Ж | Ž

Подијелите вијест (кликните на + за више опција):

НЕМАЧКА РЕВИЗИЈА СРПСКЕ ИСТОРИЈЕ

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/preporucujemo/2013/umeljic-geopolitika.jpg

Др Владимира Умељића, српског интелектуалца коjи живи и ради у Немачкоj, могли бисмо с пуним правом назвати човеком интегралног образовања. Студи jе стоматологиjе, историjе и теологиjе завршио jе у Београду и Франкфурту на Маjни. Истражуjе и обjављуjе у области историjе, теологиjе, филозофиjе jезика, социjалне психологиjе и политикологиjе (на српском, немачком и енглеском jезику). Издато jе и више његових књига прозе и поезиjе (на српском и немачком jезику), имао jе неколико самосталних изложби своjих икона и слика (Београд, Химелстир, Берлин).

1.Поштовани господине Умељићу, Ви сте први српскоj jавности указали на jедан опасан покушаj иториjског ревизионизма, на докторску дисертациjу немачког историчара Александра Корба на тему „ У сенци светског рата. Масовно насиље усташа над Србима, Јевреjима и Ромима“, коjи пласира тезу да се „ниjе догодило геноцида над Србима“. Хоћете нам ближе обjаснити о чему jе реч?

 Докторска дисертациjа Александер Корб-а представља неоспорно jедан нови квалитет, али не – као што се очигледно намерава и прижељкуjе – у смислу револуционарне и успешне ревизиjе позитивне историjске науке, већ у оквиру jедног политичког проjекта немачке и читаве западне провениенциjе, коjи се може пратити већ од почетка деведесетих година 20. века. Таj проjекат има за циљ обезвређивање српске историjе, културе и по могућству свих хуманистичких квалитета српског народа.

Корб овде конкретно одмах одриче зачуђуjуће великом делу примарних историjских извора сваку веродостоjност и искључуjе их апсолутно из научног доказног поступка. Тако су сви српски извори или „националистички“ (стр. 18, 24, 45) или „комунистички, jер састављени у стаљинистичком дуктусу“ (стр. 45) а изjаве преживелих и избеглих српских жртава злочина садрже само „поjединачне исказе, коjи изгледаjу нефалсификовано“ (стр. 46).

Разлог за ову последњу процену гласи, jер jе „материjал проблематичан, пошто га jе српска влада из националистичких разлога манипулисала“ (стр. 45).

Он исто тако одриче веродостоjност и изворну историjску вредност свим сведочанствима немачких нацистичких (и италиjанских фашистичких) очевидаца тадашњих догађања, са истим занимљивим образложењем, да су дотични jедноставно „преузимали информациjе и податке од српских националиста“ (стр. 16, 17, 18, 24, 25, 35).

Закључно, он отворено обзнањуjе да за његову студиjу, „хрватски извори представљаjу централни фундус у односу на научно истраживање усташке политике“ (стр. 41). Може ли jедна тако jеднострана „научност“ да се и даље сматра науком? Да, очигледно, jер наjвећу тежину при овоме има жалосна чињеница, да jе jедна оваква „научно-историjска“ студиjа добила наjвишу оцену summa cum laude  на jедном немачком универзитету.

2. Ви се дуго и континуирано бавите проблемом геноцида. Реците нам да ли jе jе ова књига инцидент или постоjи jедна организована тенденциjа историjског ревизионизма где би се можда Немачка ослободила тешког баласта за геноцид и пребацила га на неког другог, рецимо Србе. У суштини по томе испада да то што се догодило у Јасеновцу ниjе геноцид али jе зато геноцид Сребреница?

Ради се о jедном дугогодишњем политичком проjекту и то само у односу на Србе а не на немачку одговорност за Холокауст, у ту област се они не усуђуjу, што jе само добро. У дотичном проjекту нажалост учествуjу и немачке академско-универзитетске установе и институциjе.

Таj оркестрирани наум jе иначе започет политичко-медиjском кампањом.

Тако jе већ у августу 1991. на пр. jедан хрватски католички свештеник, Јосип Дубовечак из Вараждина, добио (и искористио) прилику да у jедном немачком листу обзнани jедну основну, скоро парадигматичну одредницу започете кампање, овог систематски иницираног и синхронизованог политичког подухвата:

“У Србима се криjе нешто сатанско, нешто генетски покварено.”

