„Ne“ rezoluciji o Srebrenici

„Ne“ rezoluciji o Srebrenici.

Apel stranih intelektualaca         
subota, 20. februar 2010.
Apel predsedniku Tadiću i Skupštini Srbije: Nemojte se kockati sa budućnošću svoje zemlje! „Ne“ rezoluciji o Srebrenici.

Uvaženi gospodine Predsedniče i članovi Skupštine,

Kao zabrinuti američki i evropski intelektualci i građani, mi vam se obraćamo sa pozivom da preispitate svoju nameru da usvojite skupštinsku rezoluciju kojom bi se srebrenički masakr u julu 1995. godine tretirao kao paradigmatičan događaj za rat u Bosni i Hercegovini, i to korišćenjem izraza koji bi se mogli protumačiti kao da Srbija prihvata odgovornost za „genocid.“

Pogubljenje muslimanskih zarobljenika u julu 1995. godine, nakon što su srpske snage zauzele Srebrenicu, bilo je ratni zločin, ali to ni u kojem slučaju ne predstavlja paradigmatičan događaj. Obaveštenoj javnosti u zapadnim zemljama jasno je da su snage, za koje se smatra da su pripadale Republici Srpskoj, tada za tri dana pogubile približno onoliko muslimana koliko su muslimanske snage, vršeći napade na obližnja srpska naselja, ubile Srba tokom prethodne tri godine. Tu nema ničega što bi jedan zločin izdvojilo od drugog, osim što je izvršenje jednog od tih zločina bilo zgusnutije u vremenu. U bezobzirnom građanskom ratu, gde sve strane čine zločine, sve nevine žrtve imaju podjednako pravo na saosećanje. Ali neke od žrtava nemaju pravo na posebno moralno priznanje samo zato što pripadaju određenoj etničkoj grupi. Ako patnju jedne grupe stavimo na pijedestal, to onu drugu grupu – u ovom slučaju neborbena lica srpske nacionalnosti – nužno lišava podjednake mere saosećanja i moralne podrške, što su stvari na koje oni imaju apsolutno pravo.

Daleko važnije, pitanje, šta se u julu 1995. godine stvarno dogodilo u Srebrenici, zašto, i ko je stajao iza tih događaja, još uvek je otvoreno. Prihvaćena verzija tih događaja, koju su uglavnom oblikovali ratna propaganda i senzacionalistički medijski izveštaji, već je prevaziđena i intelektualci u zapadnom svetu, koji kritički razmišljaju, u sve većoj meri je osporavaju i preispituju. Pouzdani podaci o tim događajima još uvek su nedostupni i potrebno ih je istražiti, ali bez toga nije uopšte moguće donositi odgovorne zaključke bilo kakve vrste o prirodi i opsegu srebreničkog masakra. Kako opseg događaja, tako i pravna kvalifikacija da je to bio „genocid,“ predmet su intenzivnog sučeljavanja oprečnih mišljenja. Zato ne bi bilo ni najmanje mudro ukoliko bi Srbija i njena Skupština formalno prihvatili verziju tih događaja koja u dokazima ima vrlo slabo uporište, ali koja povlači moralne i političke posledice koje bi bile krajnje štetne po Srbiju i njen narod.

Mi smo takođe uznemireni mogućnošću da bi Srbija i njena Skupština mogli prihvatiti tezu da je masakr u Srebrenici, ma koliko on bio za žaljenje, nešto što bi se moglo nazvati „genocidom.“ To bi neopravdano obezvredilo pravi genocid kao pojavu dvadesetog veka, gde Holokaust jevrejskog naroda i masovno istrebljenje Jermena, Kurda, Grka u Turskoj, Asiraca i Roma predstavljaju najupečatljivije primere.

Brine nas da politizacija ljudske patnje i frivolno korišćenje jedne ozbiljne pravne kategorije, kao što je to genocid, u ogromnoj meri oduzima težinu tim vrlo bitnim pravnim pojmovima i na taj način predstavlja uvredu nevinim žrtvama političkog nasilja u celom svetu.

