Убиство аустријског надвојводе Франца Фердинанда и његове супруге Софије је изазвало насилне антисрпске демонстрације гневних Хрвата и муслимана тог истог дана, 28. јуна 1914, и већим делом сутрашњег дана. Ово је довело до дубоке међуетничке подељености каква није забележена у дотадашњој историји.
Руља је усмерила свој бес ка пословном простору у власништву знаменитих Срба, Српској православној цркви, школама, Српском културном друштву “Просвјета”, које је имало своје просторије у готово свим већим градовима, банкама и редакцијама српских новина. Током насиља у многим местима било је и мртвих.
Предвече, 28. јуна 1914. године у Загребу је била несносна спарина. Али то не спречава неколико стотина Загрепчана, после вести да је у Сарајеву убијен престолонаследник Фердинанд, да крену у рушилачки поход. Главни хушкачи су праваши који позивају на обрачун са велеиздајницима Србима. Скандира се “Доле са Србијом! Осветимо хрватског престолонаследника! Доле убице! Напоље из Загреба!”
Новинар и члан уредништва пројугославенског листа “Обзор” Јосип Хорват овај “липањски дан на Каптолу” овако описује:
“Неке новине објављују афишама вијест о сарајевском атентату… у мраку Илицом и Јелачићевим тргом опет пламти протусрпски погром. Опет се носи слика Фрање Фердинанда као светачка икона… навалила руља вођена невидљивим хушкачима на Народну кавану, састајалиште хрватско-србске коалиције. Све је уништено, прозори разбити, камени столови полупани итд. (…) Редарство их куша спријечити, али демонстрантима је успјело пробити редарствени кордон, те поразбијати прозоре на кући начелника Хољца …”
О истом догађају пише и београдска “Политика” (18. јуна по старом календару):
“… демонстранти су отишли у Гундулићеву улицу, где станује председник града Загреба Јанко Хољац да нападну на његову кућу. Демонстранти су били љути на њега због тога, што је он био пре три недеље у Београду, којом је приликом одликован орденом белог орла и био у аудијенцији код краља Петра.
Полиција, појачана жандармеријом, беше направила кордон око његове куће и тако је у два маха успела да сузбије демонстранте. Али кад ови и по трећи пут навалише као бесомучни вичући ‘Слава престолонаследнику!’ Кордон попусти, демонстранти се пробише и допреше до куће председникове, па је онда осуше бомбардовати каменицама.”
Где год би разуларена гомила помислила да је нешто српско, где год би се видела српска фирма, кад би неко из гомиле довикнуо да ту негде станује Србин, најпре је бацано камење, па се онда јуришало на зграду. Врата и прозори су изваљивани. Кроз пробијена окна, кроз врата и прозоре летео је на улицу намештај и све што је унутра било вредно. Жандарми су ту и тамо, додуше, покушавали да сузбију демонстранте, али када би се они појавили, демонстранти би испред истурали слику убијеног надвојводе Фердинанда и органи реда би се одмах повлачили.
Демонстрације у Сарајеву су биле горе него оне у Загребу. На дан атентата, 28. јуна касно увече, око 10 сати, руља од неколико стотина глава кренула је на Хотел “Европу”, власништво Глигорија Јефтановића. Сценарио је био потпуно исти као у Загребу. Прво је бацано камење, па су онда изваљивани врата и прозори, а кроз пробијена окна летело је на улицу све што је било вредно. Тај ритуал био је зачињен увредама, псовкама, претњама Србима и Србији.
Светина, у којој су предњачили муслимани и Хрвати, после напада на Хотел “Европу” насрнула је на трговачке радње, угоститељске објекте и станове чији су власници били Срби. Повод за окупљање “патриотског грађанства Сарајева” био је проглас Градског заступства: “Ми осуђујемо злочин и дубоко смо потресени што је атентат изведен у Сарајеву, чије се становништво увијек показивало вјерно краљу и династији, па позивамо пучанство да такове елементе који се дају на овакове злочине наговорити, из своје средине истријеби. Бит ће света дужност пучанства да ту срамоту опере”.
Власти, које још нису биле добиле упуства шта да раде, зауставиле су први талас нереда. Међутим, према писању “Хрватског дневника” (бр. 144), те ноћи код надбискупа Јосипа Штадлера било је неколико хрватских вођа и од двојице свештеника добили су упутства: “Радите шта хоћете…” и демостранти су се одмах “изрично завјерили” да ће се сви сутрадан опет наћи на окупу.
ВАНДАЛИЗАМ
У исто време кад и у Загребу, и у Ђакову су пред православним владичанским домом биле антисрпске манифестације. И овде су поразбијали прозоре, нису поштедели ни кућу саборског посланика Рибара, који је припадао српско-хрватској коалицији у Сабору. По целом месту излепљени су плакати којима се тражило да се назив улице која је носила име Змаја Јована што пре промени.
Већ спомињани “Хрватски дневник” био је познати радикалан франковачки, антијугословенски и антисрпски лист. Чак ни његови уредници и новинари нису могли да сакрију вандализам који је хрватско–муслиманска руља починила над Србима у Сарајеву. “Хрватски дневник” пише:
“Војска је затворила Рудолфову улицу испред Црквеног трга до Хотел Централа, а полиција је затворила Фрање Јосифа улицу од нове српске цркве до линије Кабиљо – Хотел Централ. Демонстранти су се разишли споредним улицама и састали на Црквеном Тргу. Успут су уништене све српске радње, крај којих се прошло, разбијени су прозори на Краљевићкиној кући, а од свих је – на овом путу – највише страдала кројачка радња Бесаровића крај војничке касине. Управо невероватна количина штофова и свиле налазила се у тој радњи. Све је то изнешено на улицу, погажено и подерано. Штета се ту цени на много хиљада круна. Наравно и кућа и прозори, све је полупано и оштећено.
На Црквеном су се тргу сви демонстранти окупили, било их је на хиљаде и сви су јуришали на српску школу. Хиљаде каменица сасуло се на ту зграду, а од 800 прозора, што их има та велика зграда, није остао цео ниједан. Демонстранти се нису ни тиме задовољили, већ су ушли у зграду, побацали из ње све књиге, писанке, слике, записнике, врата, прозоре итд. Кућа је за час била пуста, а пред њом се направила права громада избачених и полупаних ствари.
Једна кафана у приземљу те зграде, чији је газда такође Србин, сва је уништена. Ту су демонстранти нашли краљеву слику, и да се не оскврњује, узели је собом и носили цео дан у првим редовима. Преко пута школе ресторација Авакума Прића такође је сва разбијена.”
На Видовдан и наредних дана, слично је било у Мостару, Стону, Коњицу, Тузли, Брчком, Завидовићу, Шамцу, Жепчу, Варешу, Тешњу, Бугојну и Високом, Зеници, Љубушком, Бањалуци, Петрињи, Жепчу, Требињу, Коњицу, Дубровнику…
Оригинално објављено 20. јануара 2015. г.
Аутор: Иван Миладиновић
Вечерње Новости онлајн