Ни редакциjа овог листа а ни десетине хиљада дневних читалаца (осим jедног jединог) нису се потом огласили, оградили или чак протествовали против овог „милитантно-насилног покушаjа обезвређивања и поништавања цивилизациjско-културолошких достигнућа у jедном друштву“, коjи би указивао на „распад социjално-моралних вредности“ “ (Richard Albrecht, 1989.), овог несумњивог повампирења нацистичко-расистичког тj. усташко-расистичког вокабулара у сада “правноj и демократскоj” немачкоj држави.

Ауторитативна редефинициjа стварности потом се интензивирала, истина и етика су већ профилактички били релативизовани (редефинисани), психагогиjа (политичари и медиjи) jе активирала интернализациjу (“нормални човек, медиjски конзумент”) и “сопствена динамика догађаjа” jе затим само повремено (по потреби, према развоjу ситуациjе), али истраjно и консеквентно добиjала нове и врло професионално одмерене импулсе.

Већ тада су међутим и немачке академске институциjе – прво опрезно и далеко од очиjу опште jавности а потом све отворениjе, jавниjе – почеле да даjу своj специфични допринос овом проjекту, чиjи тренутни врхунац (нови квалитет) представља студиjа Александер Корб-а.

Тако jе на пр. 1991-1992. на Гете-Универзитету у Франкфурту била редовно приjављена и званично прихваћена jедна докторска дисертациjа на исту тему, коjу jе одабрао и Корб, коjа међутим ниjе селективно тj. jеднострано бирала историjске изворе и научну литературу, коjа jе анализирала и улогу Ватикана и хрватског католичког клира у овим збивањима, коjа се бавилагеноцидом над Србима, Ромима и Јевреjима у хрватскоj држави 1941-1945.

Законом прописане експертизе су биле позитивне и предлагале врло високу оцену, универзитетска испитна комисиjа jе била одређена, датум, сат и место одбране дисертациjе су били утврђени а потом jе докторски рад био jавно изложен на универзитету.

Одмах потом jе уследила жестока кампања унутар универзитета, коjа jе кулминирала спречавањем финалне одбране дисертациjе и искључивањем аутора са листе званичних докторанда.

Коментар академика проф. др Милорада Екмечића у односу на то jе гласио:

„Европска историjска наука не може остати равнодушна на овакву поjаву гушења историjске истине (…) Ова књига jе истовремено и jедна врста протеста против околности саучествовања немачке историjске науке са дневном политиком своjе владе у разарању jугословенске државе 1992…“

Тон се 1995-1996. у немачким академским круговима мења, постаjе оштриjи, безобзирниjи и – излази у jавност.

Навешћу jош само кратко jедан верификовани случаj из деведесетих година у Немачкоj, коjи jе исто тако био у служби тада потенциране дисквалификациjе и дехуманизациjе циљне групе (Срба), тj. тада актуелне политике немачке државе.

Ради се о jедноj сериjи предавања и закључном зборнику тих прилога, коjи су у зимском семестру 1995/1996. били организовани за студенте хуманистичких наука на Friedrich-Wilchelm Универзитету у Бону. Инициjатори, организатори и аутори су били сам универзитет и академско „Друштво за истраживање jугоисточне Европе“ из Минхена.

Шеф проjекта и jедан од аутора, одговорни уредник и издавач зборника био jе дугогодишњи професор славистике са бонског универзитета, dr Wilfried Potthoff. Оквирна тема jе гласила „Конфликтна региjа jугоисточна Европа, прошлост и перспективе“.

Тематски оквир Potthoff.-овог прилога jе у суштини историjа књижевности а формално тежиште jе стављено на лик епског jунака Марка Краљевића у српскоj народноj поезиjи, дакле нешто, што се само уз велики труд да политизовати.

Некадашњи студент универзитета у Загребу Potthoff., међутим, ниjе жалио труда и он почиње своjе книжевно-историjско разматрање одмах jедним кратким апострофирањем „хомеровских Хрвата и атавистичких Срба“.

Када Potthoff. потом долази на то да говори  на пр. о српским хаjдуцима (у народноj поезиjи), он одмах успоставља корелациjу са последњим грађанским ратовима на тлу бивше Југославиjе у последњоj децениjи 20. века. Српски хаjдуци су, по њему, наиме: „Крволочни друмски разбоjници (…) и то све jе поново провалило из атавистичких дубина свести…“

Српски „Косовски мит“ jе пак, по њему, превасходно „jедно проклетство, чиjа опасност проистиче из чињенице да jе он служио као идеолошки инструмент jедне фашистичке, jедне насилне и експанзивне политике…“

Да ли jе легитимно овакву „научност“ назвати можда – сатанизациjом jедног народа?