Pod predpostavkom da takva rezolucija bude usvojena, Srbija bi, iskazom sopstvene Skupštine, sebe stavila u isti red sa nacističkom Nemačkom. Ali ne samo to. To bi takođe zacementiralo, na ogromnu štetu Srbije, jednu propagandnu priču čije ključne komponente nemaju uporišta u činjenicama. To bi implicitno dalo podršku stavu da je Republika Srpska izgrađena na genocidu, te bi na taj način ugrozilo njeno dalje postojanje i poslužilo bi kao adut onima koji se zalažu za centralizaciju Bosne. Najzad, to bi srpske poreske obveznike izložilo mogućnosti tužbe za odštetu, koja bi mogla iznositi više milijardi evra, a to je nešto što u ovom trenutku oni nisu u položaju da isplate (niti uopšte postoji razlog da se oni suočavaju sa jednom takvom obavezom).

Iz svih navedenih razloga, mi apelujemo na vas da odustanete od usvajanja najavljene rezolucije o Srebrenici. Ako smatrate da imate dužnost da javno manifestujete svoju solidarnost sa žrtvama rata u Bosni, mi vam preporučujemo da to učinite na jedini pravilan način, a to je da usvojite jedinstvenu rezoluciju, napisanu etnički neutralnim jezikom, kojom će sve žrtve rata biti ravnopravno obuhvaćene i komemorisane.

Potpisnici:

Prof. Edward Herman, Univerzitet države Pensilvanija, rukovodilac Srebrenica Research Group (2005), Sjedinjene države

Jurgen Elsaesser, autor i novinar, Nemačka

Germinal Čivikov, pisac, autor «Srebrenica. Krunski svedok», Holandija

Alexander Dorin, autor, Švajcarska

Prof. Alexander Mezyaev, Ruska Federacija

Eckart Spoo, novinar i publicista, Nemačka

dr. Diana Johnstone, politički analitičar i pisac, autor studije «Suludi krstaši: Jugoslavija, NATO i obmane Zapada» (2002), Sjedinjene države i Francuska

Klausvon Raussendorff, bivši diplomata i publicista, Nemačka

Klaus Hartmann, predsednik Društva slobodnih mislilaca Nemačke,

podpredsednik Svetskog saveza slobodnih mislilaca, Nemačka

Cathrin Schütz, novinar i politički naučnik, autor „Der NATO-Krieg gegen Jugoslawien. Hintergründe, Nebenwirkungen und Folgen“ (Braumüller Verlag, Wien), Nemačka

Prof. Dr. VelkoValkanov, predsednik, Nacionalni savet za mir, Bugarska

Nikola Živković, autor i politički analitičar, Nemačka

Dr. Patrick  Barriot, lekar, Francuska

MicheleAltamura, novinar i politički komentator, Italija

ChristopherBlack, advokat, Kanada

Jonathan Rooper, bivši politički analitičar za BBC, nezavisni novinar, Velika Britanija

Danilo Zolo, profesor teorije prava, pravni fakultet, univerzitet u Firenci, Italija

Theodosios Kyriakidis, direktor istraživačkog centra St. George Peristereota, Grčka

Ing. Bernhard Frerichs, Nemačka

Dirk Frerichs, Nemačka

Ing. Jan-Hendrik, Frerichs, Nemačka

Ing. Ina Frerichs, arhitekta, Nemačka

Ing. Seidel Klaus, Rüsselsheim, Nemačka

Reiner Bingel, tehničar, Taunusstein, Nemačka

Hödt Otti, medecinska sestra, Groß Gerau, Nemačka

Ing. Dirksmeier Klaus, Berlin, Nemačka

Ing. Davide Braga, Italija

Ing. Marco Bellini, podpredsednik, Evropski centar za razvoj, nezavisni think-tank, Italija

Ing. Antonio Tassone, Belgija

Mick Collins, direktor, Cirque Minime, Pariz, Francuska

Israel Adam Shamir, pisac i politički filosof, Jafa, Izrael

Prof. Wolfgang Richter, vršilac dužnosti predsednika Evropskog saveta za mir, Nemačka

