„Не“ резолуцији о Сребреници

„Не“ резолуциjи о Сребреници.

Апел страних интелектуалаца         
субота, 20. фебруар 2010.
Апел председнику Тадићу и Скупштини Србиjе: Немоjте се коцкати са будућношћу своjе земље! „Не“ резолуциjи о Сребреници.

Уважени господине Председниче и чланови Скупштине,

Као забринути амерички и европски интелектуалци и грађани, ми вам се обраћамо са позивом да преиспитате своjу намеру да усвоjите скупштинску резолуциjу коjом би се сребренички масакр у jулу 1995. године третирао као парадигматичан догађаj за рат у Босни и Херцеговини, и то коришћењем израза коjи би се могли протумачити као да Србиjа прихвата одговорност за „геноцид.“

Погубљење муслиманских заробљеника у jулу 1995. године, након што су српске снаге заузеле Сребреницу, било jе ратни злочин, али то ни у коjем случаjу не представља парадигматичан догађаj. Обавештеноj jавности у западним земљама jасно jе да су снаге, за коjе се сматра да су припадале Републици Српскоj, тада за три дана погубиле приближно онолико муслимана колико су муслиманске снаге, вршећи нападе на оближња српска насеља, убиле Срба током претходне три године. Ту нема ничега што би jедан злочин издвоjило од другог, осим што jе извршење jедног од тих злочина било згуснутиjе у времену. У безобзирном грађанском рату, где све стране чине злочине, све невине жртве имаjу подjеднако право на саосећање. Али неке од жртава немаjу право на посебно морално признање само зато што припадаjу одређеноj етничкоj групи. Ако патњу jедне групе ставимо на пиjедестал, то ону другу групу – у овом случаjу неборбена лица српске националности – нужно лишава подjеднаке мере саосећања и моралне подршке, што су ствари на коjе они имаjу апсолутно право.

Далеко важниjе, питање, шта се у jулу 1995. године стварно догодило у Сребреници, зашто, и ко jе стаjао иза тих догађаjа, jош увек jе отворено. Прихваћена верзиjа тих догађаjа, коjу су углавном обликовали ратна пропаганда и сензационалистички медиjски извештаjи, већ jе превазиђена и интелектуалци у западном свету, коjи критички размишљаjу, у све већоj мери jе оспораваjу и преиспитуjу. Поуздани подаци о тим догађаjима jош увек су недоступни и потребно их jе истражити, али без тога ниjе уопште могуће доносити одговорне закључке било какве врсте о природи и опсегу сребреничког масакра. Како опсег догађаjа, тако и правна квалификациjа да jе то био „геноцид,“ предмет су интензивног сучељавања опречних мишљења. Зато не би било ни наjмање мудро уколико би Србиjа и њена Скупштина формално прихватили верзиjу тих догађаjа коjа у доказима има врло слабо упориште, али коjа повлачи моралне и политичке последице коjе би биле краjње штетне по Србиjу и њен народ.

Ми смо такође узнемирени могућношћу да би Србиjа и њена Скупштина могли прихватити тезу да jе масакр у Сребреници, ма колико он био за жаљење, нешто што би се могло назвати „геноцидом.“ То би неоправдано обезвредило прави геноцид као поjаву двадесетог века, где Холокауст jевреjског народа и масовно истребљење Јермена, Курда, Грка у Турскоj, Асираца и Рома представљаjу наjупечатљивиjе примере.

Брине нас да политизациjа људске патње и фриволно коришћење jедне озбиљне правне категориjе, као што jе то геноцид, у огромноj мери одузима тежину тим врло битним правним поjмовима и на таj начин представља увреду невиним жртвама политичког насиља у целом свету.

