Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

Недељко Куљић: Хрватска Војводина и хрватска Босна

Датум објаве: четвртак, 29 октобра, 2015
Величина слова: A- A+

Поводом књиге Василиjа Крестића „Хрватске претензиjе на Воjводину и БиХ од 1848. године до данас“, Зрењанин 2012.

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/preporucujemo/2012/velika_hrvatska.jpg



Зачета у германско-католичким радионицама као део стратегиjе ширења римске вере, хрватска политика jе историjски коначно уобличена када су Хрвати стекли могућност за релативно независну политику од Пеште и Беча, и ниjе се мењала више од стотину година. То jе политика коjа, по феудалном принципу, не признаjе Србе као политички народ, коjа jе и данас разлог због коjег Хрвати претендуjу на српски етнички простор, политика коjа jе била узрок злочина геноцида и потоњег етничког чишћења

Грађански рат у Југославиjи и његови трагични исходи потврдили су многе резултате вишедецениjских историографских истраживања Василиjа Крестића. Изузетан jавни одjек и броjне реакциjе на резултате научног рада професора Крестића били су у значаjноj мери условљени интересима повезаним с предметом његовог истраживачког интересовања. Кроз jугословенство и српско-хрватскe односe преламала су се наjважниjа питања наше савремене историjе. Зато су се у њиховом проучавању увек сучељавали принципи високе политичке заинтересованости и научне обjективности, идеолошко-политички захтеви времена и императиви научног метода. У дугом периоду ово сучељавање остваривало се на штету науке. Стога jе и жестина реакциjа на резултате његовог рада била сразмерна степену одступања научне истине од политичких мистификациjа на коjима jе почивала друга Југославиjа. Чињеница да jе у научно-политичкоj публицистици ове државе, у другоj половини XX века, неколико студиjа изазвало посебну пажњу jавности – после „Нове класе“ М. Ђиласа (средином педесетих), „Страначки монизам или плурализам“ К. Чавошког и В. Коштунице, „Савезници и jугословенска ратна драма“ В. Ђуретића и радови о друштвено-историjским узроцима геноцида над Србима у Хрватскоj В. Крестића – то потврђуjе на своj начин. Хистериjа поводом Меморандума САНУ већ jе била део огољене пропаганде у климаксу кризе пред рат и разбиjање државе.

Ни данас, ма колико се то чинило нелогичним, однос према поменутим питањима ниjе лишен утицаjа вансазнаjних чинилаца. Насупрот броjним историjским чињеницама (jавним исказима водећих актера, њиховим програмским списима, документима, уставним забранама заjедништва облика Југославиjе, поновљеним злочинима са истим циљевима и идеолошким предзнаком) одговорност за неуспех државе jужнословенских народа поново се релативизуjе клишетираним симетриjама и налозима политике. Национално се у Србиjи поново представља „као аутоматско сужавање свести и политика уперена против другог“, а jугословенство негуjе „на претпоставкама, емоциjама и лепим жељама коjе немаjу никакво реално упориште“. (В. Крестић)

У jедном делу српске интелигенциjе оно се схвата као потврда доктринарне доследности и отклона од посвемашњих националних страсти. У другом, броjниjем, прихватање пропагандних фалсификата jе резултат прагматизма или израз провинциjалног духа.

Броjност представника другог приступа jе у изразитоj несразмери с нивоом на коjем  образлажу своjе ставове. Она jе само делом последица реалног положаjа хуманистичке интелигенциjе чиjи егзистенциjални интереси, друштвена промоциjа и приступ jавности зависе од прихватања епохалног духа и доминантних вредности. Ово становиште данас у Србиjи наjбучниjе проносе и оличаваjу НВО послуга, разне врсте спонзорисаних независних интелектуално-политичких котериjа езотеричних назива, естрадни полусвет престонице и њихова провинциjална карикатура – воjвођанско европеjство.

ФИЗИЧКО И ДУХОВНО САТИРАЊЕ

За разлику од оних коjи стварност и сазнање доводе у сагласност са своjим интересима, научни приступ Василиjа Крестића сjедињуjе ангажованост и етичку одговорност. Ангажованост, коjа jе изван идеолошке искључивости и политизованог виђења света, повезуjе критички дух и искуство, познавање историjских извора и живота. То jе становиште коjе чува лични и научни интегритет аутора, у коjем нема уступака времену и околностима.

