolfa Hitlera. Utoliko je interesantnije uporediti geopolitičku podelu ondašnje Jugoslavije, koju je Hitler 1941.-1945. – uz energičnu i usrdnu pomoć svojih slovenačkih, hrvatskih, bosansko-muslimanskih i šiptarskih saveznika – iznudio i aktuelnu geopolitičku podelu bivše Jugoslavije, koju su, nesumnjivo, „NATO-demokratije“ – uz energičnu i usrdnu pomoć svojih slovenačkih, hrvatskih, bosansko-muslimanskih i šiptarskih saveznika – isto tako, iznudile.

Granice Srbije, po volji Adolfa Hitlera i granice Srbije, po volji „NATO-demokratija“ su  na najboljem putu da se de fakto poklope. Danas faktički nedostaju još samo Raška i Vojvodina, gde se upravo događa, šta se događa, kao što svi znamo:

Bivši sastavni delovi Jugoslavije, koji su kroz tada novu geopolitičku podelu 1941-1945. ušli u interesnu sferu Hitlerovog vojno-političkog saveza i bivši sastavni delovi Jugoslavije, koji su kroz sada novu geopolitičku podelu na kraju 20. veka ušli u interesnu sferu vojno-političkog saveza NATO-a postaju de facto identični.

Mogu li jedan ekspanzionistički vojni savez, koji dela iz izrazito ne-etičkih razloga (Adolf Hitler) i jedan ekspanzionistički vojni savez, koji dela – po sopstvenom svedočenju – iz izrazito etičkih razloga (NATO) da svojom vojnom silom, svojom ekonomskom i političkom težinom dovedu do istih rezultata?

Zvuči, doduše paradoksalno, ali ako poverujemo rečima „NATO-demokratija“, onda odgovor mora da bude potvrdan i, u tom slučaju, je pojam „etike“ ukinut i ne može da važi kao kriterijum delanja jednog takvog saveza, bez obzira šta predstavnici i zvaničnici istoga tvrde. A ukoliko a priori ne poverujemo da je NATO vođen etičkim motivima, onda smo izjednačili ova dva vojno-politička pakta što bi, kako smo već naglasili, učinio samo jedan nerazuman ili zlonameran čovek.

Identični rezultat se, međutim, ne da ni sakriti ni falsifikovati.

4. No, zaista kako unaprediti odnose između Srbije i Nemačke. Postoji periodi saradnje, 19.vek, nemačka ekonomije je zaista zdrava – proizvodna ekonomija, nije špekulantska, postoji značajni nemački intelektualci koji su nas branili u vreme sankcija i NATO agresije. Veliki broj Srba živi i radi u Nemačkoj. Da li ovo pomenuto predstavlja skroman potencijal za sporazum Nemačke i Srbije, kako uopšte unaprediti naše odnose?

Do ujedinjenja dve nemačke države, Savezna Republika je bila evropska Nemačka, od tada smo svedoci nastajanja jedne nemačke Evrope. Nemačka je danas moćnija nego ikada u istoriji i definitivno nema razloga da pregovara sa jednim malim, pobeđenim narodom a kamoli da razmišlja o nekakvim ustupcima.

To znači, do unapređenja odnosa može doći tek kada Nemačka u tome otkrije neki svoj interes, što pretpostavlja da Srbija počne da predstavlja određeni faktor a ne više dosadni balast njene politike. Ako Nemačka bude dakle počela da poštuje Srbiju.

Jer sa pobeđenima se ne pregovara, sa slabima se ne razgovara a moliocima se samo naređuje ili se pak teraju od sopstvenih vrata.

To bi, međutim, impliciralo značajni zaokret srpske politike, političko i ekonomsko približavanje Rusiji, ekonomsko povezivanje sa drugim “globalnim igračima” (Indija, Kina, Brazil, Venecuela), jačanje sopstvene privrede. Srbija je mala zemlja i ne može sa Nemačkom ili NATO-paktom da pregovara sa pozicije snage (što bi svakako bilo optimalno), ali kao na pr. važni političko-ekonomski i bliski geostrateški partner Rusije, ona bi sigurno imala sasvim drugačiji tretman od strane Zapada.

Ukratko, srpska politika bi morala ponovo da nauči da kaže – ne!

5. Problemi Srbima ne dolaze samo od stranaca, već i od samih Srba. Kako gledate na politiku nove vlade; borbu protiv korupcije ali i spremnost da se srpske institucije na Kosovu i Metohiji predaju Šiptarima zarad datuma za početak pregovora radi ulaska u Evropsku uniju?

Borbu protiv korupcije smatram neophodnom, ona je od upravo vitalnog značaja. Što se tiče već dugo prisutnog trčanja u “evropsku zajednicu naroda” i to po bukvalno svaku cenu, to je postalo jedna vrsta nerazumne idolatrije srpske zvanične politike.