Под предпоставком да таква резолуциjа буде усвоjена, Србиjа би, исказом сопствене Скупштине, себе ставила у исти ред са нацистичком Немачком. Али не само то. То би такође зацементирало, на огромну штету Србиjе, jедну пропагандну причу чиjе кључне компоненте немаjу упоришта у чињеницама. То би имплицитно дало подршку ставу да jе Република Српска изграђена на геноциду, те би на таj начин угрозило њено даље постоjање и послужило би као адут онима коjи се залажу за централизациjу Босне. Наjзад, то би српске пореске обвезнике изложило могућности тужбе за одштету, коjа би могла износити више милиjарди евра, а то jе нешто што у овом тренутку они нису у положаjу да исплате (нити уопште постоjи разлог да се они суочаваjу са jедном таквом обавезом).

Из свих наведених разлога, ми апелуjемо на вас да одустанете од усваjања наjављене резолуциjе о Сребреници. Ако сматрате да имате дужност да jавно манифестуjете своjу солидарност са жртвама рата у Босни, ми вам препоручуjемо да то учините на jедини правилан начин, а то jе да усвоjите jединствену резолуциjу, написану етнички неутралним jезиком, коjом ће све жртве рата бити равноправно обухваћене и комеморисане.

Потписници:

Prof. Edward Herman, Универзитет државе Пенсилваниjа, руководилац Srebrenica Research Group (2005), Сjедињене државе

Jurgen Elsaesser, аутор и новинар, Немачка

Germinal Čivikov, писац, аутор «Сребреница. Крунски сведок», Холандиjа

Alexander Dorin, аутор, Шваjцарска

Prof. Alexander Mezyaev, Руска Федерациjа

Eckart Spoo, новинар и публициста, Немачка

др. Diana Johnstone, политички аналитичар и писац, аутор студиjе «Сулуди крсташи: Југославиjа, НАТО и обмане Запада» (2002), Сjедињене државе и Француска

Klausvon Raussendorff, бивши дипломата и публициста, Немачка

Klaus Hartmann, председник Друштва слободних мислилаца Немачке,

подпредседник Светског савеза слободних мислилаца, Немачка

Cathrin Schütz, новинар и политички научник, аутор „Der NATO-Krieg gegen Jugoslawien. Hintergründe, Nebenwirkungen und Folgen“ (Braumüller Verlag, Wien), Немачка

Prof. Dr. VelkoValkanov, председник, Национални савет за мир, Бугарска

Nikola Živković, аутор и политички аналитичар, Немачка

Dr. Patrick  Barriot, лекар, Француска

MicheleAltamura, новинар и политички коментатор, Италиjа

ChristopherBlack, адвокат, Канада

Jonathan Rooper, бивши политички аналитичар за BBC, независни новинар, Велика Британиjа

Danilo Zolo, професор теориjе права, правни факултет, универзитет у Фиренци, Италиjа

Theodosios Kyriakidis, директор истраживачког центра St. George Peristereota, Грчка

Ing. Bernhard Frerichs, Немачка

Dirk Frerichs, Немачка

Ing. Jan-Hendrik, Frerichs, Немачка

Ing. Ina Frerichs, архитекта, Немачка

Ing. Seidel Klaus, Rüsselsheim, Немачка

Reiner Bingel, техничар, Taunusstein, Немачка

Hödt Otti, медецинска сестра, Groß Gerau, Немачка

Ing. Dirksmeier Klaus, Берлин, Немачка

Ing. Davide Braga, Италиjа

Ing. Marco Bellini, подпредседник, Европски центар за развоj, независни think-tank, Италиjа

Ing. Antonio Tassone, Белгиjа

Mick Collins, директор, Cirque Minime, Париз, Француска

Israel Adam Shamir, писац и политички философ, Јафа, Израел

Prof. Wolfgang Richter, вршилац дужности председника Европског савета за мир, Немачка