Zorica Surla, predavač, Nemačka

Aleksandar Pavićević, predavač, Nemačka

Christina Grbić-Buddingh, Arnhem, Holandija

Godfred Louis-Jensen, arhitekta, Danska

Dr. Monika Nehr, Berlin, Nemačka

Joachim Guilliard, novinar i autor, Hajdelberg, Nemačka

Brigitte Queck, „Majke protiv rata, Berlin-Brandenburg“, Berlin, Nemačka

Ewald Ressel, Nemačka

Prof. Wolf Lettmayer, Austrija

Thomas Werner, Nirnberg, Nemačka

Peter Betscher, Društvo za međunarodnu solidarnost, Nemačka

Hermann Kopp, novinar, Dizeldorf, Nemačka

Maria Tsouras, Frankfurt, Nemačka

Albrecht Frenzel, Nemačka

Peter Franz, Vajmar, Nemačka

David Peterson, advokat, Čikago, Sjedinjene države

Prof. Dr. Hans Fischer, Berlin, Nemačka

Irene Eckert, predavač, Berlin, Nemačka

Hartmut Drewes, sveštenik u penziji, Nemačka

Elke Zwinge-Makamizile, istraživač, Berlin, Nemačka

Rolf Becker, glumac, Hamburg, Nemačka

Thomas Immanuel Steinberg, Hamburg, Nemačka

Dr. Erika Kosse, Berlin, Nemačka

Peter Franz, član Saveza pisaca Nemačke, Vajmar, Nemačka

Maria Melkova, prevodilac, Rusija

Andrey Migalin, umetnik, Rusija

Svetlana Bogatyryova, advokat, Rusija

Dr. Andrej Bazilevski, pisac, Rusija

Rainer Rupp, novinar, Nemačka

Dr. Hans-Georg Ruf, član „Forum solidarisches und friedliches

Augsburg“ (http://www.forumaugsburg.de), Nemačka

Victoria Knopp, magistar sociologije, Frankfurt na Majni, Nemačka

Martin Dressel, Nemačka

Brigitte Dressel, Nemačka

Eduard Mader, inženjer i član Društva slobodnih mislilaca, Nemačka

Dr. sc. med. Uta Mader, lekar, Nemačka

Kaspar Trümpy, inženjer, Švajcarska

Karl Marek, Germany

Witold Fischer, Historian, Jena, Nemačka

Marina Borisova, analitičar, Moskva, Rusija

Elena Borisova, professor at the Moscow City Pedagogical University, Russia

Stefan Zeuge, Student, Berlin, Germany

Jean Toschi Marazzani Visconti, novinar i pisac, Italija

YasikAntonov [Яsik Antonov], Moskva, Rusija

Ivan Priima, pisac, Rusija
Dragana Drakulić-Priima, univerzitetski profesor, Rusija

