Ne verujem u dostižnost pravde

Pravda je za Srbina jedno, za Albanca drugo, za Izraelca treće, za Palestinca četvrto

Ključni životni događaji Ivana Ivanjija opisani su u njegovom novom romanu „Moj lepi život u paklu” („Laguna”), jedno bezbrižno detinjstvo u rodnom Bečkereku, uz roditelje lekare, trajalo je do prispeća petnaestogodišnjaka u logore Aušvic i Buhenvald. Mozaik života glavnog junaka čine i uspomene na posleratni život u službi Titovog prevodioca, na brojna putovanja i susrete u diplomatskoj službi, pa i sećanja na nova razočaranja u devedesetim, selidbu u Beč. Pripovedač govori o svojim knjigama, kao i o iskustvima koja su ta dela inspirisala. Posle čitanja, ostaje utisak jednog velikog pređenog puta koji se nastavlja u pomirenosti sa tim da lepota postoji i posle najgorih nedaća.

Može li se reći da je ovo jedna od vaših najličnijih knjiga? Da li to što je prvobitno napisana na nemačkom jeziku, a zatim ponovo na srpskom, govori i o vrlo ličnom odnosu koji imate prema ova dva jezika?

Mislim da je svaka knjiga ozbiljnog pisca lična, jer autor sebe traži u raznim likovima – Gete, na primer, sebe i u Faustu i u Mefistu. Pošto sam ovu knjigu napisao na nemačkom bojao sam se da je isuviše lična. Kad me moj dragi urednik iz „Lagune” Dejan Mihailović pitao kada će je dobiti na srpskom jeziku, rekao sam: „Nikada, isuviše je lična”. Posle sam pročitao roman Dragana Velikića „Islednik” u kome on tako neposredno govori o sebi, to me ohrabrilo da pod istom naslovom roman napišem i na srpskom jeziku, ali srpska verzija se u mnogo čemu razlikuje od nemačke.

„Da li me je sopstveni stric izručio Nemcima?”, pitanje je koje se kao lajtmotiv provlači kroz knjigu. U prošlom intervjuu za „Politiku”, u jednom pomirljivom tonu govorili ste o paklu logora. Šta je lakše, oprostiti onima koje ne znamo, a koji su nam učinili zlo, ili onima kojima smo verovali, a koji su nas izdali?

Za mene se ne radi toliko o stricu, koliko o pitanju kako bih se ja ponašao na njegovom mestu, da li bih rizikovao ne samo svoj život, nego i život svoje porodice, za trećeg? Ja kroz takva iskušenja nisam prolazio, nisam bio ni kukavica, ni heroj. U sve svoje nedoumice uplovio sam bez namere, izvlačio se kako sam umeo ili morao, pa se pitam ko sam bio, kakav sam bio? Nemam dara za mržnju, nemam kome da opraštam, ali ako se deo pitanja odnosi na to da li treba da oprostim Titovom vremenu, moj odgovor je da je to i nadalje moje vreme, ne da nemam šta da mu oprostim, ponosan sam što sam bio njegov skromni deo.

Po težini iskustva „pakla” na prvo mesto stavili ste logore, na drugom mestu, ironično, za vas je služba u vojsci, a na trećem profesionalna diplomatija. Da li vam je u stvari zbog vaše umetničke crte bilo teško da se prilagodite ovim različitim „sistemima”?

Nadam se da se oseća da je to šala, pakao nacističkih logora ni sa čim se ne može uporediti, ali tačno je da nisam rado bio u strogim sistemima kao što je vojska ili po mnogo čemu njoj slična diplomatija, mada sam se trudio da svoje dužnosti izvršim dobro koliko sam umeo.