Zorica Surla, предавач, Немачка

Aleksandar Pavićević, предавач, Немачка

Christina Grbić-Buddingh, Арнхем, Холандиjа

Godfred Louis-Jensen, архитекта, Данска

Dr. Monika Nehr, Берлин, Немачка

Joachim Guilliard, новинар и аутор, Хаjделберг, Немачка

Brigitte Queck, „Маjке против рата, Берлин-Бранденбург“, Берлин, Немачка

Ewald Ressel, Немачка

Prof. Wolf Lettmayer, Аустриjа

Thomas Werner, Нирнберг, Немачка

Peter Betscher, Друштво за међународну солидарност, Немачка

Hermann Kopp, новинар, Дизелдорф, Немачка

Maria Tsouras, Франкфурт, Немачка

Albrecht Frenzel, Немачка

Peter Franz, Ваjмар, Немачка

David Peterson, адвокат, Чикаго, Сjедињене државе

Prof. Dr. Hans Fischer, Берлин, Немачка

Irene Eckert, предавач, Берлин, Немачка

Hartmut Drewes, свештеник у пензиjи, Немачка

Elke Zwinge-Makamizile, истраживач, Берлин, Немачка

Rolf Becker, глумац, Хамбург, Немaчка

Thomas Immanuel Steinberg, Хамбург, Немaчка

Dr. Erika Kosse, Берлин, Немaчка

Peter Franz, члан Савеза писаца Немачке, Ваjмар, Немaчка

Maria Melkova, преводилац, Русиjа

Andrey Migalin, уметник, Русиjа

Svetlana Bogatyryova, адвокат, Русиjа

Dr. Andrej Bazilevski, писац, Русиjа

Rainer Rupp, новинар, Немачка

Dr. Hans-Georg Ruf, члан „Forum solidarisches und friedliches

Augsburg“ (http://www.forumaugsburg.de), Немачка

Victoria Knopp, магистар социологиjе, Франкфурт на Маjни, Немачка

Martin Dressel, Немачка

Brigitte Dressel, Немачка

Eduard Mader, инжењер и члан Друштва слободних мислилаца, Немачка

Dr. sc. med. Uta Mader, лекар, Немачка

Kaspar Trümpy, инжењер, Шваjцарска

Karl Marek, Germany

Witold Fischer, Historian, Jena, Немачка

Марина Борисова, аналитичар, Москва, Русиjа

Елена Борисова, professor at the Moscow City Pedagogical University, Russia

Stefan Zeuge, Student, Berlin, Germany

Jean Toschi Marazzani Visconti, новинар и писац, Италиjа

YasikAntonov [Ясик Антонов], Москва, Русиjа

Ivan Priima, писац, Русиjа
Dragana Drakulić-Priima, универзитетски професор, Русиjа