Aleksandr Orlov, pokret „Kosovski front“, Peterburg, Rusija

Dr. med Donka Lange, Farstar medical GmbH, Nemačka

Baramzina Nadežda Anatolьevna, Sankt-Peterburg, Rusija

Andreй Toršin, Rusija

VladislavKuprin, finansijski revizor, Moskva, Rusija

Leonov Igorь, Rusija

Čazov Vadim, Perm, Rusija

Hermann Cebulla, Gelsenkirchen/Buer, Nemačka

Nina Nečaeva, novinar, Lobno, Rusija

Rulevon Bismarck, Hamburg, Nemačka

Andreй Tihomirov, istoričar, Rusija

Gennadiй Pavlov, umetnik, Rusija

Lюbovь Selюtina, glumica, Rusija

Irina Česnokova, pensionerka, Moskva, Rusija

Mariя Česnokova, menadžer, Moskva, Rusija

Černova Tatьяna, profesor, Rusija

Grigoriй Gavrilov, Moskva, Rusija

Zelencova Mariя Vladimirovna, Moskva, Rusija

ZinaidaPeikova, prevodilac, Rusija

Natыkina Elena, žurnalist, Moskva, Rusija

Paskhina Irina, Rusija

Yuhanova Marina, Rusija

Prokushenkova Irina, Rusija

Kai Homilius, izdavač, Nemačka

James Bissett, bibši kanadski ambasador u Jugoslaviji [1990-1992], Kanada

Dr. Hans-Günter Szalkiewicz, Berlin, Nemačka

Olga Serebrovskaya, kurator muzeja, Russija

John Peter Maher, univerzitetski profesor, Čikago, Sjedinjene države

June Kelly, istraživač, Irska

John Kelly, novinar, Irska

Kirill Fomchenko, Moskva, Rusija

Elias Davidsson, kompozitor i aktivista za ljudska prava, Alfter, Nemačka

Jelena Guskova,naučnik, Rusija

Irina Rudnjeva, naučnik, Rusija

Ana Filimonova, naučnik, Rusija

Franz Fischer, sekretar odbora za Bazel Švajcarske radničke stranke, Švajcarska

Julia Gorin, politički komentator, Velika Britanija

Andy Wilcoxson, novinar, SAD.
Dodatne primedbe profesora Edvarda Hermana:   “(1) Kada će Evropska unija insistirati da se Hrvatska,Sjedinjene države i Ujedinjene nacije izvinu Srbima Hrvatske za operacije Bljesak i Oluja, koje predstavljaju najmasovnije operacije etničkog čišćenja u ratovima na Balkanu, s tim što – za razliku od drugih – žrtvama nikada nije bilo dozvoljeno da se vrate svojim kućama?; (2) kada će EU i NATO da se izvinu kosovskim Srbima za najveće „srazmerno“ etničko čišćenje tokom jugoslovenskih ratova, koje je bilo izvedeno pod pokroviteljstvom NATO pakta posle 10. juna, 1999. godine (i Romima za etnički progon u istom periodu)?; (3) kada će se EU i SAD izvinuti za dovođenje Al-kaide u Bosnu i Evropu da se bore protiv Srba (i da im seku glave), kao što to do detalja opisuje Džon Šindler, bivši specijalista za Bosnu u Savetu za nacionalnu bezbednost, u svojoj knjizi „Nesveti teror: Al-kaida i uspon globalnog džihada?“

Dodatne primedbe profesora Aleksandra Mezjaeva:

„Način kako su MKTBJ i Međunarodni sud pravde postupili, kada su priznali genocid u Srebrenici u julu 1995. godine samo podvlači odsustvo realnih dokaza krivice srpskih vojnika i srpskih vlasti. Pod takvim uslovima, usvajanje rezolucije značilo bi istupanje na strani antisrpskih snaga.“

Dodatne primedbe advokata Kristofera Bleka:

„Neophodno bi bilo dodati i zahtev za priznanje od strane svih zemalja-članica NATO pakta da su oni počinili ratne zločine protiv naroda Srbije tokom masivnih vazdušnih napada u proleće 1999. godine, kada su sva pravila rata bila prekršena, kao i priznanje da je sporazum kojim je bombardovanje bilo obustavljeno, tako što je NATO dobio dozvolu da okupira Kosovo, bio nametnut srpskoj vladi. To nametanje bilo je izvršeno pomoću pretnje masovnog ubijanja građana Beograda korišćenjem američkih aviona B52, a tu pretnju preneli su gospoda Ahtisari i Černomidrin, u svojstvu američkih agenata. Oni su pretili da će pobiti 500,000 stanovnika Beograda i grad sravniti sa zemljom ukoliko njihovi uslovi ne bi bili prihvaćeni. Čak i pod predpostavkom da je NATO propaganda tačna (što ja ne prihvatam), Srebrenica bledi u poređenju sa tom vrstom terora.“

Dodatne primedbe profesora Velko Valkanova:

„Odlučno odbacujem tezu da bi se ono, što se dogodilo u Srebrenici, moglo okvalifikovati kao genocid. To je bilo tragična epizoda jednog građanskog rata koji su rasplamsali neprijatelji srpskog naroda. Čvrsto stojim iza protesta protiv priznanja nekakvog genocida u Srebrenici.“

Dodatne primedbe advokata Davida Petersona, Čikago, SAD:

„Bez obzira na sudbinu stanovništva srebreničke bezbedne zone u julu 1995. godine, ovo svakako da ne predstavlja primer genocida, uprkos seriji političkih presuda koje je doneo MKTBJ, a koje je naknadno preuzeo MSP. Kada je Evropski parlament usvojio skoro jednoglasno rezoluciju kojom je 11 juli proglašen Danom sećanja na genocid u Srebrenici, to je samo doprinelo obezvređenju ovog značajnog pojma i trivijalizaciji stvarnih genocida u prošlosti, sadašnjosti i budućnosti.“

Dodatne primedbeKatrin Šic, Berlin, Nemačka

„Nezadovoljna sam onim delom Apela gde se ponašanje snaga Republike Srpske osuđuje kao „ratni zločin“ i gde se govori o podjednakim gubicima Muslimana i Srba u rejonu Srebrenice. U potpunosti podržavam stav u Apelu da je ono što se dogodilo u Srebrenici u julu 1995. godine još uvek otvoreno pitanje: zašto se to dogodilo, ko je stajao iza toga, itd. To je, po mom mišljenju, najpravilniji način da se tom pitanju priđe. I, ako ja moram priznati da ne znam tačno šta se tamo dogodilo, zašto onda da priznajem nekakav „ratni zločin“? Imamo li, čak i dan danas, ikakvih pouzdanih saznanja o Srebrenici? Mislim na saznanja iz nekih drugih izvora, pored zapadnih medija i njihovih takozvanih nevladinih organizacija? Njima se ne može verovati.“

