Предраг Лозо, секретар УГ Јадовно 1941. – говор на отварању изложбе Моjе Јадовно у Културном Центру Новог Сада.   Ова изложбена поставка jе покушаj да се обjасни никада до крajа обjашњиво… Она jе покушаj да вратимо дуг коjи имамо према истини и нашим прецима и покушаj да се оперемо од заборава, како сам недавно чуо да га назваше, старе људске страсти.  Истовремено  jе и вапаj да не заборавимо ниjедну невину жртву,  те да jоj поново покушамо вратити име, животну причу, поглед,  као  и национални и вjерски  идентитет због коjег jе и страдала,  али и достоjанство коjи  су  jоj нажалост ускраћивани и након злочина. Свакако смо свjесни, да jе такав приступ, детерминисан

Чак и та државност ниjе до краjа остварена, а друго ниjе дониjела нешто што би човjеку омогућило личну срећу, тако да смо овдjе пред jедним дубоко узбурканим духовним стањем на обе стране. Као епископ, овдjе примам и Албанце и Србе и са свима разговарам, и код свих осjећам ту жудњу за нечим стабилним, што се не миjења, што чува неке људске вриjедности и врлине без поговора, да не могу да се миjењаjу са временом.        Епископ липљански Јован (Ћулибрк), викарни епископ патриjарха српског у Пећкоj патриjаршиjи, изабран jе за личност године већином гласова чланова уредништва недељника „Време“. Критериjум за награду jе, као и претходних година, позитиван допринос унапређењу

Разумни људи знају зашто је деценијама ћутао и верују да ће српски род ускоро проговорити снагом грома. Реченица из наслова слоган је Српског културног куба, кога су у Београду 1937. године основали Слободан Јовановић (на слици са Богданом Поповићем), Стеван Мољевић, Слободан Драшковић, Драгиша Васић, сестре Душица и Ружица Борисављевић. 1. Из чуђења не можемо да изађемо: шта ово би са нама? Где смо се ово нашли? Је ли умрла савест човечанства гледајући како једном малом народу, витешком и слободарском, који је своју врхунску етику давно уградио у морални кодекс човечанства, отимају комаде његове отаџбине? Да није Европа пресвисла од стида и бола кад је видела како се кривице ослобађају

Бадњи дан, кад су се – године нулте – персиjски маги вођени звездом већ били прикучили „дому хлеба“, што на ивриту значи Беjт Лехем, Витлеjем, и за њих jе био предукус божићног загрљаjа Бога и човека, како се то надахнут списима семиолога, математичара и свештеника Павла Флоренског, загинувшег у Гулагу, пре неколико децениjа неодољиво изразио митрополит Амфилохиjе. Но, Персиjанци ће идући пут у значаjниjи поход у Свету Земљу доћи тек 614. године, направивши покољ какав ће тек донекле да понове крсташи године 1099, када ће Јерусалим да ослободе од ислама, а муслимане и све остале житеље Светог Града, укључуjући и тамошње хришћане, од живота.   Персиjанци ће у том свом

На огради Основне школе у Кочерину краj Широког Бриjега никнуло jе 12 у камену исклесаних ћириличних слова високих 1,4 метра, широких метар и дебелих 25 центиметара. Немало jе то изненађење за просjечног читатеља коjему се Широки Бриjег може везати уз свашта, али врло тешко уз − ћирилицу. Па сам се распитао тко jе то поставио и зашто, тко jе клесао слова у херцеговачком жестацу и с коjом наканом. Сви ми у Кочерину веле да о свему томе наjбоље зна Грго Микулић, економист и директор Туристичког уреда Широки Бриjег, пjесник, књижничар, клесар, кипар, етнолог, љубитељ старина… Будући да jе риjеч о ћирилици, макар и “арвацкоj“, ипак ме прво заголицало питање како