У овом контексту се сагледава и све оно, што jе у докторскоj диесертациjи Александер Корб-а „ново“, али не и „револуционарно“ – он се налази само у оквиру и у служби тог немачкогполитичког проjекта а ново jе само, да га његов вешти и суптилни начин интересно условљене редефинициjе стварности и висок ниво владања „занатом“ историjске науке квалитативно разликуjу од на пр. његовог колеге Potthoff.-а.

Корб-овим неоспорним трудом jе промена парадигме у немачким хуманистичким социjалним наукама достигла нови квалитет, сасвим други ниво самовољне и виртуелне рефлексиjе стварности.

Те науке наиме убрзано добиjаjу jедан заjеднички и доминантни идеолошко-политички предзнак.

Он припада академски верзираним ревизионистима историjе. Његов селективни и непревидиво интересно мотивисани приступ проблематици хрватске државе 1941-1945. и њеноj геноцидноj политици у односу на Србе, Роме и Јевреjе, као и његов екстремно апологетски став у односу на хрватски католички клир, Ватикан па и на тадашњу хрватску државу (све масовне злочине су, по њему, починиле оне малоброjне усташе а чак се и „усташко вођство пре осећало примораним да толерише овакво делање своjих трупа на терену“) њега додуше у значаjноj мери постављаjу у питање, као jедног озбиљног и обjективног историчара.

Задатак историjске науке ниjе, наиме, да додељуjе (увек субjективне) апсолуциjе.

Оно што он у овом свом делу у суштини чини то jе да, захваљуjући умешном баратању jезиком, узурпира власт над дефинициjама, самосвоjно и научно-ауторитативно редефинише стварност, да затим ту виртуализовану стварност прогласи jедином „стварном стварношћу“ (супституциjа садржине формом) и да jе психагошки етаблира у jавности, у свести људи.

То, међутим, ниjе историjска наука.

То jе методологиjа опробане (и успешне) инструментализациjе и манипулациjе људима, коjу проучава и анализира мултидисциплинарна, мада превасходно jезичко-филозофски утемељена Теориjа дефиниционизма.

Корб-ов начин рада, дакле, генуино припада релативистичком схватању филозофиjе, за коjе jезик представља наjубоjитиjе оружjе, главни инструмент доминациjе над другима а у служби остваривања своjих партикуларних интереса и циљева.

Његово врло солидно познавање „заната“ историчара стоjи превасходно у служби конструисања спољне форме, коjа би ето требало да детерминише и садржину овог његовог дела (покушаj супституциjе садржине формом).

Другим речима, његов рад се може посматрати као jедан релативистичко-филозофски трактат у научно-историjским хаљинама.

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/preporucujemo/2013/umeljic-karta1.jpg

Само неразуман или изузетно злонамеран човек би био у стању да стави знак jеднакости између „НАТО-демократиjа“ и некадашњег воjнополитичког комплекса злочиначког Адол фа Хитлера. Ипак, морамо да приметимо да су границе Србиjе по вољи Адолфа Хитлера и границе Србиjе повољи „НАТО-демократиjа“ на наjбољем путу да се дефакто поклопе. Да нас фактички недоста jуjош само Рашка и Воjводина, где се управо дога ђато штo се догађа 

3. Такође дуго живите и радите у Немачкоj и добро познаjете немачку унутрашњу и спољну политику. Како се може обjаснити политика Немачке према Србиjи. У последње време, имаjући у виду понашање Немачке не само у време распада СФРЈ, него однос Берлина према Косову, многи у Србиjи, немачку политику према  Србима означaваjу као „реваншистичку“. Да ли су такве оцене исправне или поjедностављене?

Уместо одговора, погледаjмо  геополитичку карту, коjу сам последњи пут изнео у jавност 2010. (праћено истим питањем). Да би се избегли неспоразуми – само jедан неразуман или изузетно злонамеран човек би био у стању да стави знак jеднакости између „НАТО-демократиjа“ и некадашњег воjнополитичког комплекса злочиначког Адолфа Хитлера. Утолико jе интересантниjе упоредити геополитичку поделу ондашње Југославиjе, коjу jе Хитлер 1941.-1945. – уз енергичну и усрдну помоћ своjих словеначких, хрватских, босанско-муслиманских и шиптарских савезника – изнудио и актуелну геополитичку поделу бивше Југославиjе, коjу су, несумњиво, „НАТО-демократиjе“ – уз енергичну и усрдну помоћ своjих словеначких, хрватских, босанско-муслиманских и шиптарских савезника – исто тако, изнудиле.