U jednom delu knjige razmatrate odnos umetnika i političara na vlasti, pa čak pomišljate i na to šta bi Gete rekao da je živeo u Hitlerovo vreme…

Objavio sam u posebnom eseju u izdanju Geteovog muzeja u Vajmaru da mislim da bi se taj za mene najveći pesnik svih vremena prilagodi čak i Hitlerovom režimu. Veliki talenat u istoriji umetnosti nije uvek išao ruku pod ruku sa moralnošću, niti su neki od najvećih umetnika čak i iz doba humanizma i renesanse lično bili humani, mnogi su bili isuviše veliki egoisti, ali možda je taj njihov „ego” bio i uslov za stvaranje velikih dela.

Da li iz ove perspektive žalite zbog puta kojim ste pošli, što ste bili dugogodišnji Brozov prevodilac za nemački, što niste posle rata otišli u Francusku po pozivu doktora Odika, koji je presudno uticao na vas?

Ne žalim. Da sam odmah posle logora otišao i stasao u Francuskoj, valjda bih proživeo život kao tamo neki prosečni arhitekta. Uz Tita, makar i samo kao skromni prevodilac, bio sam majušni učesnik svetske politike, upoznao neke od veoma zanimljivih državnika čak i dosta intimno, i nadalje to je za mene fantastično i volim što je bilo baš tako.

Posle holokausta, devedesetih godina i novog bekstva, stalne opasnosti na Bliskom istoku, verujete li u dostižnost pravde?

U tom pogledu sam cinik. Da li ću vaše i svoje čitaoce razočarati ako kažem da mislim da je pravda veoma relativan pojam? Ako je pravda izvršavanje onog što propisuje zakon, za esesovce bilo je pravedno ubijati Jevreje. O prirodnom pravu dosta toga sam naučio od Koste Čavoškog, sa kojim se inače gotovo ni u čemu ne slažem, ali po prirodnom pravu u pravu su nacionalisti svih boja. Pravda je za Srbina jedno, za Albanca drugo, za Izraelca treće, za Palestinca četvrto. Kratak odgovor: ne, ne verujem u apsolutnu pravdu, prema tome ni u dostižnost pravde.

Vremenom, sretali ste ljude koji su voljno, ili sticajem okolnosti, bili na „pogrešnoj strani”, pa su onda menjali pozicije i prilagođavali se novom sistemu vrednosti. Kako vidite ove ljude, kroz prizmu sistema vrednosti ili kao avanturiste pogodne za književne likove?

Moja „prava strana” možda je za nekog drugog „pogrešna”. Mislim da je opravdano stečenim iskustvom prilagođavati stavove novim saznanjima, prilagođavati se nekim novim sistemima vrednosti. Pada mi na pamet dosta primera i među svojim pokojnim prijateljima i među itekako živim političarima, ali neću navoditi takve primere, nego junaka svog romana „Julijan”, rimskog cara koji je u mladosti hrišćanski sveštenik, ali kroz grčku filozofiju postaje poslednji veliki borac protiv hrišćanstva. Nova verzija tog mog romana uostalom uskoro izlazi u izdanju „Lagune”.

Zbog logora, smrt vidite manje tragično, a ističete da niste postali religozni ni u najgorim trenucima. Da li je razlog tome to što smrt posmatrate kao što bi se radoznalac bavio jednim fenomenom?

U ovoj svojoj knjizi čak pišem da sam imao kratak period duboke pobožnosti, ali nisam uspevao da uspostavim molitveni kontakt sa Svevišnjim. Sada jesam agnostik, ali rado citiram najveći bestseler svetske književnosti Sveto pismo, eto: „Blaženi su nišči duhom, jer njihovo je Carstvo Nebesko.”

Često se među mnoštvom ljudi okrećete životinjama, volite pse, fasciniraju vas slonovi. Možete li da ih uporedite sa ljudima?

Ne bih vređao životinje upoređujući ih sa ljudima. Psi su nam se isuviše prilagodili, ali zaista me fasciniraju slonovi, tako su veliki, a tako dobri, dok se opravdano ne naljute.

Izvor: POLITIKA

Vezane vijesti:

Kako sam preživeo »novosadsku raciju« – Ivan Ivanji | Jadovno …

Od srpskog vojnika do katoličkog sveca