NATO-UKRAJINA-RUSIJA ili NA ZAPADU NIŠTA NOVO

„NATO-demokratije“ su, naime (i isto tako – nažalost), izabrale put svih ostalih imperija u istoriji čovečanstva. Budućnost će pokazati, da li će one naći snage da naprave jedan radikalni zaokret u smislu „put u budućnost vodi preko vraćanja korenima“

Hteo bih prvo da pomenem empirijsko saznanje, da naime pri objavljivanjima naučnih ili opštih publicističkih priloga, koji kritički reflektiraju faktičko stanje u SAD, Nemačkoj i drugim demokratijama zapadnog tipa, po pravilu a. stižu povratne optužbe, da se pri tome radi o „anti-demokratskom“ stavu i delanju, kao i b. da se ti prilozi prećutkuju, ignorišu, da se odbija i revnosno sprečava njihovo objavljivanje, širenje i komentarisanje.

Stoga želim da profilaktički konstatujem i rado stavim na diskusiju svoj stav, da ovakvi prilozi pripadaju naprotiv apologetici demokratskog ideala a da njihovo ignorisanje samo još jednom pokazuje da su arogancija i ignorancija sestre-bliznakinje.

Drugim rečima, i gornje razmatranje je isto tako/toliko „anti-demokratski“ orijentisano, kao što je na pr. i jedan izveštaj o seksualnoj zloupotrebi dece od strane rimokatoličkih klirika „blasfemičan“. Pri takvim povratnim optužbama, dakle, radi se o samo još jednoj klasičnoj i neprivatljivoj zameni teza.

Podsetimo se na jedan istorijski momenat, na verovatno odsudno padanje na ispitu odgovornosti pred istorijom od strane „NATO-demokratija“, na kraju 20. veka, kada je istovremeno udaren temelj, trasiran put, koji je prvo vodio ka ekspanzionističkim balkanskim ratovima, potom ka vojnoj intervenciji u Avganistanu,[1] ka napadu Zapada na Irak i Libiju, i ka „predstavničkom“ ratu u Siriji.

Taj put teško da obećava nešto dobro.

Trenutni vrhunac ovog razvoja, u rano proleće 2014, predstavlja najnovija – i od 2. svetskog rata nesumnjivo najopasnija, jer neposredno i masivno preteća za Rusiju – eskalacija u Ukrajini, gde se Zapad otvoreno povezuje sa izvršiocima nesumnjivog državnog udara, sa ukrajinskim militantnim neonacistima („Desni sektor“, „Svaboda“, koji slede primeru Stepana Bandere[2] i otvoreno propagiraju i praktikuju rasizam, antisemitizam i terorizam), ne bi li svoju dominaciju još dalje proširio na Istok.[3]

Nije naravno u pitanju da Ukrajina ima ogromne probleme, deficit demokratije, visok stepen korupcije i manjak ljudskih prava i sloboda, potrebu političkih, ekonomskih i socijalnih reformi, da su ljudi s pravom nezadovoljni i zahtevaju promene.

Ali – deficit demokratije kompenzovati nacističkom ideologijom i zahtevima „Ukrajina Ukrajincima, sve Jevreje i Ruse pobiti“? „Šaka svesnih“, koja upravo pokušava da povede „gomilu ugroženih“ a koju pak „NATO-demokratije“ stilizuje kao „borce za demokratiju“ i podržava, pripada dakle otvorenim i vatrenim sledbenicima onih, koji su gradili koncentracione logore i konstruisali gasne komore, upotrebljavali mitraljeze i bombe, noževe i maljeve kao „argumente“, vršili pogrome, masovna ubistva i genocide.

Da li je moguće da NATO ništa nije naučio iz istorije Vajmarske republike, kada su nemački konzervativci i katoličko-klerikalne partije zdušno pomagali Hitleru da demokratskim putem osvoji vlast, smatrajući da će ga lako „držati na uzdi“ a da će on pak biti bedem i vršak koplja protiv druge velike kulturološke tradicije Evrope, protiv Istoka, Sovjetskog Saveza (tj. ipak protiv – Rusije?). Ili je ovaj riskantni potez Zapada još jedan dodatni dokaz da su arogancija i ignorancija sestre-bliznakinje?

Današnja Rusija, međutim, nije više boljševička tvorevina, već jedna demokratija, vaskrsla iz sovjetskog pepela, sa svim svojim deficitima i potrebom daljeg razvoja, i poboljšanja svog političkog, ekonomskog i socijalnog sistema. Ona je uz to velika atomska sila sa imperijalnom prošlošću, koja kroz istoriju nije samo gledala da širi sopstvenu teritoriju i uticaj, već od vremena mongolske dominacije i potom njenog odbacivanja u 16. veku (prvi ruski car Ivan IV. Vasiljevič Grozni)) uvek iznova morala da odbija napade sa Zapada.

