NATO hteo da Srbija zaćuti, pa srušio Avalski toranj

Navršavaju se dve decenije od kada su bombe Alijanse uništile čuvenu građevinu u prestonici. Svedok Rajačić: Bez te građevine, planina nije bila prepoznatljiva

Sećam se kao da je juče bilo tog trenutka. Sa porodicom sam bio na terasi, a iz moje kuće puca pogled na toranj. Najpre smo primetili svetlost, a onda su se čule bomba, eksplozija… Toranj je još stajao uspravno. Zatim ga je pogodio i drugi projektil. Tek tada iz podnožja je počeo da kulja dim. U sledećem momentu tornja više nije bilo.

Ovako, za „Novosti“, priča Milan Rajačić iz Vrčina, svedok strašne noći od pre ravno dve decenije. Bio je 29. april 1999, kada se na meti NATO bombi našao simbol Beograda, ukras Avale. Rajačića smo zatekli sa rodbinom iz Nemačke, na obnovljenoj građevini, kako ponosno pokazuje prelepu panoramu prestonice. Pogled puca ka prostranstvima panonske ravnice i talasastim pobrđima Šumadije. Baš kao nekad.

– Kada su srušili toranj, bila je to velika tuga – seća se Rajačić. – Avala više nije bila ista, pogled na nju, tako ogoljenu, bio je bolan. Toranj je bio putokaz, znak da smo kod kuće. Bez njega, ni planina nije bila prepoznatljiva.

Te strašne večeri, oko 22.40, televizije i radio-stanice ostale su neme. Na TV ekranima bio je „sneg“, dok se sa većine radio-stanica širio samo neprijatan zvuk šuštanja. Nekoliko sati program je bio u prekidu. Međutim, emitovanje je nastavljeno iz kućice nedaleko od tornja. Zbog toga je veliki deo Beograda saznao bez čega je ostao tek u ranim jutarnjim časovima narednog dana. Jedan od onih kojima je pogled ostao skamenjen u pravcu „svetionika“ jeste i Miloš Bato Milatović (83), inicijator obnove Avalskog tornja.

– Moja supruga je radila u Rakovici i tokom bombardovanja sam je pratio na posao – priseća se Bato. – Tog jutra nismo još znali šta se dogodilo. Vozili smo se autobusom, i kao po navici, okrenuli smo se ka Avali. Još pamtim izraze lica sugrađana… Čuli su se samo uzvici: „Nema tornja“.

Kako kaže naš sagovornik, danima je „premotavao film u glavi“ koliko je puta svoje goste odveo na tu jedinstvenu kulu, da se dive prizorima sa visine od tačno 202 metra. Osećao je, kaže – dužnost da nešto uradi za Srbiju, koja ga je kao studenta primila iz Podgorice. Akciju obnove Avalskog tornja započeo je zajedno sa Udruženjem novinara Srbije krajem 2002. godine. Nešto kasnije priključio se i RTS.

– Morao sam da odem da vidim ruševinu. Nekada grandiozan, toranj je bio zarastao u korov, položen kao sveća celom dužinom. Snimio sam kamerom detalj po detalj. Osećaj je u najmanju ruku bio neprijatan. I tada, i sada, duboko sam uveren da NATO zločincima on nije smetao u komunikacijskom smislu, nego zato što je važio za najlepši na svetu. Neprijatelj ruši ono što je najmilije narodu – priča nam Bato, danas novinar u penziji.

Raščišćavanje ruševina počelo je u leto 2005, dok su radovi na novoj građevini, prema postojećem projektu, početi krajem 2006. Naš sagovornik priznaje da niko nije verovao da će se to dogoditi, jer su mislili da je reč o partijskoj igri. Međutim, kako kaže Bato, obnova simbola prestonice bila je jedinstven referendum. Više od milion građana uključilo se u akciju. Donirali su novac, pratili gradnju, a više od 500 umetnika iz različitih oblasti, sportista i privrednika, promovisali su ideju i odazivali se na pozive da prisustvju događajima za prikupljanje sredstava. Tokom nešto više od tri godine, posao je prekinut na šest meseci, zbog snažnih vetrova i magle. Iako je gradnja ovakvog tornja spadala u visokorizične, nijedan majstor nije zadobio ni najmanju povredu.

– Toranj su izgradili građani Srbije – ponosan je Bato Milatović.

Avalski toranj novije istorije svečano je otvoren 21. aprila 2010. godine i predat u nadležnost Javnog preduzeća „Emisiona tehnika i veze“. Za oko tri metra viši od starog, ponovo je najznačajniji stub telekomunikacija, a zbog izuzetne lepote je i turistička atrakcija. Za razliku od pre, kada je Avala nudila obilazak Spomenika neznanom junaku i posetu tornju, danas je slika mnogo drugačija. Najpoznatija beogradska planina je jedno od omiljenih izletišta i steciše porodičnih okupljanja.

– U poslednje dve godine na kompleksu tornja izgradili smo mnoge objekte za turiste i izletnike, za stare i mlade, a posebno za roditelje sa decom – kaže Branko Gogić, direktor preduzeća. – Otvorili smo Turistički informativni centar Srbije, suvenirnicu, etno-butik. Imamo letnju pozornicu, dva kafea na otvorenom, restoran, sportske terene, teretanu, stenu za planinare… Samo tokom prošle godine prodali smo 185.000 ulaznica za vidikovac. Avala je sada mesto za celodnevna uživanja.

ŠAKE ANE I NOVAKA

Svetski teniski broj jedan i bivša teniserka Novak Đoković i Ana Ivanović 2005. godine učestvovali su na egzibicionom turniru, gde je novac od prodatih ulaznica usmeren za izgradnju Avalskog tornja. Njih dvoje su zbog toga imali čast da u betonu ostave otiske svojih šaka, koje su danas izložene u Muzeju emisione tehnike na Avali, baš kraj ostataka ploče iz ruševina nekadašnjeg tornja.

Otiske su još ostavili akademici – Matija Bećković, Milorad Pavić, Dušan Kovačević i slikarka Olja Ivanjicki.

NAJLEPŠI NA SVETU

* Avalski toranj godinama je predstavljao jedinstveno građevinsko čudo arhitekata Uglješe Bogunovića, Slobodana Janjića i konstruktora, akademika Milana Krstića.

* Građen je u periodu od 1961. do 1965. godine i omogućavao je emitovanje radio-programa na ultrakratkim talasima i televizijskog programa, koji se kod nas pojavio krajem pedesetih godina prošlog veka.

* Kada je početkom sedamdesetih uveden i Drugi TV program, montiran je antenski sistem visine 16 metara, čime je obezbeđeno pokrivanje programom Beograda i šire okoline u krugu od oko 100 kilometara.

* Asocijacija tornjeva u Parizu proglasila ga je najlepšim tornjem na svetu, jer je bio jedina građevina ovog tipa koja je u preseku imala ravnostrani trougao.

Autor: GORANA NOVAKOVIĆ

Izvor: VEČERNjE NOVOSTI