Наметање среће

Словени воле слободу, Германи стрпљиво трпе тираниjу. Код Словена преовладава осећаj за заjедницу, код Германа за државу, сматра Хендрик Волфганг ван дер Меj

Холандски „Ханделсблад” од 29. jуна 1914. даjе приказ приликана Балкану:

„Kao што je познато, у последње време je често долазило до ерупциjа фанатизма у словенским подручjима, коjе су пре свега подстакле недавне победе Срба, као и воjне мере коjе je Аустриjа досад двапут предузела против Србиjе и Русиjе. Досад су гувернери и истакнути чиновници пали као жртве тог фанатизма.”

Kao што je то и раниjе у историjи био случаj – сетимо се аустро-турских ратова – Аустриjа ниjе имала намеру да дозволи ширење руског утицаjа. У Холандиjи су се jош у 19. веку писали докторати о тоj теми. Тако у дисертациjи холандског правника и племића Аугуста фон Дане ван Варика можемо прочитати да су холандски политички кругови имали разумевања за агресивну аустриjску политику спрам панславизма.

„Што се западне алиjансе против Русиjе тиче, њен значаj je изврсно истакао jедан белгиjски државник. Францускоj, каже он, за оваj велики циљ потребне су Енглеска и Аустриjа. Аустриjа je природни бедем против панславизма, од Пољске na дуж jужних обала Дунава.”

Само су поjединци, попут првог холандског слависте Хендрика Волфганга ван дер Меjа, истицали и величали идеализам и одлучност словенске омладине:

„Словени воле слободу, Германи стрпљиво трпе наjвећу тираниjу. Код Словена преовладава осећаj за заjедницу, код Германа за државу. […]

Немачка култура са своjим хаосом ‘дужности’, трансцендентне поезиjе и песимистичке филозофиjе не представља последњи домет искуства и науке. За високу вредност слободе срце Немаца jош слабо куца, слабиjе него икада. Из тих разлога европска омладина, уколико поседуjе идеале, пребацуjе те идеале на исток; тамо живи омладина ватрена и снажна, и умна и срчана.”

Разумљиво да je омладина у анектираним краjевима чезнула за одлучним делима. Њихове су се фрустрациjе множиле, између осталог због сиромаштва и запостављености у далекоj и заосталоj провинциjи, како се у Бечу гледало на таj обод царства. У осталом, ево како таj став долази до изражаjа у речима коjим je тадашњи гувернер Бењамин фон Калаj наjавио своj програм образовања: „Један жандарм више вреди од пет учитеља.” („Суринамер”, 6. 8. 1931) Реч Untermensch je због своjе нацистичке конотациjе постала неупотребљива, али би се ипак могло рећи да се у Бечу у то време тако гледало на словенске поданике царства. Владимир Пиштало у свом есеjу наводи речи Иве Андрића коjи се безмерно jедио због увреженог расистичког односа аустроугарских просветара према ученицима словенског порекла „коjи им нису равни”. Да je етнички презир био друштвено прихватљива ствар потврђуjе чињеница да je антисемита и пангерман, какав je био Карл Луегер, све до 2012. имао авениjу у Бечу. Али je зато у Клагенфурту или Целовцу, тоj корушкоj jабуци раздора, опстао до дана данашњег.

Босна и Херцеговина биле су погодно мрестилиште за идеале и идеjе коjима je био циљ .. да оjачаjу националну самосвест. У чланку из „Хазет ван Антверпена” од 29/30. jуна 1914. можемо прочитати следеће:

„Иако извршиоци оба атентата тврде да су деловали на своjу руку, опште je уверење да je свакако постоjала завера Босанаца коjи нису могли да се помире са анексиjом своjе земље.”

Двоjна монархиjа jесте градила путеве и железничку мрежу, и подизала школе, али очигледно се наметање среће од стране колониjалног режима доживљава као силовање, да парафразирамо Владимира Пиштала.

У то време вероватно бих се и сама примила на младобосанску поруку. Ha краjу краjева, потичем из jугословенски настроjене породице и остаjем при мишљењу да су народи овог региона, упркос свему, културно и економски упућени jедни на друге. Немоj ме погрешно схватити, не мислим тиме више на неку државотворну целину, већ на неку врсту интересне заjеднице. И Биљана Србљановић то тако види у своjоj драми „Мали ми je оваj гроб” (2013), о чему сведочи и текст на корицама:

„Веруjем у племенитост Принциповог и младобосанског jугословенства. Оно што je мени наjлепше у Младобосанцима, поготову атентаторима, истовремено знаjући да су идеолошки, филозофски, на правом путу, као противници шовинизма, као убеђени Југословени и атеисте, као антиклерикални, еманципаторски левичарско-анархистички покрет, они имаjу jедну страшну моралну муку од самог чина убиства и насиља.”

Слика Гаврила Принципа на скаjп профилу мога сина заправо изражава исто саосећање са тим аутентичним и искреним еманципаторским покретом.

Наставиће се

Пише: Јелица Новаковић и Свен Петерс

Књига се може наручити од издавача: CLIO, Господар Јованова 63, Београд, тел. 011/3288-471, 3035-696, e-mail: forum@clio.rs, саjт: www.clio.rs

Извор: Политика, недjеља 04. октобар 2015., стр. 21

Везане виjести:

Фељтон: Последице jедног пуцња (1)

Фељтон: Последице jедног пуцња (2)

Фељтон: Последице jедног пуцња (3)

Фељтон: Последице jедног пуцња (4)

Фељтон: Последице jедног пуцња (6)

Фељтон: Последице jедног пуцња (7)

Фељтон: Последице jедног пуцња (8)

Фељтон: Последице jедног пуцња (9)

Фељтон: Последице jедног пуцња (10)

Фељтон: Последице jедног пуцња (11)

Фељтон: Последице jедног пуцња (12)

Фељтон: Последице jедног пуцња (13)

Фељтон: Последице jедног пуцња (14)

Фељтон: Последице jедног пуцња (15)

Први свjетски рат – Јадовно 1941.