To je počelo od krstaša Nemačkog viteškog reda, preko Poljaka (koji su u Srednjem veku jednom prilikom zauzeli šta više i Moskvu), Litvanaca, Šveđana, Danaca, Estonaca, Francuza pod Napoleonom, Britanaca i Francuza u Krimskom ratu, pa do Nemaca i njihovih saveznika (svaki treći vojnik nije bio Nemac) pod Adolfom Hitlerom. Vojna koalicija Sila osovine na Istočnom frontu se sastojala od

–       3 – 4 000 000 Nemaca,

–       oko 145 000 Hrvata,

–       oko 500 000 Rumuna,

–       250 000 Italijana,

–       800 000 Mađara,

–       blizu 18 000 Španaca (Frankova „Plava divizija“),

–       preko 500 000 Finaca,

–       45 000 Slovaka,

–       dva bataljona Ukrajinaca u sastavu Vermahta,  „Legija ukrajinskih nacionalista“ Stepana Bandere (koja je još pre Hitlerovog napada na Sovjetski Savez, 30. juna 1941. u zapadnoukrajinskom gradu Ljvovu masakrirala preko 7 000 Jevreja i komunista[4]) i ukrajinska nacionalistička organizacija UPA, koja se borila malo protiv Sovjeta a malo protiv Nemaca,

–       kao i oko 150 000 SS-dobrovoljaca iz svih zemalja Zapadne i Srednje Evrope (najviše Francuza, Šveđana, Norvežana, Holanđana i Belgijanaca).[5]

Drugi izvori govore pak o između 4,5 do 4,7 000 000 vojnika pod Hitlerovom komandom na Istočnom frontu, od toga oko 600 000 iz redova njegovih saveznika.[6]

Pogledajmo još kako izgleda odnos broja žrtava pri ovom poslednjem velikom ratu: Nemačka je na Istočnom frontu izgubila oko 2,7 000 000 vojnika u ratnim radnjama i 1,1 000 000 u sovjetskom ratnom zarobljeništvu (plus gubici njenih saveznika).[7]

Istraživanja o broju žrtava Sovjetskog Saveza su do 2009. konstatovala oko 37 000 000 žrtava.[8] Nemački istorijski institut je pak do 2011. ustanovio broj od 26,6 000 000, od toga oko 11,4 000 000 vojnika, 8,4 000 000 palih pri ratnim radnjama i oko 3 000 000 u nemačkom ratnom zarobljeništvu. Shodno tome, trebalo bi da je stradalo oko 15,2 000 000 sovjetskih civila.[9]

Ukrajinska nacionalistička organizacija UPA je, inače, i po završetku 2. svetskog rata nastavila sa terorističkim napadima na sovjetske državne službenike i pre svega na Jevreje, koji su preživeli Holokaust.

Ona je bila pri tome podržavana kako od britanske tajne službe SIS, tako od 1949. godine i od američke CIA, koja je na pr. do 1953. padobranima ubacila 75 naoružanih pripadnika UPA u Ukrajinu.[10] Za podsećanje – to je bila ista 1949. godina, u kojoj je CIA integrisala nemačku tajnu službu, današnju BND, u svoju organizaciju, dve godine posle sopstvenog utemeljenja a četiri godine pošto je okupaciona sila SAD ustoličila tu nemačku službu i opet reaktivirala veiki broj Hitlerovih obaveštajaca u njoj. Nacistička faza je bila prevaziđena, porodična svađa okončana i Nemačka je ponovo bila vraćena na pravu stranu, u matično okrilje Zapada.

Kako bi dakle Rusija, sa ovim istorijskim iskustvom, trebalo da reaguje na aktuelni prodor današnje zapadne „međunarodne zajednice istih vrednosti“ (Amerikanci, Nemci, Britanci, Francuzi, Španci, Italijani, Poljaci, Litvanci, Estonci, Šveđani, Norvežani, Danci, Finci, Holanđani, Belgijanci, Mađari, Rumuni, Slovaci, Hrvati i opet nacistički/rasistički orijentisani deo Ukrajinaca) ka njenim granicama?

