Рођен 1. марта 1931. године у селу Бистрица, општина Жепче Казује: Моји родитељи су се звали: Лучић (Томе) Перо (1910) радник, Алексић Босиљка, домаћица, рођена у Брезовим Данама. Мој отац је живио у заједничком домаћин­ству са стрицем Душаном, рођеним 1911. године који је био службеник у срезу Жепче. Родитељи и стриц су живјели у заједничком домаћинству са ба­бом Лучић Василијом, удовом погинулог Лу­чић Томе, бившег земљорадника из села Бистрица, Дринска бановина. Пошто сам ја најстарији унук, дали су ми име Томо по покојном дједу. Осно­вну школу похађао сам у Жепчу. Рат ме је затекао у трећем разреду. Што се тиче имовине, били смо солидног имовног стања. Покојна баба имала је

Бањалука Свједочи: Рођен сам у селу Слабиња, Босанска Дубица 15. 11. 1929. године од оца Милоша и мајке Милице. Име сам добио по дједу Стојану, који је умро неколико мјесеци прије мога рође­ња. Село Слабиња је било једно од већих и ра­зви­јених села тога краја, тј. између: Приједора, Бос. Новог, Костајнице, Дубице и планине Коза­ре. Село чине четири засеока: Раковача, Ишковац, Чапаја и Стријић. Имало је основну школу са не­колико стотина ђака, у којој су учила и дјеца из сусједних села. Доста дјеце је наставило са изу­ча­ва­њем заната и запошљавањем у градовима, а било је и тзв. „школараца“ (тј. дјеце која су настављала школовање у гимназијама и учи­тељским школама). У

Рођена 1937. године у селу Крухарима, општина Сански Мост Свједочи: Рођена сам 27. јануара 1937. године у Кру­ха­рима код Санског Моста. Добила сам име Зорка и презиме Делић. Кад сам посвојена, у Загребу, добила сам име Зорица–Марија Дасо­вић. Док још нисам знала датум рођења, писало је да сам рођена 10. травња (априла), дан и мјесец оснивања НДХ. Занимљиво је и како сам „мијењала“ вјеру. Рођењем сам Српкиња, православне вјероисповије­сти. Посвајањем поста­јем Хрватица, католичке вје­ре. Удајом, пишу ми да сам Југословенка, без вјере. Задњи родни лист који сам добила у Санском Мосту (који припада Федерацији БиХ), рубрике вјера и нацијаостале су пра­зне. Након оснивања НДХ, мој дјед је хапшен и затворен у подрум основне

Рођен 1934. године у селу Клековци, Босанска Дубица, професор Свједочи: Ову истиниту и тужну причу пишем, не да се над­мећем са онима којима је стало до ве­ли­чања броја жртава било кога народа, већ да се отргне од заборава једна истина која се односи на страдање свих чланова мога домаћинства у Другом свјетском рату. Осећао сам моралну обавезу да као једи­ни преживјели члан породице кажем како на сви­реп начин изгинуше моји најмилији: мајка Станка, отац Спасоје, браћа Милош, Михајло, Сретен, Рај­ко, Мирко, Бошко, Урош и Станко, сестре Вукоса­ва, Милка и Нада. Послије свега што сам доживио, био бих нај­сретнији када рата никада и нигде не би било, чак ни у дјечијим

Рођен 20. јула 1940. године у селу Горња Омарска, Приједор Свједочи: Мој отац Пантелија и мајка Јованка бавили су се земљорадњом. Имали су трговину мје­шо­ви­том робом. Живјели смо у прилично великој кући. У једном дијелу куће смо становали, а у другом дијелу је била трговина. Имали смо и друге објекте као и сва сељачка домаћинства. Имали смо и доста крупне и ситне стоке. Имали смо и два пара коња које су родитељи користили и за довоз робе из Приједора коју су продавали у трговини. Памтим да је једном коњу било име Арап. Памтим то по томе што су га се бојали и одрасли. У нашем домаћинству живели су: отац Пантелија