Границе Србиjе, по вољи Адолфа Хитлера и границе Србиjе, по вољи „НАТО-демократиjа“ су  на наjбољем путу да се де факто поклопе. Данас фактички недостаjу jош само Рашка и Воjводина, где се управо догађа, шта се догађа, као што сви знамо:

Бивши саставни делови Југославиjе, коjи су кроз тада нову геополитичку поделу 1941-1945. ушли у интересну сферу Хитлеровог воjно-политичког савеза и бивши саставни делови Југославиjе, коjи су кроз сада нову геополитичку поделу на краjу 20. века ушли у интересну сферу воjно-политичког савеза НАТО-а постаjу де фацто идентични.

Могу ли jедан експанзионистички воjни савез, коjи дела из изразито не-етичких разлога (Адолф Хитлер) и jедан експанзионистички воjни савез, коjи дела – по сопственом сведочењу – из изразито етичких разлога (НАТО) да своjом воjном силом, своjом економском и политичком тежином доведу до истих резултата?

Звучи, додуше парадоксално, али ако поверуjемо речима „НАТО-демократиjа“, онда одговор мора да буде потврдан и, у том случаjу, jе поjам „етике“ укинут и не може да важи као критериjум делања jедног таквог савеза, без обзира шта представници и званичници истога тврде. А уколико а приори не поверуjемо да jе НАТО вођен етичким мотивима, онда смо изjедначили ова два воjно-политичка пакта што би, како смо већ нагласили, учинио само jедан неразуман или злонамеран човек.

Идентични резултат се, међутим, не да ни сакрити ни фалсификовати.

4. Но, заиста како унапредити односе између Србиjе и Немачке. Постоjи периоди сарадње, 19.век, немачка економиjе jе заиста здрава – производна економиjа, ниjе шпекулантска, постоjи значаjни немачки интелектуалци коjи су нас бранили у време санкциja и НАТО агресиjе. Велики броj Срба живи и ради у Немачкоj. Да ли ово поменуто представља скроман потенциjал за споразум Немачке и Србиjе, како уопште унапредити наше односе?

До уjедињења две немачке државе, Савезна Република jе била европска Немачка, од тада смо сведоци настаjања jедне немачке Европе. Немачка jе данас моћниjа него икада у историjи и дефинитивно нема разлога да преговара са jедним малим, побеђеним народом а камоли да размишља о некаквим уступцима.

То значи, до унапређења односа може доћи тек када Немачка у томе откриjе неки своj интерес, што претпоставља да Србиjа почне да представља одређени фактор а не више досадни баласт њене политике. Ако Немачка буде дакле почела да поштуjе Србиjу.

Јер са побеђенима се не преговара, са слабима се не разговара а молиоцима се само наређуjе или се пак тераjу од сопствених врата.

То би, међутим, имплицирало значаjни заокрет српске политике, политичко и економско приближавање Русиjи, економско повезивање са другим “глобалним играчима” (Индиjа, Кина, Бразил, Венецуела), jачање сопствене привреде. Србиjа jе мала земља и не може са Немачком или НАТО-пактом да преговара са позициjе снаге (што би свакако било оптимално), али као на пр. важни политичко-економски и блиски геостратешки партнер Русиjе, она би сигурно имала сасвим другачиjи третман од стране Запада.

Укратко, српска политика би морала поново да научи да каже – не!

5. Проблеми Србима не долазе само од странаца, већ и од самих Срба. Како гледате на политику нове владе; борбу против корупциjе али и спремност да се српске институциjе на Косову и Метохиjи предаjу Шиптарима зарад датума за почетак преговора ради уласка у Европску униjу?

Борбу против корупциjе сматрам неопходном, она jе од управо виталног значаjа. Што се тиче већ дуго присутног трчања у “европску заjедницу народа” и то по буквално сваку цену, то jе постало jедна врста неразумне идолатриjе српске званичне политике.

Нетачно jе, наиме, несмотрено и штетно изjедначавање Европе са Европском униjом а погрешно jе и грешно хрлити по сваку цену у ову, од стране НАТО-а воjно а од стране Немачке економски доминирану наддржавну организациjу. Свака домаћица зна, да jе бесмислено на пиjаци платитисваку цену за ма колико жељену робу, зар не?

Како то, да српски политичари то не знаjу?

