Нема правде за жртве НДХ логора

Преживели заточеници усташких логора у НДХ jош не успеваjу да остваре прво на одштету коjа им припада. Безуспешни покушаjи да им се призна одштета за патње у логорима „Јасеновац“, „Градишка“, „Сисак“…

Време их неумитно потискуjе у заборав, али они живе да сведоче о немерљивим патњама преживљеним у логорима усташке Независне Државе Хрватске. И не мире се са истином да само они нису остварили право на одштету. Кажу: право на крварину за коjу су се изборили сви други народи, осим – српског.

Децениjама су заточеници усташких логора покушавали да скрену пажњу да су остали на маргини дотациjа и других давања за дане преживљене у „Јасеновцу“, „Староj Градишки“ и „Новоj Градишки“, „Цапрагу“, „Сиску“, „Копривници“, „Бjеловару“, „Јастребарском“, „Дубици“…

– За ово време, разним споразумима између влада СФРЈ и Немачке компензована су обештећења жртвама нацистичког терора, а новац коjи jе jош 1972. године (300 милиона немачких марака) и 1974. године (700 милиона марака) Немачка дала, ниjе исплаћен жртвама, већ jе утрошен на изградњу привреде – наводе преживели заточеници НДХ логора, окупљени у Удружењу. – А последња реална шанса да будемо обештећени ми деца логораши усташких логора у НДХ, пре jеданаест година, пропуштена jе. Већина од нас jе пропустила рок. Никог ниjе било да нас посаветуjе, упути. Стане иза нас. Тражили смо продужење рока, помоћ државе, али jе она изостала. Уверени смо да се рачуна да нас jе сваким даном све мање и да ће jедног дана, заиста наша патња пасти у заборав.

У Босанскоj Дубици (Република Српска) захтев за обештећење упутило jе четири и по хиљаде преживелих заточеника НДХ или наследника оних коjи су у међувремену умрли. Захтеви су остали без одговора, па су у Дубици, како наводи Гоjко Кнежевић, потписивали петициjу да се обештећење у међународним институциjама поново стави на дневни ред. То исто траже од Немачке, али и од хрватске државе.

Агониjа ових људи продубљена jе после 2001. Краjем те године истекао jе и рок за подношење захтева за одштету, а да већина заточеника логора и ниjе знала да jе Међународна организациjа за миграциjе, са седиштем у Женеви, из своjих регионалних центара у државама бивше Југославиjе упутила позив преживелима да се jаве. Већина ниjе знала ни за таj позив, ни где ни коме да се jаве. Нису знали ни то да jе позив упућен мученицима у радним логорима, одведеним на присилне послове. Тако jе некима плаћен само рад, а патње нису.

– Наши захтеви за обештећење коjе jе упутило Удружење, као и знатан броj захтева коjе су логораши сами слали, после утврђеног рока (31.12.2001) остали су у канцелариjи Међународне организациjе за миграциjе у Женеви – кажу у Удружењу.

– Никакав одговор нама ниjе стигао, а самим тим ми немамо могућност да се жалимо Апелационом одбору ИОМ. Краjем 2006. године сазнали смо да ће наши захтеви за обештећење бити достављени Немачкоj федералноj архиви у Берлину и да ће се тамо чувати. И то jе све.

Тако су заточеници из логора НДХ из редова српског народа, остали – у архиви.

– Право коjе ми безуспешно покушавамо да остваримо, успеле су да остваре Чешка, Пољска, Словениjа, Израел – наводи  Милинко Чекић, председник Удружења. – Ми нисмо, jер нисмо имали ничиjу подршку. Тражили смо помоћ, обраћали се Влади Србиjе, свим министрима, па и од Немачке и других међународних асоциjациjа. Једини одговор, што се надлежних у Србиjи тиче, стигао jе из кабинета Расима Љаjића, коjи jе у време нашег обраћања био министар рада и социjалне заштите. Он нас jе разумео, али сам много ниjе могао да учини.

– Огорчена сам, само то могу да вам кажем – говори.