Спис „Хрватске претензиjе на Воjводину и Босну и Херцеговину од 1848. године до данас“ jе наставак дугогодишњих опсежних истраживања српско-хрватских односа. Запажања и чињенице коjе се износе у овоме раду не мењаjу, већ конкретизуjу раниjе закључке о магистралним правцима хрватске државне и националне политике. Она убедљиво показуjу зашто историjска сазнања нису само сведочанство о прошлости, него и део стварности и начин да се реалистично и утемељено размишља о будућности.
Од времена почетака самосталног политичког живота Босне у средњем веку, било jе и периода, писао jе В. Ћоровић, када jе свест о ужим покраjинским интересима босанских владара и њихове властеле доприносила уверењу „да jе Босни намењена хисториjска мисиjа да створи jедну траjниjу српско-хрватску заjедницу“. Понет искреном приврженошћу држави СХС, Ћоровић jе 1925. писао: „Направити од Босне средиште око коjег ће се образовати српско-хрватска држава, била jе више него срећна мисао… Зато нам jе Тврткова државна мисао извршена нашом данашњом државном творевином, милиjа од Душанове“. Ово су речи историчара коjи jе добро знао да су у Босни „верске разлике биле и остале темељ класних, политичких, па и националних“ подела и морао знати да су на другоj страни говорили: „…слогу какову неки Срби хоће с вами углавити, такову може постићи сваки вол са своjим месаром… Такове слоге напросто не требамо, jер бисмо престали бити оно што jесмо и хоћемо да будемо – Хрвати“. („Херватство“, 2. маj 1904)

Време jе донело знане догађаjе коjи су одлучили о судбини jужнословенске државе. За хронику времена зла jе количина пропагандних лажи и манипулациjа коjа их jе пратила. Следећи своjе професионално чуло, В. Крестић jе записао броjне чињенице и податке коjи разобличаваjу њихову октроисану слику и тумачења.

Много jе упоришта у историjским догађаjима и архивскоj грађи, сматра В. Крестић, коjа показуjу да српски политичари и интелектуалци краjем XIX и почетком XX века нису довољно познавали прошлост и историjске тежње народа с коjим су стварали заjедничку државу. Главна препрека њеноj будућности била jе идеjа хрватског државног и историjског права или ексклузивна великохрватска политика. И онда када су jе Штросмаjер и Рачки номиновали као jугословенство, била jе прилагођена истоj замисли и подређена истом циљу. Зачета у германско-католичким радионицама као део стратегиjе ширења римске вере, она jе историjски коначно уобличена када су Хрвати стекли могућност за релативно независну политику од Пеште и Беча, и ниjе се мењала више од стотину година. Повремена одступања су представљала само њено уподобљавање конкретним околностима. То jе политика коjа, по феудалном принципу, не признаjе Србе као политички народ, коjа jе и данас разлог због коjег Хрвати претендуjу на српски етнички простор, политика коjа jе била узрок злочина геноцида и потоњег етничког чишћења. Због особитог геополитичког положаjа (без стратешке дубине) Хрватске, она jе била и остала разлог њених траjних претензиjа на БиХ. Зато jе антисрпско савезништво с муслиманима само питање тактике, сматра Крестић, а постоjаност стратешких интереса разлог због коjег тек предстоjи муслиманско-хрватски сукоб.

„Турска jе сатирала народ физички, Аустриjа духовно“, писао jе В. Ћоровић. За турског вакта пљачкало се „од везира, до ситних покраjинских дефтердара“. Аустроугарска окупациjа донела jе безобзирну и организовану државну експлоатациjу. Уносећи у Босну вековима неговану препреденост, она jе систематски подстицала сурењивости између народа коjи су у њоj живели. Као некада исламисти, после окупациjе привилегован положаj су добили католици. Као и окупациона власт и главни повереници папске куриjе – jезуити, наступали су верски нетолерантно и национално искључиво, „више силом, него разлогом“.

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/preporucujemo/2012/vasilije-krestic.jpg

 

Хрвати су следили традициjу аустроугарске политике, били њен део и неретко у њоj предњачили, пише В. Крестић. Снуjући своjе империjалне амбициjе, са свешћу да су Срби главна препрека у њиховом остварењу, од Револуциjе 1848. све што jе српско проглашавали су великосрпским. Из истог разлога, у адреси Сабора из 1878-1881, поздравили су окупациjу БиХ и изразили наду да ће се тиме стећи услови за њено прикључење Троjединоj краљевини, унутар дуалистичког уређења Хабзбуршке монархиjе. Хрватски публицисти, историчари, писци, политичари и „академичка младеж“ неговали су разноврсне представе о териториjи коjу би, сагласно хрватском

државном и историjском праву, требало запоседнути. Босна и Херцеговина су увек биле у тим плановима. У jедноj од верзиjа из 1869, према правашу Еугену Кватернику, то би морао бити простор „од салцбургтиролских Алпах до Косова и Албаниjе“. То jе био разлог због коjег jе руски научник Александар Хилфердинг упозорио да се ради о посезању за туђим териториjама коjе ће сродне словенске народе неминовно водити сукобима.

ЕВРОПЕИЗАЦИЈА БХ МУСЛИМАНА

Василиjе Крестић наводи много података коjи указуjу да заговорници ових идеjа нису били само праваши и франковци. На своj начин заступала их jе и већина хрватских политичара XX века, од С. Радића, В. Мачека и А. Павелића, до С. Краjачића, Ф. Туђмана и С. Месића – образлажући их историjским, етничким, географским, економским, политичким, па и разлозима расне природе. Неке од тих замисли данас звуче гротескно, чак инфантилно. Поjедине сулудо (због чега jе, можда, Зилхад Кључанин 1994. написао да су „ Хрвати народ са фалинком, коме се у 50 година хисториjе дешаваjу два фашизма“). Многе се могу схватити као неукусна компензациjа досадашње историjске маргиналности. Све заjедно, међутим, потврђуjу фанатичну преданост ирационалном циљу – етничкоj чистоћи државе и проширењу њене териториjе. Биле су то идеjе XIX века, али и залагања из 1918, 1939, 1941, 1945 и деведесетих година, за чиjе остварење се ниjе презало ни од употребе наjгорих средстава. Оправдаваjући рат, Туђман jе 1993. тврдио да он:„…у становитом смислу у разграничавњу између народа ствара чак и неке повољне околности за опстанак поjединих народа у будућности“. Зато „Демографско питање у Хрватскоj, БиХ и Истри треба решавати помоћу воjске, говорио jе 1995, jер се у тим краjевима само тако може учврстити хрватство“. И 1998. на отварању ратне школе у Загребу, на питање да ли jе била могућа независна Хрватска без грађанског рата, поглавник одговара: „Наравно… али не би остварила своj циљ – коначно решење српског питања…Решили смо српско питање и Срба више неће бити 12 одсто и шест одсто Југословена, колико их jе било. А три одсто, колико ће их бити, неће више угрожавати хрватску државу.“  Коначно, ни на геноцид, по њему, не би требало гледати другачиjе, jер, како jе записао у свом главном „теориjско-систематском“ делу „…током историjе jе увек било геноцида кад се већем народу нађе на путу мањи“.

У Хрватскоj данас готово да више и нема Срба. Њихов броj саображен jе историjским циљевима нове европске државе у чиjе су темеље уписани злочин и лажи. И повjесничари (на челу с поглавником) су томе дали своj „знанствени“ допринос. Као и мемориjал у Јасеновцу. Тиме, међутим, ниjе нарушен идеолошки континуитет на коjем  jе она настала. Штавише, апологиjи „Домовинског рата“ и етничког чишћења отворено се додаjе рехабилитациjа фашистичке НДХ. В. Крестић педантно бележи новиjе примере величања ове монструозне творевине. Док jе успостављање БиХ у Другом светском рату називао „повjесним апсурдом“ и „враћањем jедне колониjалне творбе настале од XV до XVIII столећа“, Туђман jе НДХ сматрао „изразом тисућуљетних повjесних тежњи хрватског народа“ и спознаjе тих тежњи од стране „међународних чимбеника“. П. Вучић jе (1995) писао да jе НДХ „траjан сведок високог државотворног покрета… истински баштиник хрватског повjесног државотворног идеала и мисли“. Јануара 1997. „Ферал трибjун“ jе обjавио да jе са предикаонице Рањеног Исуса, усред Загреба, проповедник Вjекослав Ласић тражио да Хрватска буде „љепша, боља, већа и сретниjа“ и да тоj Хрватскоj средиште буде Бања Лука – како jе то желео поглавник А. Павелић. Без Срба у Хрватскоj, Славониjи и Далмациjи, сматра В. Крестић, Хрвати ће се са више снаге и поуздања окренути остварењу дугорочних историjских циљева. А слободне и уjедињене Хрватске нема, тврдио jе Стjепан Радић, без Босне и Херцеговине. С таквим циљевима Туђман jе ушао у рат и рушење Југославиjе

Идеолошком континуитету у савременоj Хрватскоj не доприносе само историjски фалсификати. У истом правцу садеjствуjу и медиjска дресура, државна политика дискриминациjе и инфериорни изливи мржње и домољубља фанатизованог пучанства, коjи творе амбиjент испод прага друштвене и политичке пристоjности. У уобичаjеним околностима, све ово би (попут раниjих „повjесних“ образложења) изазивало подсмех или презир. Уз наша потоња историjска искуства, то jе упозорење да од нове европске клиjентске државе не би требало очекивати ништа ново. Са своjим покровитељима („међународним чимбеницима“) она ће и у будућности представљати опасност по окружење и средство за остварење туђих интереса. Туђманова изjава из септембра 1995. да Хрватскоj припада мисиjа европеизациjе БХ муслимана и Месићева претња воjном интервенциjом у БиХ 2010. само потврђуjу планове дугог траjања.

ПРОВИНЦИЈСКЕ ВЕЛМОЖЕ

Претензиjе на Воjводину произлазе из истих стратешких настоjања. У тежњи да остваре териториjално проширење Хрвати су се позивали на историjско право или национални принцип. Док су се, у првом случаjу, позивали на сопствене историjске конструкциjе и фантазмагориjе, у другом нису презали ни од грубих фалсификата. „Принципиjелни“ став према аутономиjи Воjводине у Аустро-Угарскоj Ј. Ј. Штросмаjера рецимо, зависио jе од историjских околности и процене могуће користи за Хрватску. У време револуциjе 1848. претензиjе су биле усмерена на Срем и ослоњене на начело „државног и историjског права“, jер су у њему Срби били већина. Када су говорили о присаjедињењу читаве Воjводине, Троjедници, ослањали су се на начело националности, рачунаjући на савезништво с Мађарима, Немцима и Румунима, jеднако као што су у БиХ рачунали с „Хрватима исламске вероисповести“. Када jе краjем 1860. постало jасно да ће под притиском мађарских захтева Беч укинути Воjводину, бискуп jе мисао о аутономиjи Воjводине прогласио незрелом и неизводљивом. С. Радић jе с карактеристичном србофобиjом 1905. писао да: „Сриjем има остати хрватски или постати угарски“, али да никако не може бити српски. С жељом да интернационализуjе хрватско питање, он jе 1922. jедном лондонском листу изjавио да су у областима Бачке, Барање и Баната коjе „неразумно и нелогично називаjу Воjводином… Срби према Хрватима у посве незнатноj мањини“. Његов наследник В. Мачек jе наставио великохрватску политику с мегаломанским териториjалним претензиjама и предлозима прекраjања унутрашњих граница у Југославиjи. Наjпосле, само неколико дана после споразума Цветковић-Мачек из 1939, Хрватски национални покрет (иза коjег jе стаjала ХСС) посебном окружницом обавестио jе да jе главни циљ Хрватске да сруши Југославиjу. Уз помоћ Хитлера и Мусолиниjа Хрватскоj jе 1941. припао читав Срем, а хрватски комунисти у НОП-у су од краjа 1942. настоjали да га у таквом статусу и задрже. После Другог светског рата ове идеjе су привремено притаjиле, да би доласком Ф. Туђмана оствариле нову практичну потврду. Континуитет старог државноправног идеала jе очуван. Један од његових проминентниjих баштиника, председник ХОП-а (покрета коjи jе 1929. основао А. Павелић) Вjекослав Матиjевић jе 1993. изjавио да Хрвати мораjу „бити чврсти и непопустљиви у вези са питањем наших граница и заjедничким снагама зауставити приjелаз Срба преко Дрине. Јасно, ту укључуjем Сриjем, Банат, Бачку, Санџак и Боку“.

Југославиjе више нема. Срби су поново савременици своjе историjе. Као што их више нема у Хрватскоj, нема их ни на Космету. На зиду Високих Дечана пише „Ово jе своjина УЧК“.

Остали су у Босни и Херцеговини, Црноj Гори и Воjводини. Сагласно процесима дугог траjања у Босни су већ проглашени агресорима и починиоцима геноцида. У Подгорици jе Стjепан Месић проглашен за почасног грађанина, а одметнуте провинциjске велможе у Воjводини, потказуjући сопствену државу и народ, тврде да jе Воjводина „унутрашња колониjа Србиjе… њен плен“. И наилазе на разумевање у европскоj Хрватскоj. Хрвати су, пише В. Крестић, стаjали иза свих аутономашких покрета у Воjводини да би ослабили jединство и умањили моћ Србиjе.

Остала jе и историjска истина – као реметилачки фактор. И она jе jедна од препрека на путу остварења идеjе „велике Хрватске“. Само на таj начин се може схватити однос према делу Василиjа Крестића. Да ли jе потребно jош аргумената у прилог разумевању интереса коjи повезуjу све оне коjи се на њега обрушаваjу?

Зато jе данас лeковито, макар и закаснело, сагледати повезаност нашег реалног и историjског живота и суочити уврежене или наметнуте стереотипе са овим сведочанствима истине. За наук политичарима и опомену потомству. Због истине о свету у коjем су живели и нестаjали многи српски нараштаjи. Свету у коjем живот никад ниjе био одређен природним поретком ствари и односа међу људима и народима, већ интересима; у коjем су и данас, како би то своjим поетским идиомом рекао М. Бећковић – пашчад пуштена, а камење везано.

Извор: Печат




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top