Александр Орлов, покрет „Косовски фронт“, Петербург, Русиjа

Dr. med Donka Lange, Farstar medical GmbH, Немачка

Барамзина Надежда Анатольевна, Санкт-Петербург, Русиjа

Андрей Торшин, Русиjа

VladislavKuprin, финансиjски ревизор, Москва, Русиjа

Леонов Игорь, Русиjа

Чазов Вадим, Перм, Русиjа

Hermann Cebulla, Gelsenkirchen/Buer, Немачка

Нина Нечаева, новинар, Лобно, Русиjа

Rulevon Bismarck, Хамбург, Немачка

Андрей Тихомиров, историчар, Русиjа

Геннадий Павлов, уметник, Русиjа

Любовь Селютина, глумица, Русиjа

Ирина Чеснокова, пенсионерка, Москва, Русиjа

Мария Чеснокова, менaџер, Москва, Русиjа

Чернова Татьяна, професор, Русиjа

Григорий Гаврилов, Москва, Русиjа

Зеленцова Мария Владимировна, Москва, Русиjа

ZinaidaPeikova, преводилац, Русиjа

Натыкина Елена, журналист, Москва, Русиjа

Paskhina Irina, Русиjа

Yuhanova Marina, Русиjа

Prokushenkova Irina, Русиjа

Kai Homilius, издавач, Немачка

James Bissett, бибши канадски амбасадор у Југославиjи [1990-1992], Канада

Dr. Hans-Günter Szalkiewicz, Берлин, Немачка

Olga Serebrovskaya, куратор музеjа, Руссиjа

John Peter Maher, универзитетски професор, Чикаго, Сjедињене државе

June Kelly, истраживач, Ирска

John Kelly, новинар, Ирска

Kirill Fomchenko, Москва, Русиjа

Elias Davidsson, композитор и активиста за људска права, Алфтер, Немачка

Јелена Гускова,научник, Русиjа

Ирина Рудњева, научник, Русиjа

Ана Филимонова, научник, Русиjа

Franz Fischer, секретар одбора за Базел Шваjцарске радничке странке, Шваjцарска

Julia Gorin, политички коментатор, Велика Британиjа

Andy Wilcoxson, новинар, САД.
Додатне примедбе професора Едварда Хермана:   “(1) Када ће Европска униjа инсистирати да се Хрватска,Сjедињене државе и Уjедињене нациjе извину Србима Хрватске за операциjе Бљесак и Олуjа, коjе представљаjу наjмасовниjе операциjе етничког чишћења у ратовима на Балкану, с тим што – за разлику од других – жртвама никада ниjе било дозвољено да се врате своjим кућама?; (2) када ће ЕУ и НАТО да се извину косовским Србима за наjвеће „сразмерно“ етничко чишћење током jугословенских ратова, коjе jе било изведено под покровитељством НАТО пакта после 10. jуна, 1999. године (и Ромима за етнички прогон у истом периоду)?; (3) када ће се ЕУ и САД извинути за довођење Ал-каиде у Босну и Европу да се боре против Срба (и да им секу главе), као што то до детаља описуjе Џон Шиндлер, бивши специjалиста за Босну у Савету за националну безбедност, у своjоj књизи „Несвети терор: Ал-каида и успон глобалног џихада?“

Додатне примедбе професора Александра Мезjаева:

„Начин како су МКТБЈ и Међународни суд правде поступили, када су признали геноцид у Сребреници у jулу 1995. године само подвлачи одсуство реалних доказа кривице српских воjника и српских власти. Под таквим условима, усваjање резолуциjе значило би иступање на страни антисрпских снага.“

Додатне примедбе адвоката Кристофера Блека:

„Неопходно би било додати и захтев за признање од стране свих земаља-чланица НАТО пакта да су они починили ратне злочине против народа Србиjе током масивних ваздушних напада у пролеће 1999. године, када су сва правила рата била прекршена, као и признање да jе споразум коjим jе бомбардовање било обустављено, тако што jе НАТО добио дозволу да окупира Косово, био наметнут српскоj влади. То наметање било jе извршено помоћу претње масовног убиjања грађана Београда коришћењем америчких авиона Б52, а ту претњу пренели су господа Ахтисари и Черномидрин, у своjству америчких агената. Они су претили да ће побити 500,000 становника Београда и град сравнити са земљом уколико њихови услови не би били прихваћени. Чак и под предпоставком да jе НАТО пропаганда тачна (што jа не прихватам), Сребреница бледи у поређењу са том врстом терора.“

Додатне примедбе професора Велко Валканова:

„Одлучно одбацуjем тезу да би се оно, што се догодило у Сребреници, могло оквалификовати као геноцид. То jе било трагична епизода jедног грађанског рата коjи су распламсали неприjатељи српског народа. Чврсто стоjим иза протеста против признања некаквог геноцида у Сребреници.“

Додатне примедбе адвоката Давида Петерсона, Чикаго, САД:

„Без обзира на судбину становништва сребреничке безбедне зоне у jулу 1995. године, ово свакако да не представља пример геноцида, упркос сериjи политичких пресуда коjе jе донео МКТБЈ, а коjе jе накнадно преузео МСП. Када jе Европски парламент усвоjио скоро jедногласно резолуциjу коjом jе 11 jули проглашен Даном сећања на геноцид у Сребреници, то jе само допринело обезвређењу овог значаjног поjма и тривиjализациjи стварних геноцида у прошлости, садашњости и будућности.“

Додатне примедбеКатрин Шиц, Берлин, Немачка

„Незадовољна сам оним делом Апела где се понашање снага Републике Српске осуђуjе као „ратни злочин“ и где се говори о подjеднаким губицима Муслимана и Срба у реjону Сребренице. У потпуности подржавам став у Апелу да jе оно што се догодило у Сребреници у jулу 1995. године jош увек отворено питање: зашто се то догодило, ко jе стаjао иза тога, итд. То jе, по мом мишљењу, наjправилниjи начин да се том питању приђе. И, ако jа морам признати да не знам тачно шта се тамо догодило, зашто онда да признаjем некакав „ратни злочин“? Имамо ли, чак и дан данас, икаквих поузданих сазнања о Сребреници? Мислим на сазнања из неких других извора, поред западних медиjа и њихових такозваних невладиних организациjа? Њима се не може веровати.“

