Nekažnjeni zločini nad decom u Konjicu (1992-1995)

Tokom rata u Bosni i Hercegovini (1992-1995) na području Konjica je ubijeno i nestalo 382 građana srpske nacionalnosti, među kojima i veliki broj žena i dece.

Trinaest bivših pripadnika Armije BiH, Teritorijalne obrane i Ministarstva unutrašnjih poslova (MUP) u Konjicu uhapšeni su zbog zločina nad desetinama žrtava srpske nacionalnosti u Bradini, Konjicu i drugim mjestima. Kako je sapšteno iz Tužilaštva BiH, hapšenja je u Konjicu i drugim mestima sprovela državna Agencija za istrage i zaštitu (SIPA). Radi se o osumnjičenima za zločine počinjene u proljeće i ljeto 1992. godine na području Konjica i okoline, koji su rezultirali uklanjanjem i prisilnim preseljenjem gotovo cjelokupne populacije stanovništva srpske nacionalnosti sa tog područja. Među navedenim zločinima, obuhvaćena su ubistva, mučenja, silovanja, zlostavljanja i progoni žrtava. Ovim hapšenjem ponovo su u žižu interesovanja dospeli stravični zločini nad srpskim civilima u Konjicu.

Za vreme rata, u Konjicu je poginuo veliki broj dece o čemu se vrlo malo izveštavalo kako devedesetih tako i danas, dve ipo decenije nakon rata. Podsećamo na neke od ovih strašnih zločina.

Jedna od najtragičnijih priča iz ratnih devedesetih svakako jeste svirepo ubistvo srpske porodice Golubović tokom 1992. Naime, šestorica pripadnika Specijalne policije iz sastava Interventnog voda Stanice javne bezbjednosti Konjic 10. jula 1992. godine, u dva sata iza ponoći upali su u stan profesora Gimnazije Đure Golubovića (1951), a potom ga, zajedno sa suprugom, profesorkom Vlastom (1958) i dva maloletna sina, Petrom (7) i Pavlom (5), nasilno odveli prema selu Spiljani, gde su ih postrojili pored puta i streljali hicima iz automata. Njihova jedina krivica je bila to što su bili srpske nacionalnosti!

Ovaj monstruozni zločin ostao bi nepoznat široj javnosti da nije bilo predstavnika Udruženja američkih pravnika za centralnu evropsku i azijsku pravnu inicijativu, čija je kancelarija u BiH mesecima revnosno pregledavala i sakupljala arhivu u ovdašnjim sudovima, a potom publikovali sve optužnice i presude o ratnim zločinima od 1992. do 2006. godine.

Dušanka Žuža je u Konjicu izgubila muža i sina a i sama je bila zatvorena u jednom od mnogobrojnih konjičkih logora. Njen suprug Vaso Žuža je ubijen 26. maja 1992. kada je muslimanska vojska napala Bradinu. Posle nekoliko dana pronađen je mrtav sa Nikolom Gligorevićem, Radenkom Kuljaninom i Nedom Draganićem. Srđan Žuža imao je samo 12 godina kada je poginuo 13. aprila 1993. dok se igrao zajedno sa godinu starijim dečakom Stašom Samardžićem. Ubila ih je muslimanska vojska.

Gotovo istovetnu sudbinu doživeo je i jedanaestogodišnji dečak Siniša Gligorević. On je poginuo od granate ispaljene sa položaja tzv. Armije BIH. Njegov otac Nikola, diplomirani mašinski inženjer, svirepo je ubijen 26. maja 1992. godine u Bradini od pripadnika muslimanske vojske.

Na spisku žrtava rata koje je objavilo Udruženje Srba iz Konjica, nalazi se i ime trogodišnje devojčice Milke Golubović koja je stradala prilikom napada muslimanskih vojnika na njeno selo sredinom maja 1992.

Početkom juna 1992. smrtonosna granata zauvek je prekinula život mladog Aleksandra Macipure, starog sedamnaest godina.

Velibor Gotovac je imao samo sedam godina kada je poginuo te ratne 1993. godine u Konjicu. Iste godine, muslimanski vojnici su nemilosrdno prekinuli život Alekse Gligorevića. Imao je nepunih sedamnaest godina.

Vaso Golubović izbegao je na početku rata u selo Blace kod dede Manojla i bake Spasenije. Sa preostalih 12 Srba sa Blaca krenuo je 16. juna 1992. u pravcu srpske teritorije ali su svi zarobljeni u rejonu Bjelimica i sprovedeni u Racicu. Svirepo je ubijen dva dana kasnije od strane muslimanske vojske, nedaleko od Blaca. U ratu su mu ubijeni otac, deda i baka.  Bilo mu je samo sedamnaest godina.

Miroslav Kuljanin (17) svirepo je ubijen 1. juna 1992. od komšija muslimana blizu svoje kuće dok je čuvao stoku. Njegovo beživotno telo je dugo ležalo iznad sela jer muslimani nisu dozvolili da se njegovo ono prenese do mesnog groblja i dostojanstveno sahrani. Osamnaest dana kasnije ubijen je i njegov otac Vojo.

Učenik Radoslav Kuljanin iz Blaca je imao 16,5 godina kada je ubijen od svojih komšija muslimana 18. juna 1992. Jedina njegova krivica bila je njegova srpska nacionalnost i pravoslavna veroispovest. To komšije muslimani nikako nisu mogli da mu oproste! Sličnu sudbinu doživeo je i mladi Slobodan Kuljanin (17) koji je takođe zarobljen i ubijen 18. juna 1992. godine.

Janku i Luci Knežević iz Klisa kod Konjica poginule su ćerke Florijana (1978) i Sanja (1985) dok je ćerka Marijana (1979) teško ranjena. Tragedija se dogodila 23. januara 1994. na jednom od minskih polja muslimanske Armije RBiH, kada su primorane strahom i glađu Luca i njene kćeri želele stići do slobodne teritorije.

Florijana Knežević (16)    Sanja Knežević (9)

Svi ovi strašni zločini ostali su nekažnjeni a počinioci i naredbodavci nikada nisu procesuirani niti osuđeni. Nažlost, o ovim zločinima i nevinim žrtvama jako se malo piše, govori i izveštava kako u Bosni i Hercgovini tako i u Srbiji.

Izvor:

Zločini genicida nad srpskim stanovništvom u opštini Konjic (1992-1995)

Udruženje Srba iz Konjica i njihovih potomaka u dijaspori: Novi – prepravljeni spisak žrtava  Srpskog naroda konjičkog kraja koji su stradali u ratu 1992-1995 god.

Izvor: Istina i pravda

Vezane vijesti:

O pritvoru za uhapšene za zločine nad Srbima u Konjicu odlučuje Maksumić!? (VIDEO)

Treće streljanje dečaka Petra iz Konjica

U Konjicu ubijeno 382 Srba

Uhapšeni zbog zločina nad desetinama Srba u Bradini, Konjicu…