Та Европска униjа, трансатлантски загрљена са САД у воjно-политичком смислу, само jе на Балкану, насилно а на српску штету, ревидирала фактички све резултате светских (али и ослободилачких балканских) ратова у 20. веку.

Српски национални корпус jе поново разбиjен на више држава, српска државотворна народна већина jе опет претворена у више (поприлично обесправљених и незаштићених) мањина.

Када jе Немачка своjевремено признала ону парадржаву на српскоj териториjи Косова и Метохиjе, тадашњи немачки министар иностраних послова Штаjнмаjер jе свечано изjавио за jавност, да „сада више не постоjе препреке, да Срби постану део европске породице народа“.

Немачко признавање jедне (и немачким) насиљем створене псеудо-државе на исконскоj српскоj државноj териториjи би дакле требало да jе ето уклонило последњу препреку, да jедан стари европски народ (Срби) постане jедан (нови?) европски народ? Тjа, да ниjе жалосно, било би свакако смешно. Само jош jедан доказ, дакле, да су ароганциjа и игноранциjа сестре-близнакиње. И – jош jедан битни показатељ, колико Срби и Србиjа не уживаjу нимало поштовања од стране Немачке.

Ја сам господину Штаjнмаjеру потом, говорећи у Берлину, на наjвећоj српскоj протестноj демонстрациjи тим поводом у Немачкоj, поручио исто тако за jавност: „То мене, господине министре, подсећа на понашање jедног бахатог насилника, коjи jе своjоj жртви прво поломио обе ноге а потом jе свечано позива да се успне уз хиљаду и jедну степеницу, и заузме место у подножjу његове свечане победничке трпезе.“

Срби би, значи, морали да се присете шта jе то самопоштовање, шта jе то национални интерес, односно да зрело и трезвено размисле, коjа цена за коjи продукт jе превисока а коjа не.

Српске власти мисле и делуjу, плашим се, погрешно.

Изjаве владаjућих српских политичара у том контексту, иначе, не стоjе у складу са њиховим радњама. Заклињање у предстоjећи бољитак народа подсећаjу све више на празне пароле из Титових времена, као: „Боља будућност jе пред нама!“ Ми смо, као деца и младеж, тада увек (тихо) додавали: „И тамо ће увек и да остане:“

Утисак jе, да они управо довршаваjу не продаjу, већ предаjу српске Свете земље. Они наиме, у том случаjу, неће добити ни jедно „хвала“ а камоли нешто више за то. А ко год се упрља предаjом Косова и Метохиjе, њега чека гарантовано место на отпаду историjе, али сигурно и Божиjи суд.

Ниjе наиме ни сада касно рећи jедно одлучно и недвосмислено „не“ и оставити питање отвореним, само сходно несрећним актуелним околностима. Јер ничиjа свећа ниjе до jутра горела, то важи и за данашњег „Великог брата“, ма колико он проглашавао краj историjе. То су наиме чиниле и све досадашње империjе у историjи човечанства и – где су оне данас?

Њихова пролазност и краj нису само декларативне природе, зар не?

6. Сви нашим саговорницима постављамо питања: Како оцењуjте тренутно политичко и економско стање у Србиjи, односно стање нациjе? Свака идеjа, инициjатива и предлог решења за излазак из тешке економске, политичке и социjалне кризе jе добродошла, те и Вас питамо шта нам као народу ваља чинити?

У социjалном смислу, вратити се традиционалним вредности, градити самопоштовање, образовати се и радити. У политичком смислу, престати са унилатералним идолопоклонством у односу на Запад, наћи jедан мудри баланс у међународним односима, следити сопствене националне интересе и градити српску државност поштено и упорно.

Утопиjа? Не, само краjња нужност, у буквално минут до дванаест. А утопиjа ионако почиње тамо, где стварност постаjе неподношљива, где више ниjе вредна живљења.

 „Геополитика“, Београд, 1. март 2013

 

Везане виjести:

Србин коjи jе задивио и Ноама Чомског!

Владимир Умељић: “Теориjа дефиниционизма” – Запад и Балкан 1990?

Владимир Умељић СОЦИЈАЛНО-ПСИХОЛОШКИ АСПЕКТИ ФЕНОМЕНА ГЕНОЦИДА У СВЕТЛУ „ТЕОРИЈЕ ДЕФИНИЦИОНИЗМА“

 

Подијелите вијест (кликните на + за више опција):

Помозите рад удружења Јадовно 1941. уплатом преко PayPal-a:

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

Пратите нас на друштвеним мрежама: