Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
Preživeli zatočenici ustaških logora u NDH još ne uspevaju da ostvare prvo na odštetu koja im pripada. Bezuspešni pokušaji da im se prizna odšteta za patnje u logorima „Jasenovac“, „Gradiška“, „Sisak“…
Vreme ih neumitno potiskuje u zaborav, ali oni žive da svedoče o nemerljivim patnjama preživljenim u logorima ustaške Nezavisne Države Hrvatske. I ne mire se sa istinom da samo oni nisu ostvarili pravo na odštetu. Kažu: pravo na krvarinu za koju su se izborili svi drugi narodi, osim – srpskog.
Decenijama su zatočenici ustaških logora pokušavali da skrenu pažnju da su ostali na margini dotacija i drugih davanja za dane preživljene u „Jasenovcu“, „Staroj Gradiški“ i „Novoj Gradiški“, „Capragu“, „Sisku“, „Koprivnici“, „Bjelovaru“, „Jastrebarskom“, „Dubici“…
– Za ovo vreme, raznim sporazumima između vlada SFRJ i Nemačke kompenzovana su obeštećenja žrtvama nacističkog terora, a novac koji je još 1972. godine (300 miliona nemačkih maraka) i 1974. godine (700 miliona maraka) Nemačka dala, nije isplaćen žrtvama, već je utrošen na izgradnju privrede – navode preživeli zatočenici NDH logora, okupljeni u Udruženju. – A poslednja realna šansa da budemo obeštećeni mi deca logoraši ustaških logora u NDH, pre jedanaest godina, propuštena je. Većina od nas je propustila rok. Nikog nije bilo da nas posavetuje, uputi. Stane iza nas. Tražili smo produženje roka, pomoć države, ali je ona izostala. Uvereni smo da se računa da nas je svakim danom sve manje i da će jednog dana, zaista naša patnja pasti u zaborav.
U Bosanskoj Dubici (Republika Srpska) zahtev za obeštećenje uputilo je četiri i po hiljade preživelih zatočenika NDH ili naslednika onih koji su u međuvremenu umrli. Zahtevi su ostali bez odgovora, pa su u Dubici, kako navodi Gojko Knežević, potpisivali peticiju da se obeštećenje u međunarodnim institucijama ponovo stavi na dnevni red. To isto traže od Nemačke, ali i od hrvatske države.
Agonija ovih ljudi produbljena je posle 2001. Krajem te godine istekao je i rok za podnošenje zahteva za odštetu, a da većina zatočenika logora i nije znala da je Međunarodna organizacija za migracije, sa sedištem u Ženevi, iz svojih regionalnih centara u državama bivše Jugoslavije uputila poziv preživelima da se jave. Većina nije znala ni za taj poziv, ni gde ni kome da se jave. Nisu znali ni to da je poziv upućen mučenicima u radnim logorima, odvedenim na prisilne poslove. Tako je nekima plaćen samo rad, a patnje nisu.
– Naši zahtevi za obeštećenje koje je uputilo Udruženje, kao i znatan broj zahteva koje su logoraši sami slali, posle utvrđenog roka (31.12.2001) ostali su u kancelariji Međunarodne organizacije za migracije u Ženevi – kažu u Udruženju.
– Nikakav odgovor nama nije stigao, a samim tim mi nemamo mogućnost da se žalimo Apelacionom odboru IOM. Krajem 2006. godine saznali smo da će naši zahtevi za obeštećenje biti dostavljeni Nemačkoj federalnoj arhivi u Berlinu i da će se tamo čuvati. I to je sve.
Tako su zatočenici iz logora NDH iz redova srpskog naroda, ostali – u arhivi.
– Pravo koje mi bezuspešno pokušavamo da ostvarimo, uspele su da ostvare Češka, Poljska, Slovenija, Izrael – navodi Milinko Čekić, predsednik Udruženja. – Mi nismo, jer nismo imali ničiju podršku. Tražili smo pomoć, obraćali se Vladi Srbije, svim ministrima, pa i od Nemačke i drugih međunarodnih asocijacija. Jedini odgovor, što se nadležnih u Srbiji tiče, stigao je iz kabineta Rasima Ljajića, koji je u vreme našeg obraćanja bio ministar rada i socijalne zaštite. On nas je razumeo, ali sam mnogo nije mogao da učini.
– Ogorčena sam, samo to mogu da vam kažem – govori.
