Навршавају се две деценије од када су бомбе Алијансе уништиле чувену грађевину у престоници. Сведок Рајачић: Без те грађевине, планина није била препознатљива
Сећам се као да је јуче било тог тренутка. Са породицом сам био на тераси, а из моје куће пуца поглед на торањ. Најпре смо приметили светлост, а онда су се чуле бомба, експлозија… Торањ је још стајао усправно. Затим га је погодио и други пројектил. Тек тада из подножја је почео да куља дим. У следећем моменту торња више није било.
Овако, за „Новости“, прича Милан Рајачић из Врчина, сведок страшне ноћи од пре равно две деценије. Био је 29. април 1999, када се на мети НАТО бомби нашао симбол Београда, украс Авале. Рајачића смо затекли са родбином из Немачке, на обновљеној грађевини, како поносно показује прелепу панораму престонице. Поглед пуца ка пространствима панонске равнице и таласастим побрђима Шумадије. Баш као некад.
– Када су срушили торањ, била је то велика туга – сећа се Рајачић. – Авала више није била иста, поглед на њу, тако огољену, био је болан. Торањ је био путоказ, знак да смо код куће. Без њега, ни планина није била препознатљива.
Те страшне вечери, око 22.40, телевизије и радио-станице остале су неме. На ТВ екранима био је „снег“, док се са већине радио-станица ширио само непријатан звук шуштања. Неколико сати програм је био у прекиду. Међутим, емитовање је настављено из кућице недалеко од торња. Због тога је велики део Београда сазнао без чега је остао тек у раним јутарњим часовима наредног дана. Један од оних којима је поглед остао скамењен у правцу „светионика“ јесте и Милош Бато Милатовић (83), иницијатор обнове Авалског торња.
– Моја супруга је радила у Раковици и током бомбардовања сам је пратио на посао – присећа се Бато. – Тог јутра нисмо још знали шта се догодило. Возили смо се аутобусом, и као по навици, окренули смо се ка Авали. Још памтим изразе лица суграђана… Чули су се само узвици: „Нема торња“.
Како каже наш саговорник, данима је „премотавао филм у глави“ колико је пута своје госте одвео на ту јединствену кулу, да се диве призорима са висине од тачно 202 метра. Осећао је, каже – дужност да нешто уради за Србију, која га је као студента примила из Подгорице. Акцију обнове Авалског торња започео је заједно са Удружењем новинара Србије крајем 2002. године. Нешто касније прикључио се и РТС.
– Морао сам да одем да видим рушевину. Некада грандиозан, торањ је био зарастао у коров, положен као свећа целом дужином. Снимио сам камером детаљ по детаљ. Осећај је у најмању руку био непријатан. И тада, и сада, дубоко сам уверен да НАТО злочинцима он није сметао у комуникацијском смислу, него зато што је важио за најлепши на свету. Непријатељ руши оно што је најмилије народу – прича нам Бато, данас новинар у пензији.
Рашчишћавање рушевина почело је у лето 2005, док су радови на новој грађевини, према постојећем пројекту, почети крајем 2006. Наш саговорник признаје да нико није веровао да ће се то догодити, јер су мислили да је реч о партијској игри. Међутим, како каже Бато, обнова симбола престонице била је јединствен референдум. Више од милион грађана укључило се у акцију. Донирали су новац, пратили градњу, а више од 500 уметника из различитих области, спортиста и привредника, промовисали су идеју и одазивали се на позиве да присуствју догађајима за прикупљање средстава. Током нешто више од три године, посао је прекинут на шест месеци, због снажних ветрова и магле. Иако је градња оваквог торња спадала у високоризичне, ниједан мајстор није задобио ни најмању повреду.
– Торањ су изградили грађани Србије – поносан је Бато Милатовић.
Авалски торањ новије историје свечано је отворен 21. априла 2010. године и предат у надлежност Јавног предузећа „Емисиона техника и везе“. За око три метра виши од старог, поново је најзначајнији стуб телекомуникација, а због изузетне лепоте је и туристичка атракција. За разлику од пре, када је Авала нудила обилазак Споменика незнаном јунаку и посету торњу, данас је слика много другачија. Најпознатија београдска планина је једно од омиљених излетишта и стецише породичних окупљања.
– У последње две године на комплексу торња изградили смо многе објекте за туристе и излетнике, за старе и младе, а посебно за родитеље са децом – каже Бранко Гогић, директор предузећа. – Отворили смо Туристички информативни центар Србије, сувенирницу, етно-бутик. Имамо летњу позорницу, два кафеа на отвореном, ресторан, спортске терене, теретану, стену за планинаре… Само током прошле године продали смо 185.000 улазница за видиковац. Авала је сада место за целодневна уживања.
ШАКЕ АНЕ И НОВАКА
Светски тениски број један и бивша тенисерка Новак Ђоковић и Ана Ивановић 2005. године учествовали су на егзибиционом турниру, где је новац од продатих улазница усмерен за изградњу Авалског торња. Њих двоје су због тога имали част да у бетону оставе отиске својих шака, које су данас изложене у Музеју емисионе технике на Авали, баш крај остатака плоче из рушевина некадашњег торња.
Отиске су још оставили академици – Матија Бећковић, Милорад Павић, Душан Ковачевић и сликарка Оља Ивањицки.
НАЈЛЕПШИ НА СВЕТУ
* Авалски торањ годинама је представљао јединствено грађевинско чудо архитеката Угљеше Богуновића, Слободана Јањића и конструктора, академика Милана Крстића.
* Грађен је у периоду од 1961. до 1965. године и омогућавао је емитовање радио-програма на ултракратким таласима и телевизијског програма, који се код нас појавио крајем педесетих година прошлог века.
* Када је почетком седамдесетих уведен и Други ТВ програм, монтиран је антенски систем висине 16 метара, чиме је обезбеђено покривање програмом Београда и шире околине у кругу од око 100 километара.
* Асоцијација торњева у Паризу прогласила га је најлепшим торњем на свету, јер је био једина грађевина овог типа која је у пресеку имала равнострани троугао.
Аутор: ГОРАНА НОВАКОВИЋ
Извор: ВЕЧЕРЊЕ НОВОСТИ