Ne dao ti Bog da pogineš za otadžbinu

Jeste li se nekada zapitali o onome posle smrti? Verovatno vas je uplašila misao o nestanku i putu u nepoznato. Baš tada, koliko bi nas dobrovoljno pristalo da položi svoj život?  Ako ima onih koji bi na to pristali, a sigurno da ima, za koga i šta bi bili spremni na najveću žrtvu?

Kada ljudi svojim životima stanu braniti svoje najmilije srodnike ili prijatelje, to je gotovo normalno i opšte prihvaćeno. Međutim, šta je sa onima koji su ovu cenu platili ne samo radi svojih bliskih, njihovih domova i imanja, nego su to učinili za milione očiju i lica koje nikada nisu videli, pašnjake na koje nikada nisu izveli stada, izvore na kojima nikada nisu zahvatili vodu?

Ono što najviše zaboli u ovoj priči, jeste da govorimo o milionima, ne samo imena, već ljudskih bića od krvi i mesa, sa rukama i nogama, i očima koje su nekada plakale, i usnama koje su se razvijale u osmeh…

Sramotna je činjenica da nismo upamtili sve te heroje, nego su mnogi ostali imenom neznani, ali je daleko strašnije to što smo u zaborav bacili njihova dela. Uživajući u čarima slobode koju su nam oni omogućili, mi smo nezahvalno otpisali njihove podvige.

Nema smrti koja nije obavijena tugom. Odvajanje od drage osobe, bez obzira da li se veruje u vaskrsenje i ponovni susret ili ne, predstavlja težak doživljaj. Ipak, nije svaka smrt ista u pogledu načina na koji do nje dolazi. Bilo bi sramotno stradati u nedoličnom stanju koje prikazuje sve negativne strane nemorala i primitivnih nagona savremenog čovečanstva (primera radi, saobraćajna nesreća kao posledica konzumiranja psihoaktivnih supstanci).

Do skora se dalo verovati da je časno žrtvovati se radi voljene zemlje, odnosno da upotrebimo tu milozvučnu reč – Otadžbine. Smatralo se da takva žrtva ne može biti uzaludna, nikada nečasna i da je njen najviši stepen polaganje života.

Da li je nezahvalnost potomaka ubitačnija od metaka i granata neprijatelja?

Čovek je postao umoran, nezainteresovan i sveden na običnog potrošača. Pošto je isključivo posvećen svojim materijalnim potrebama, zanemario je one duhovne. Kada i do njih dođe, osmišljen je čitav virtuelni sistem zadovoljavanja istih. U toplini svog doma, zadovoljno će provoditi vreme na društvenim mrežama i uz televizijski program, uz obilne poteškoće da dohvati daljinski upravljač. Sigurno neće razmišljati o nekome ko je neispavan i gladan pešačio stotinama kilometara po neprohotnim vrletima i gudurama, da bi tako izmoren odmah stupio pred neprijatelja.

Tada više nema mesta za priču o nezahvalnosti, jer kao glavni problem nastaje otuđenost. Nije samo problem nestanak duhovne vertikale i veze sa precima, nego nestaje bliskost sa društvom i okruženjem, te nestaje volja da se oni zaštite i da se za njih i pogine.

Srpsko ratničko geslo, koje se pronosilo na vojničkim zastavama, nekada je glasilo: ,,S verom u Boga – za kralja i Otadžbinu“. Nećemo nabrajati zasluge i šta su sve učinili vojnici pod ovim barjacima, nego pokušajmo da protumačimo za šta je to Srbin ginuo vekovima, iz današnje perspektive.

Vidimo da se u prvi plan stavljaju: Bog, kralj, Otadžbina.

Boga više nema! Tako se makar govorilo na ovim prostorima posle Drugog svetskog rata. Ustav Kraljevine Srbije iz 1903. godine, proklamovao je: ,,Državna je vera u Srbiji istočno-pravoslavna“. Ustav Srbije iz 2006. godine, kazuje: ,,Republika Srbija je svetovna država.“

Ni kralja više nema. Postoji titularni kralj sa legitimnim pravom na presto, ali ne postoji vladajući.

Postoji li Otadžbina?

Izvor: SRPSKI AKADEMSKI KRUG

Vezane vijesti:

Čas istorije

Evropski dug Srbiji

Spomenik kralja Petra u Dubrovniku