Приједор, Аеродромско насеље Свједочи: Рођен сам 7. јануара 1937. године у околини Фоче. Од 1941. године Фоча је била интере­сна зона Италије. Међутим, док су се водили пре­говори о подјели овог дијела БиХ, НДХ је сма­трала да Босна до ријеке Дрине припада њој. Хрватске војне јединице су дошле у источну Бо­сну, тј. у Фочу и извршили купљење Срба из Фоче и одвозили их вагонима у Хрватску. У једном од возова био сам и ја. Сје­ћам се станице у Фочи: врисак и јаук оних који остају. Ја као дијете са четири године био сам пре­плашен, збуњен. Нијемо сам све то посма­трао из воза. То није био обичан воз, то је био

Рођен 10. маја 1933. године у селу Кадин Јеловац, општина Дубица Свједочи: Моји родитељи су били земљорадници. У нашем домаћинству су живјели: отац Теодор, мајка Милка, рођени 1888. године, затим сестра Милева, рођена 1925, брат Милан, рођен 1927, Раде, рођен 1933. године, Анђа, рођена 1935. и Дра­гиња, рођена 1937. године. Било је још четворо дјеце која су умрла прије рата. Од имовине смо имали: кућу, шталу, куру­зану и неколико мањих објеката. Од стоке смо имали: два вола, краву и теле, једногодишњу јуни­цу, затим троје свиња и доста ситне живине. Године 1941. свакодневно смо страховали од усташа. Нијемаца се нисмо плашили. Власт НДХ успостављена је и у Бос. Дубици. Усташе су

Из исповести деце, сада већ особа у поодма­клим годинама, која су насилно дотерана у хрватске логоре, веома лако се може закључити да логори у Хрватској нису били никакви радни ло­гори, како их неки хрватски аутори желе представити, и да из тих логора нису спасавана српска деца, већ да су ти логори били општа мучилишта за све оне који су у њих били на силу доведени да би на најсвирепији начин били мучени, а потом убијани ра­зним тупотврдим предметима или клани ножеви­ма. Из исповести преживеле српске деце (у овој књизи), сада особа у старосној доби, која су била присилно одведена у хрватске логоре, а која су сав каснији животни век провели

Постојала је тенденција, а и пракса да се нека српска дјеца обуку у униформе хрватске војске за њих шиване, и да се одгајају у хрват­ском духу. Основани су за то и дјечији логори. О једном таквом логору за дјецу у Горњој Ријеци, Љубо Милош на саслушању пред судом каже: „Не бих могао точно казати када је орга­низиран овај логор, али свакако држим, да је то било у рано прољеће 1942. године. За успоставу овога логора, изгледа да је дао идеју Дидо Ква­терник, а циљ логора је био тај, да се мала српска дјеца, која су остала без родитеља, одга­јају у усташком духу, те како се сам Кватерник изражавао, да постану

Ради оријентације о приближном броју жртава хрватског логора смрти Јасеновац прилажемо и овај преглед података званичних комисја и дру­гих меродавних лица које су се бавиле утврђи­вањем броја жртава геноцида логора Јасеновац за период од 1941. до 1945. године. 1. ДРЖАВНА АНКЕТНА КОМИСИЈА ХРВАТСКЕ, ЗАГРЕБ, чланови: Вица Барановић, референт Земаљске ко­ми­сије за испитивање ратних злочина. др Здравко Поповић, Војно-судски одјел Главног штаба за Хрватску. др Анте Премерју, мајор и стално запри­сегнути судски љечник вјештак. др Милан Мајер, судбени вијећник. др Анте Пецикозић. Иван Броз, котарски судац. Божидар Огњенац и Стево Трнинић, запи­сни­чари. Државна анкетна комисија након извршеног увиђаја самог логора Јасеновац, лијечничког на­лаза и мишљења судског вјештака, те преслишава­ња очевидаца, констатује:

Дуго сам размишљао о томе како да запо­чнем ову књигу и шта да ставим између ње­них корица. Догађаји, који би требало да буду садржај књиге, толико су, у појединостима разли­чи­ти, па их није било лако свести на заједнички име­нилац како би чинили заокружену целину. Диле­ма је било и око тога како из обиља грађе, која је понуђена, издвојити оне садржаје који би веро­до­стојно представили стварне личности чије су суд­би­не оптерећене рањеним детињством. Њихове по­­тре­сне истине требало би да сведоче о времену и људима, који су то време обележили крвљу, му­ка­ма и сузама српске деце, која су се нашла у кан­џама једне новоосноване државе, чију бе­сти­ја­лност до тог времена (1941 –