Jer nezavisno od toga, da bi ta moderna i samododeljena oznaka trebalo da sugeriše samo pozitivne vrednosti – pluralizam, prevazilaženje usko nacionalnih interesa i opšte važeće „vrednosti za sebe i po sebi“ – ona je jednostavno i šta više diahrono tačna. To su – sa svim vremenski uslovljenim varijantama tj. predznacima, pa i povremenim ekstremnim devijacijama – zajedničke vrednosti jedne te iste kulturološke tradicije (Zapada). Ona je naime iznedrila kako pokrete humanizma i renesanse i demokratiju zapadnog tipa, tako i socijal-darvinizam, eugeniku, nacizam, fašizam i klero-fašizam, falangizam, itd.

Dobra vest je, da je demokratija sve te oblike ideoloških zastranjivanja i socijalno-državnog organizovanja preživela. Loša vest je, da se sve više postavlja pitanje, u kolikoj meri imenujući pojam demokratije još uvek reflektira njenu suštinu? Drugim rečima, da li je ta suština (istina, stvarnost) radikalno promenjena, bez da je došlo do vraćanja istorijski kompromitovanih, mada pre odgovarajućih jezičkih determinanti u upotrebu?

Ovom saradnjom „NATO-demokratija“ sa savremenim ukrajinskim neonacistima se, inače, ne samo potvrđuje poslednja konstatacija (ukorenjenost i zapadnog tipa demokratije i totalitarnih ideologija u istoj kulturološkoj tradiciji), već i klasična, samo (nemoralno) pragmatična i izuzetno problematična doktrina sa potencijalom opasnog bumeranga, koja kao što je poznato glasi:

„Neprijatelj mog neprijatelja je moj prijatelj, pa makar taj istovremeno bio moj smrtni neprijatelj“. Ona je već došla do izražaja u vreme balkanskih ratova u bivšoj Jugoslaviji na kraju 20. veka, kada je priliv oružja i mudžahedina, islamističkih džihadista sa Bliskog istoka na Balkan bio uperen samo protiv srpskih „bad guys“ (a i pre toga, za vreme sovjetske invazije u Avganistanu, kada je Zapad naoružao i logistički osposobio terorističku Al Kaidu, koja će potom odneti hiljade života civila upravo na Zapadu).

Vratimo se gore pretpostavljenom odsudnom padanju „NATO-demokratija“ na ispitu istorije na kraju 20. veka, koje se po autorskom mišljenju sastoji u sledećem:

Činjenica je da je Sovjetski Savez (sa Varšavskim paktom, komunističkim državnim satelitima i pratećim ideološko-militantnim pokretima širom sveta) predstavljao vrlo realnu opasnost po ideju demokratije, čija osnovna (jedina konkretna, sa svim nedostacima i slabostima) forma ispoljavanja jeste bila ona zapadnog tipa.

Zapadni državni konglomerat je tada predstavljao neophodnu i dobrodošlu protivtežu.

Činjenica (za žaljenje) je isto tako, da je posle raspada Istočnog bloka i nestajanja bipolarnog sveta, Zapad propustio ne samo ogromnu, već verovatno i jedinu istorijsku šansu da pomogne i ponudi čitavom svetu zajedničko ostvarivanja ideala demokratije (ravnopravnosti, nedeljivih ljudskih sloboda, prava i obaveza, itd.).

Jer „NATO-demokratije“ su tada bile jedini i enormni – u istoriji još neviđeni – funkcionalni konglomerat ekonomske, političke, vojne, tehnološke i idejne (pretpostavljeno važeći humanistički ideal) moći na svetu, posedovale su svaki zamislivi potencijal i više nego dovoljni moralno-etički kredibilitet kod većine ostalih naroda.

Pokazalo se, međutim, (gornje pitanje, koje se sve više postavlja) da je dotični ideal sa velikim stepenom verovatnoće samo makulatura, samo interesno redefinisana stvarnost, da je njegova – po samoshvatanju konkretnih uzurpatora „vlasti nad definicijama“ – sadržina supstituisana spoljnom jezičkom formom i degradirana na banalizovanu floskulu u smislu principa „cilj opravdava sredstvo“ i u službi borbe za vlast nad svetom.

„NATO-demokratije“ su, naime (i isto tako – nažalost), izabrale put svih ostalih imperija u istoriji čovečanstva. Budućnost će pokazati, da li će one naći snage da naprave jedan radikalni zaokret u smislu „put u budućnost vodi preko vraćanja korenima“, te da ipak izbegnu i kraj, način nestajanja svih svojih prethodnica, koje su svojevremeno, isto kao danas one, glasno i samouvereno proglašavale „kraj istorije“.[11]

To je, kao što je poznato, uvek bio samo kraj njihove istorije.

Piše: Vladimir Umeljić