Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Тече 80-та година од почетка Покоља, геноцида почињеног над српским народом од стране НДХ. Осамдесет година од трагедије на Велебиту, личком пољу, острву Пагу. Ако Бог да, сабраћемо се 19. јуна 2021. код Шаранове јаме.

 

Наташа Матаушић, хрватска историчарка: У Сиску није било никакво Прихватилиште него усташки логор за дјецу са Козаре

Датум објаве: субота, 12 октобра, 2019
Објављено у Некатегоризовано
Величина слова: A- A+
Наташа Матаушић, хрватска историчарка
Наташа Матаушић, хрватска историчарка

У Сиску се, без сваке сумње, током 1942. године налазио усташки логор за српску дјецу, а не прихватилиште, како то дио хрватске јавности данас покушава да прикаже, тврди хрватска историчарка Наташа Матаушић реагујући на недавно приказивање документарног филма “Дјечије прихватилиште Сисак”.

Аутор: Вељко Зељковић

Аутор овог филма је покушао да покаже како је у Сиску било направљено “прихватилиште” за дјецу са подручја Козаре и поткозарских села, са Баније и Кордуна, те из Славоније, а у ком се усташки режим наводно бринуо о овим несрећним малишанима чији су родитељи, а што је прећутано,  погинули, убијени или одведени у Јасеновац или неки од њемачких нацистичких логора.Матаушићева, која ускоро брани докторат на тему “Диана Будисављевић и грађанска акција спашавања дјеце жртава усташког режима” категорична је да ове тврдње нису тачне и утемељене, јер историјске чињенице, свједочанства, научни текстови и документи говоре сасвим супротно.- Када се прича о овом наводном прихватилишту заборављају се неке ствари које су и те како важне. Зашто су та дјеца завршила у “прихватилишту”? Гдје су њихови родитељи? Зашто их је требало спасавати и од кога? Ова питања заобилазе се у широком луку, иако су одговори добро познати –  каже у интервјуу за “Глас Српске” ова хрватска историчарка, наводећи да је готово свако шесто дијете допремљено у овај усташки логор у Сиску умрло због небриге, недостатка хране и лијекова.ГЛАС: Ко стоји иза овог филма, који на један груб начин фалсификује историјске чињенице?

МАТАУШИЋ: Стоји продуцентска ТВ кућа “Лаудато”. Редитељ је мени непозната Нада Пркачин. У филму о овом “прихватилишту” у Сиску говори Игор Вукић, новинар и истраживач, познат по својим ревизионистичким ставовима о логору Јасеновац и негирању геноцида над Србима и холокауста над Јеврејима. Ту су и Роман Лељак, словеначки публициста, сисачки бискуп Владо Кошић, Јурај Батеља, постулатор за проглашење светим надбискупа загребачког Алојзија Степинца, те Анте Бељо, предсједник хрватског жртвословног друштва. Мислим да ово на најбољи начин говори и о самом филму. Не намјеравам га гледати. Чувам здравље и живце.

ГЛАС: Каква су Ваша сазнања о овом логору?

МАТАУШИЋ: О дјечјем логору у Сиску могу говорити само на основу својих истраживања, изворне архивске грађе, научних текстова, те мемоара савременика тих догађаја. Наиме у Сиску се током тих ратних година налазио логорски систем који се састојао од усташког “Сабирног логора Сисак” и “Прихватилишта за дјецу избјеглица”. У усташки сабирни логор су биле интерниране српске породице “покупљене” у ратом захваћеним подручјима Баније, Кордуна, Мославине, Славоније и Козаре, а након акција “чишћења терена”. Након краћег задржавања, сви за рад способни мушкарци и жене одвођени су на присилни рад у Трећи рајх. Само током 1942. године одведено је 8.233 особа. Дјеца, од дојенчади до четрнаестогодишњака, насилно одвојена од својих мајки које су послане на присилни рад, остајала су у сабирном логору препуштена “бризи хрватске државе”. Из сабирног логора ова дјеца су била премјештана у “прихватилиште” гдје су дијелила исту, трагичну судбину као и тамо допремљена козарачка дјеца.

ГЛАС: Да ли имате податке колико је дјеце из козарачког краја прошло кроз овај логор?

МАТАУШИЋ: Први транспорт с 800 дјеце из усташког логора Стара Градишка стигао је у Сисак у пратњи сестара Црвеног крста и Диане Будисаввљевић 3. августа 1942. године. Сљедећи дан, овај пут само у пратњи усташких војника, организован је још један транспорт из Старе Градишке са 650 углавном млађе дјеце и дојенчади. Па опет сљедећи дан стиже још 1.200 дјеце из сабирних логора у Млаки и Кошутарици. Два дана касније, доведено је још 68 дјеце из сабирног логора у Приједору. Била су све то српска, православна дјеца с Козаре и поткозарских села, укупно њих 2.722. Морам напоменути, да је према мојим сазнањима, кроз овај логор прошло укупно 5.607 дјеце, од чега су готово половину чинила дјеца из Баније и Кордуна и других крајева НДХ. Она су била одузета мајкама које су послане, након “тријаже”, на присилни рад у Трећи рајх.

ГЛАС: Значи није се радило о никаквом прихватилишту за дјецу како тврде поједини хрватски историчари и бискупи?