– Хрватска пере руке, Србиjа ћути, ми полако нестаjемо… То што ми, нас око шест стотина, тражимо више jе да имамо сатисфакциjу, признање за немерљиве муке и патње, него што би се неко смиловао да нам плати ране.

Ко jе имао jачи лоби и подршку, као Јевреjи и Роми, имао jе и више успеха у остваривању своjих права – каже Смиља Тишма. – Ми смо, нажалост, били и остали усамљени.

У Босанскоj Дубици (Република Српска) захтев за обештећење упутило jе четири и по хиљаде преживелих заточеника НДХ или наследника оних коjи су у међувремену умрли. Захтеви су остали без одговора, па су у Дубици, како наводи Гоjко Кнежевић, потписивали петициjу да се обештећење у међународним институциjама поново стави на дневни ред. То исто траже од Немачке, али и од хрватске државе.

Агониjа ових људи продубљена jе после 2001. Краjем те године истекао jе и рок за подношење захтева за одштету, а да већина заточеника логора и ниjе знала да jе Међународна организациjа за миграциjе, са седиштем у Женеви, из своjих регионалних центара у државама бивше Југославиjе упутила позив преживелима да се jаве. Већина ниjе знала ни за таj позив, ни где ни коме да се jаве. Нису знали ни то да jе позив упућен мученицима у радним логорима, одведеним на присилне послове. Тако jе некима плаћен само рад, а патње нису.

– Наши захтеви за обештећење коjе jе упутило Удружење, као и знатан броj захтева коjе су логораши сами слали, после утврђеног рока (31.12.2001) остали су у канцелариjи Међународне организациjе за миграциjе у Женеви – кажу у Удружењу.

– Никакав одговор нама ниjе стигао, а самим тим ми немамо могућност да се жалимо Апелационом одбору ИОМ. Краjем 2006. године сазнали смо да ће наши захтеви за обештећење бити достављени Немачкоj федералноj архиви у Берлину и да ће се тамо чувати. И то jе све.

Тако су заточеници из логора НДХ из редова српског народа, остали – у архиви.

– Право коjе ми безуспешно покушавамо да остваримо, успеле су да остваре Чешка, Пољска, Словениjа, Израел – наводи  Милинко Чекић, председник Удружења. – Ми нисмо, jер нисмо имали ничиjу подршку. Тражили смо помоћ, обраћали се Влади Србиjе, свим министрима, па и од Немачке и других међународних асоциjациjа. Једини одговор, што се надлежних у Србиjи тиче, стигао jе из кабинета Расима Љаjића, коjи jе у време нашег обраћања био министар рада и социjалне заштите. Он нас jе разумео, али сам много ниjе могао да учини.

 Смиља Тишма, дете из пет усташких логора, толико их jе преживела, била jе у претходном мандату председник Удружења.

– Огорчена сам, само то могу да вам кажем – говори.

– Хрватска пере руке, Србиjа ћути, ми полако нестаjемо… То што ми, нас око шест стотина, тражимо више jе да имамо сатисфакциjу, признање за немерљиве муке и патње, него што би се неко смиловао да нам плати ране.

Ко jе имао jачи лоби и подршку, као Јевреjи и Роми, имао jе и више успеха у остваривању своjих права – каже Смиља Тишма. – Ми смо, нажалост, били и остали усамљени.

Пример Немачке

По закону коjи jе усвоjила Немачка у лето 2000. године, за надокнаду из буџета одређено jе 8,2 милиjарде ондашњих немачких марака, а Међународна организациjа за миграциjе jе овлашћена да прикупи захтеве и расподели средстава. Одређена jе поjединачна сума за одштету од пет до 15.000 ондашњих марака, али за логораше Трећег раjха у читавом свету.

Када jе Међународна организациjа за миграциjе из Женеве затворила рок за приjаве и доказе заточеника у логорима, потом исплатила надокнаде за неколико десетина оних коjи су били ангажовани у радним логорима, тек тада се прочуло за права заточеника.

Сви захтеви, међутим, коjи су после истека рока упућени – нису разматрани. – Све jе то некако било у тишини – каже Гоjко Кнежевић, у име логораша из Републике Српске.

Аутор: Милена Марковић

Извор: Вечерње Новости