Додатне примедбеВладислава Куприна, Русиjа:

Драги господине председниче и уважени посланици,

Молим вас да не усваjате скупштинску резолуциjу коjа би сребренички масакр у jулу 1995. третирала на такав начин да би се то дало протумачити као да Србиjа прихвата одговорност за „геноцид.“ Сви добронамерни људи знаjу да jе опис тих тешких догађаjа као „геноцид коjи су Срби учинили над муслиманима“ лаж коjу пропагираjу екстремни националисти и фанатици на муслиманскоj страни широм света. Молим вас, ради Србиjе, да иступите у одбрану истине, а не лажи.

Додатне примедбе Андиjа Вилкоксона, Сjедињене Државе:

Подржавам Апел у целости, са изузетком става да су „снаге, за коjе се сматра да су припадале Републици Српскоj, тада за три дана погубиле приближно онолико муслимана колико су муслиманске снаге, вршећи нападе на оближња српска насеља, убиле Срба током претходне три године“.

Ми немамо поjма колико jе људи могло бити стрељано, па jе самим тим немогуће тврдити да ли jе та броjка већа или мања од цифре Срба коjе су муслимани у том региону побили. Ма да jа немам ништа против  резолуциjе у српском парламенту ако би се у њоj изразило поштовање према свим жртвама, без обзира на националност, ипак сматрам да jе врло битно да се не повлачи знак jеднакости између српских, муслиманских и хрватских жртава балканског рата.

Када повлачимо такав знак jеднакости, тиме се замагљуjе питање одговорности за рат. Нема сумње да су муслимани (и у мањоj мери, Хрвати) ти коjи ту одговорност сносе. Све што се током тог рата дешавало, укључуjући и масакр у Сребреници, њихова jе кривица. Суштина овог питања врло jе jедноставна: да ниjе било рата, не би било ни масакра.

Босански муслимани су припремали паравоjне формациjе током две године пре него што jе рат избио. Они су донели одлуку да коришћењем оружане силе преотму jедан део jугословенске териториjе у циљу остварења своjих политичких амбициjа. Босански муслимани немаjу никог другог, осим саме себе, да криве за страшне последице своjих поступака. Смрт, избеглице и разарање, све су то лако предвидљиве последице када се упустимо у било какав рат. Они су то знали када су сукоб започињали и они зато сада немаjу право да се жале. Какве год ратне злочине да су босански Срби починили, они су то урадили у склопу грађанског сукоба коjи су изазвали босански муслимани. Босански муслимани нису жртве босанских Срба; они су жртве ратоборности сопствених политичких вођа. Ако муслимани желе некога да окриве за патњу коjу су током рата доживели, треба их посаветовати да прст осуде упере у сопствено руководство у Сараjеву зато што постаjе краjње досадно слушати њихове притужбе на Србе за последице рата коjи су они сами изазвали. Београд не треба да усвоjи било какву резолуциjу коjа би се могла протумачити као прихватање идеjе да су муслимани били жртве Срба.

Никаква резолуциjа, чиjи jе циљ одавање поште жртвама балканског рата, не би била праведна уколико не садржи категоричку осуду режима Алиjе Изетбеговића, коjи jе рат изазвао. Бесмислено jе одавати пошту жртвама а истовремено избегавати да се каже чиjе су жртве они били. Београд треба да усвоjи резолуциjу у коjоj се помињу жртве, али у таj текст треба обавезно ставити изричиту осуду режима Алиjе Изетбеговића коjи jе покренуо рат без коjег ти jадни људи никада не би ни постали жртве.

http://www.nspm.rs/istina-i-pomirenje-na-ex-yu-prostorima/ne-rezoluciji-o-srebrenici.html