Dodatne primedbeVladislava Kuprina, Rusija:

Dragi gospodine predsedniče i uvaženi poslanici,

Molim vas da ne usvajate skupštinsku rezoluciju koja bi srebrenički masakr u julu 1995. tretirala na takav način da bi se to dalo protumačiti kao da Srbija prihvata odgovornost za „genocid.“ Svi dobronamerni ljudi znaju da je opis tih teških događaja kao „genocid koji su Srbi učinili nad muslimanima“ laž koju propagiraju ekstremni nacionalisti i fanatici na muslimanskoj strani širom sveta. Molim vas, radi Srbije, da istupite u odbranu istine, a ne laži.

Dodatne primedbe Andija Vilkoksona, Sjedinjene Države:

Podržavam Apel u celosti, sa izuzetkom stava da su „snage, za koje se smatra da su pripadale Republici Srpskoj, tada za tri dana pogubile približno onoliko muslimana koliko su muslimanske snage, vršeći napade na obližnja srpska naselja, ubile Srba tokom prethodne tri godine“.

Mi nemamo pojma koliko je ljudi moglo biti streljano, pa je samim tim nemoguće tvrditi da li je ta brojka veća ili manja od cifre Srba koje su muslimani u tom regionu pobili. Ma da ja nemam ništa protiv  rezolucije u srpskom parlamentu ako bi se u njoj izrazilo poštovanje prema svim žrtvama, bez obzira na nacionalnost, ipak smatram da je vrlo bitno da se ne povlači znak jednakosti između srpskih, muslimanskih i hrvatskih žrtava balkanskog rata.

Kada povlačimo takav znak jednakosti, time se zamagljuje pitanje odgovornosti za rat. Nema sumnje da su muslimani (i u manjoj meri, Hrvati) ti koji tu odgovornost snose. Sve što se tokom tog rata dešavalo, uključujući i masakr u Srebrenici, njihova je krivica. Suština ovog pitanja vrlo je jednostavna: da nije bilo rata, ne bi bilo ni masakra.

Bosanski muslimani su pripremali paravojne formacije tokom dve godine pre nego što je rat izbio. Oni su doneli odluku da korišćenjem oružane sile preotmu jedan deo jugoslovenske teritorije u cilju ostvarenja svojih političkih ambicija. Bosanski muslimani nemaju nikog drugog, osim same sebe, da krive za strašne posledice svojih postupaka. Smrt, izbeglice i razaranje, sve su to lako predvidljive posledice kada se upustimo u bilo kakav rat. Oni su to znali kada su sukob započinjali i oni zato sada nemaju pravo da se žale. Kakve god ratne zločine da su bosanski Srbi počinili, oni su to uradili u sklopu građanskog sukoba koji su izazvali bosanski muslimani. Bosanski muslimani nisu žrtve bosanskih Srba; oni su žrtve ratobornosti sopstvenih političkih vođa. Ako muslimani žele nekoga da okrive za patnju koju su tokom rata doživeli, treba ih posavetovati da prst osude upere u sopstveno rukovodstvo u Sarajevu zato što postaje krajnje dosadno slušati njihove pritužbe na Srbe za posledice rata koji su oni sami izazvali. Beograd ne treba da usvoji bilo kakvu rezoluciju koja bi se mogla protumačiti kao prihvatanje ideje da su muslimani bili žrtve Srba.

Nikakva rezolucija, čiji je cilj odavanje pošte žrtvama balkanskog rata, ne bi bila pravedna ukoliko ne sadrži kategoričku osudu režima Alije Izetbegovića, koji je rat izazvao. Besmisleno je odavati poštu žrtvama a istovremeno izbegavati da se kaže čije su žrtve oni bili. Beograd treba da usvoji rezoluciju u kojoj se pominju žrtve, ali u taj tekst treba obavezno staviti izričitu osudu režima Alije Izetbegovića koji je pokrenuo rat bez kojeg ti jadni ljudi nikada ne bi ni postali žrtve.

http://www.nspm.rs/istina-i-pomirenje-na-ex-yu-prostorima/ne-rezoluciji-o-srebrenici.html