МАТАУШИЋ: Не. Оно врло брзо постаје логор, у дословном смислу те ријечи. Зашто? Зато јер дјеца нису могла напустити логор без одобрења руководства логора, зато што је дио прихватилишта био у жици, наводно да се не заразе становници Сиска. Такође, ова дјеца су била готово без икакве љекарске помоћи. На више од 5.000 дјеце била су свега три доктора и пет медицинских сестара, а након што су се доктори разбољели од тифуса, који је харао логором, замјена није послата. Она су живјела у ужасним хигијенским условима, а била су и стално гладна.

ГЛАС: Чиме још поткрепљујете своје тврдње?

МАТАУШИЋ: Да је то био логор говори и ужасно велика смртност дјеце. Наши врли историчари и истраживачи желе минимизирати те бројке. Оне би биле вјероватно и веће да један број дјеце није пребачен из логора у Сиску у Загреб. У девет транспорта пребачено је укупно 2.368 дјеце. Она су касније посредством Каритаса удомљена у породице. Посљедња група од десеторо дјеце стигла је у Загреб 8. јануара 1943. године. С тим даном укида се “дјечје прихватилиште” у Сиску, али усташки сабирни логор и даље је наставио да ради.

ГЛАС: Колико је дјеце умрло у овом  логору?

МАТАУШИЋ: Према “Попису дјеце помрле у Дјечјем прихватилишту”, у Сиску је током 1942. године умрло 1.152 дјеце, односно свако шесто дијете које је тамо било допремљено. Тужна биланса смрти која најбоље свједочи о карактеру овог “прихватилишта”. Колико је од њих било козарачке дјеце, тешко је утврдити због недостатка информација о мјесту из којег је дијете било допремљено.

ГЛАС:  Каква је била судбина остале дјеце?

МАТАУШИЋ: Колонизација дјеце од стране Каритаса у Сиску је потпуно заказала. Али су зато грађани Сиска и околних села показали велико срце према овој дјеци. До 25. септембра 1942. године, негдје око 1.638 дјеце предато је на храну породицама, односно колонизовано у Сиску и околним селима. И као што сам већ рекла 2.368 дјеце било је пребачено у Загреб.

ГЛАС: Ко највише потиче ревизионизам у Хрватској, те колико је сама црква одговорна за такво стање?

МАТАУШИЋ:  Можемо рећи да је све започело фамозном тврдњом Фрање Туђмана, првог предсједника самосталне Републике Хрватске, о томе како је НДХ била, између осталога, и остварење вишевјековне тежње хрватског народа за самосталношћу. Доласком емиграната из иностранства и њихово укључивање у политички живот Хрватске додатно је распламсало годинама затомљене ставове о појединим забрањеним темама хрватске историје. Блајбург и Крижни пут, злочини партизана, Голи оток, број жртава концентрационог логора Јасеновац… Ове контроверзне теме и данас су проблематичне, не само у научним круговима, већ и широј друштвеној јавности, а консензус о њима још није успостављен. Томе свакако доприноси и недосљедност хрватских власти које ће на те теме реаговати у складу својих политичким потреба.

ГЛАС: Како то изгледа у пракси?

МАТАУШИЋ: Анатемизирање антифашистичког покрета, уклањање имена народних хероја у именима улица, тргова и творница, па чак и уклањање имена Трга маршала Тита, постао је мејнстрим у Хрватској. За Европу створену на засадима антифашизма и борби против нацизма, престављамо се за изворно антифашистичку земљу. Унутра пак кува ревизионизам који настоји усташки режим и НДХ приказати као уљуђену државу у којој су почињени злочини били тек одговор на “непожељно” понашање дијела становништва. Црква дакако ту има велику улогу. Не сви свештеници и не сви бискупи. Али, велика већина. Врло ће радо говорити о партизанским злочинима над свештеницима, али не и о оном великом броју оних који су се прикључили НОБ-у. Они за њих не постоје. То је класична забрана сјећања. До данас још нити један хрватски бискуп није говорио на комеморацији посвећеној жртвама логора Јасеновац у којем су људи убијани због њихове националне, расне и идеолошке припадности, али ће врло радо говорити на комеморацији у Блајбургу гдје су осим колаборациониста из свих крајева бивше Југославије, страдали и они који су неоспорно били криви за злочине почињене у логору Јасеновац. Нажалост и многи који с тиме нису имали везе.

Лисаку позлило

ГЛАС: Да ли је тачно да је Ерих Лисак, тадашња десна рука поглавника Анте Павелићева, повратио када је видио стање у којем се налазе дјеца у сисачком логору?

МАТАУШИЋ: О овом “прихватилишту” свједочио је и њемачки генерал Глаисе фон Хорстенау. У октобру 1942. године, након усташке акције на села Црквени Бок, Стремен и Ивањски Бок на Банији, он је посјетио овај логор и наведена села. У његовој пратњи био је, између осталих и усташки високи званичник Ерих Лисак, један од најближих Павелићевих сарадника. Након што су обишли логор и бараку у којој су била смјештена српска дјеца, једном члану Глаисове пратње, управо Ериху Лиску, доиста је и позлило, ако је вјеровати изворном документу.

Биографија

Наташа Матаушић је завршила је и дипломирала историју и археологију на Филозофском факултету Загребу. Једно вријеме радила је као кустос Хрватскога историјског музеја и предсједница Управног савјета Спомен-подручја Јасеновац. Добар дио своје каријере посветила је истраживању злочина у овом усташком логору, али и страдању жена и дјеце и НДХ.

Извор: Глас Српске

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top