Netačno je, naime, nesmotreno i štetno izjednačavanje Evrope sa Evropskom unijom a pogrešno je i grešno hrliti po svaku cenu u ovu, od strane NATO-a vojno a od strane Nemačke ekonomski dominiranu naddržavnu organizaciju. Svaka domaćica zna, da je besmisleno na pijaci platitisvaku cenu za ma koliko željenu robu, zar ne?

Kako to, da srpski političari to ne znaju?

Ta Evropska unija, transatlantski zagrljena sa SAD u vojno-političkom smislu, samo je na Balkanu, nasilno a na srpsku štetu, revidirala faktički sve rezultate svetskih (ali i oslobodilačkih balkanskih) ratova u 20. veku.

Srpski nacionalni korpus je ponovo razbijen na više država, srpska državotvorna narodna većina je opet pretvorena u više (poprilično obespravljenih i nezaštićenih) manjina.

Kada je Nemačka svojevremeno priznala onu paradržavu na srpskoj teritoriji Kosova i Metohije, tadašnji nemački ministar inostranih poslova Štajnmajer je svečano izjavio za javnost, da „sada više ne postoje prepreke, da Srbi postanu deo evropske porodice naroda“.

Nemačko priznavanje jedne (i nemačkim) nasiljem stvorene pseudo-države na iskonskoj srpskoj državnoj teritoriji bi dakle trebalo da je eto uklonilo poslednju prepreku, da jedan stari evropski narod (Srbi) postane jedan (novi?) evropski narod? Tja, da nije žalosno, bilo bi svakako smešno. Samo još jedan dokaz, dakle, da su arogancija i ignorancija sestre-bliznakinje. I – još jedan bitni pokazatelj, koliko Srbi i Srbija ne uživaju nimalo poštovanja od strane Nemačke.

Ja sam gospodinu Štajnmajeru potom, govoreći u Berlinu, na najvećoj srpskoj protestnoj demonstraciji tim povodom u Nemačkoj, poručio isto tako za javnost: „To mene, gospodine ministre, podseća na ponašanje jednog bahatog nasilnika, koji je svojoj žrtvi prvo polomio obe noge a potom je svečano poziva da se uspne uz hiljadu i jednu stepenicu, i zauzme mesto u podnožju njegove svečane pobedničke trpeze.“

Srbi bi, znači, morali da se prisete šta je to samopoštovanje, šta je to nacionalni interes, odnosno da zrelo i trezveno razmisle, koja cena za koji produkt je previsoka a koja ne.

Srpske vlasti misle i deluju, plašim se, pogrešno.

Izjave vladajućih srpskih političara u tom kontekstu, inače, ne stoje u skladu sa njihovim radnjama. Zaklinjanje u predstojeći boljitak naroda podsećaju sve više na prazne parole iz Titovih vremena, kao: „Bolja budućnost je pred nama!“ Mi smo, kao deca i mladež, tada uvek (tiho) dodavali: „I tamo će uvek i da ostane:“

Utisak je, da oni upravo dovršavaju ne prodaju, već predaju srpske Svete zemlje. Oni naime, u tom slučaju, neće dobiti ni jedno „hvala“ a kamoli nešto više za to. A ko god se uprlja predajom Kosova i Metohije, njega čeka garantovano mesto na otpadu istorije, ali sigurno i Božiji sud.

Nije naime ni sada kasno reći jedno odlučno i nedvosmisleno „ne“ i ostaviti pitanje otvorenim, samo shodno nesrećnim aktuelnim okolnostima. Jer ničija sveća nije do jutra gorela, to važi i za današnjeg „Velikog brata“, ma koliko on proglašavao kraj istorije. To su naime činile i sve dosadašnje imperije u istoriji čovečanstva i – gde su one danas?

Njihova prolaznost i kraj nisu samo deklarativne prirode, zar ne?

6. Svi našim sagovornicima postavljamo pitanja: Kako ocenjujte trenutno političko i ekonomsko stanje u Srbiji, odnosno stanje nacije? Svaka ideja, inicijativa i predlog rešenja za izlazak iz teške ekonomske, političke i socijalne krize je dobrodošla, te i Vas pitamo šta nam kao narodu valja činiti?

U socijalnom smislu, vratiti se tradicionalnim vrednosti, graditi samopoštovanje, obrazovati se i raditi. U političkom smislu, prestati sa unilateralnim idolopoklonstvom u odnosu na Zapad, naći jedan mudri balans u međunarodnim odnosima, slediti sopstvene nacionalne interese i graditi srpsku državnost pošteno i uporno.

Utopija? Ne, samo krajnja nužnost, u bukvalno minut do dvanaest. A utopija ionako počinje tamo, gde stvarnost postaje nepodnošljiva, gde više nije vredna življenja.

 „Geopolitika“, Beograd, 1. mart 2013

Vezane vijesti:

Srbin koji je zadivio i Noama Čomskog!

Vladimir Umeljić: “Teorija definicionizma” – Zapad i Balkan 1990?

Vladimir Umeljić SOCIJALNO-PSIHOLOŠKI ASPEKTI FENOMENA GENOCIDA U SVETLU „TEORIJE DEFINICIONIZMA“