– Hrvatska pere ruke, Srbija ćuti, mi polako nestajemo… To što mi, nas oko šest stotina, tražimo više je da imamo satisfakciju, priznanje za nemerljive muke i patnje, nego što bi se neko smilovao da nam plati rane.
Ko je imao jači lobi i podršku, kao Jevreji i Romi, imao je i više uspeha u ostvarivanju svojih prava – kaže Smilja Tišma. – Mi smo, nažalost, bili i ostali usamljeni.
U Bosanskoj Dubici (Republika Srpska) zahtev za obeštećenje uputilo je četiri i po hiljade preživelih zatočenika NDH ili naslednika onih koji su u međuvremenu umrli. Zahtevi su ostali bez odgovora, pa su u Dubici, kako navodi Gojko Knežević, potpisivali peticiju da se obeštećenje u međunarodnim institucijama ponovo stavi na dnevni red. To isto traže od Nemačke, ali i od hrvatske države.
Agonija ovih ljudi produbljena je posle 2001. Krajem te godine istekao je i rok za podnošenje zahteva za odštetu, a da većina zatočenika logora i nije znala da je Međunarodna organizacija za migracije, sa sedištem u Ženevi, iz svojih regionalnih centara u državama bivše Jugoslavije uputila poziv preživelima da se jave. Većina nije znala ni za taj poziv, ni gde ni kome da se jave. Nisu znali ni to da je poziv upućen mučenicima u radnim logorima, odvedenim na prisilne poslove. Tako je nekima plaćen samo rad, a patnje nisu.
– Naši zahtevi za obeštećenje koje je uputilo Udruženje, kao i znatan broj zahteva koje su logoraši sami slali, posle utvrđenog roka (31.12.2001) ostali su u kancelariji Međunarodne organizacije za migracije u Ženevi – kažu u Udruženju.
– Nikakav odgovor nama nije stigao, a samim tim mi nemamo mogućnost da se žalimo Apelacionom odboru IOM. Krajem 2006. godine saznali smo da će naši zahtevi za obeštećenje biti dostavljeni Nemačkoj federalnoj arhivi u Berlinu i da će se tamo čuvati. I to je sve.
Tako su zatočenici iz logora NDH iz redova srpskog naroda, ostali – u arhivi.
– Pravo koje mi bezuspešno pokušavamo da ostvarimo, uspele su da ostvare Češka, Poljska, Slovenija, Izrael – navodi Milinko Čekić, predsednik Udruženja. – Mi nismo, jer nismo imali ničiju podršku. Tražili smo pomoć, obraćali se Vladi Srbije, svim ministrima, pa i od Nemačke i drugih međunarodnih asocijacija. Jedini odgovor, što se nadležnih u Srbiji tiče, stigao je iz kabineta Rasima Ljajića, koji je u vreme našeg obraćanja bio ministar rada i socijalne zaštite. On nas je razumeo, ali sam mnogo nije mogao da učini.
Smilja Tišma, dete iz pet ustaških logora, toliko ih je preživela, bila je u prethodnom mandatu predsednik Udruženja.
– Ogorčena sam, samo to mogu da vam kažem – govori.
– Hrvatska pere ruke, Srbija ćuti, mi polako nestajemo… To što mi, nas oko šest stotina, tražimo više je da imamo satisfakciju, priznanje za nemerljive muke i patnje, nego što bi se neko smilovao da nam plati rane.
Ko je imao jači lobi i podršku, kao Jevreji i Romi, imao je i više uspeha u ostvarivanju svojih prava – kaže Smilja Tišma. – Mi smo, nažalost, bili i ostali usamljeni.
Primer Nemačke
Po zakonu koji je usvojila Nemačka u leto 2000. godine, za nadoknadu iz budžeta određeno je 8,2 milijarde ondašnjih nemačkih maraka, a Međunarodna organizacija za migracije je ovlašćena da prikupi zahteve i raspodeli sredstava. Određena je pojedinačna suma za odštetu od pet do 15.000 ondašnjih maraka, ali za logoraše Trećeg rajha u čitavom svetu.
Kada je Međunarodna organizacija za migracije iz Ženeve zatvorila rok za prijave i dokaze zatočenika u logorima, potom isplatila nadoknade za nekoliko desetina onih koji su bili angažovani u radnim logorima, tek tada se pročulo za prava zatočenika.
Svi zahtevi, međutim, koji su posle isteka roka upućeni – nisu razmatrani. – Sve je to nekako bilo u tišini – kaže Gojko Knežević, u ime logoraša iz Republike Srpske.
Autor: Milena Marković
Izvor: Večernje Novosti
