Od 24. Juna 1941, Dana sjećanja na Jadovno, prošlo je:

JADOVNIČANI PORUČUJU:

Teče 80-ta godina od početka Pokolja, genocida počinjenog nad srpskim narodom od strane NDH. Osamdeset godina od tragedije na Velebitu, ličkom polju, ostrvu Pagu. Ako Bog da, sabraćemo se 19. juna 2021. kod Šaranove jame.

 

Čedomir Antić: BiH je veštačka tvorevina; srpski narod je jedan i nedeljiv

Datum objave: sreda, 18 novembra, 2015
Veličina slova: A- A+
Cedomir_Antic.jpg
Čedomir Antić

Republika Srpska je realnost. Bosna i Hercegovina je veštačka. Albanski narod na Kosovu i Bošnjaci su pošli u rat sa ovakvim knjigama, mi ovu pišemo bez takvog opterećenja, tvrdi za Sputnjik istoričar Čedomir Antić, koji je zajedno sa profesorom Nenadom Kecmanovićem autor knjige „Istorija Republike Srpske“.

Istoriografija, sociologija i politikologija su daleko odmakle u istraživanju najnovije istorije srpskog naroda, ali nije postojala sinteza koja bi celovito predstavila istoriju Republike Srpske i Srba u BiH, pa je to, kako kaže autor, bio osnovni razlog za nastanak ovog dela.

Antić podvlači da su se Srbi u BiH našli u čudnom položaju da nemaju celovitu istoriju ni rata ′90-ih ni Republike Srpske.

„Srpski narod u BiH se emancipovao od Bosne i Hercegovine na način na koji su se Hrvati postavili prema Jugoslaviji, a tim otklonom su se na neki način odrekli dobrog dela sopstvene prošlosti. Tako da je u pregledima istorije srpskog naroda iz BiH on uglavnom poistovećivan sa Srbijom i sa Srbima iz Srbije. Za to vreme Bošnjaci, i delom Hrvati, preuzeli su srednjovekovnu istoriju Bosne maltene kao svoju“, kaže Čedomir Antić na početku intervjua.

Na šta konkretno mislite kad kažete: odrekli su se sopstvene istorije?

— To znači da je osim razdoblja pod Turcima i 20. veka u principu sve ostalo zapostavljeno. Drugo, svaki pregled istorije RS počinjao je sa 1990. godinom i parlamentarnim izborima. Zato što održavamo privid jugoslovenskog i srpskog jedinstva iz doba Jugoslavije i ne stvaramo neku novu ideju nacionalne integracije i kad, pritom, imamo specijalne veze i kad manje-više funkcionišemo kao jedno društvo po mnogo čemu — svim time idemo u prilog onima koji su na poluznanju ili neznjaju o BiH zasnivali politiku velikih sila. Bilo je, naime, političara iz SAD i zemalja EU koji su tvrdili da Srbi treba da odu u Srbiju, da ne treba da žive u Bosni.

Prema tome, pitanje autohtonosti Srba u BiH, koje je nesumnjivo u istoriografiji, nije bilo ponovo potvrđeno u nekoj sintezi o istoriji. Nesumnjivo je da je srpski narod jedan i nedeljiv, a da je srpska nacija jedinstvena. Ali, takođe je nesumnjiva činjenica da su Srbi policentričan narod, da je bilo više centara, i da je bila velika greška u prošlosti kad smo tu činjenicu prenebregavali.

Dakle, to nije samo istorija poslednjih 20 godina?

— To je istorija zemlje, tih oblasti i kad nije postojala Republika Srpska, to je istorija naroda, pre svega srpskog, ali i drugih koji su tu živeli. Dali smo pregled istorijskog razvoja, prvenstveno stanovništva i društva na tim teritorijama od starijeg kamenog doba do terorističkog napada u Zvorniku, aprila ove godine.

Rekoste da je srpski narod jedan i nedeljiv. Da li se istorija Republike Srpske u nečemu razlikuje, i ako se razlikuje u čemu se razlikuje, od istorije Srbije?

— U Srbiji je do podele između elita i naroda došlo tek osamdesetih godina 19. veka, a u BiH je do toga došlo mnogo ranije. U međuratnom periodu Srbi su kao najbrojniji u BiH imali dve podjednako moćne stranke, od kojih jedna predstavlja narod a druga elitu. To je dovelo do toga da Srbi sve do Drugog svetskog rata i do genocida, nemaju jedinstvenu politiku. Posle genocida su, zahvaljujući ishodu svetskog i građanskog rata, prigrabili komunizam, da bi onda sa stvaranjem sve samostalnije Socijalističke Republike Bosne i Hercegovine, bili marginalizovani.

Srbi u BiH su, za razliku od svih drugih krajeva gde su se borili za svoja prava, radikalno promenili politiku. U svim drugim oblastima Srbi su prihvatili jugoslovenski model. U Hrvatskoj su do januara 1992. i do Vensovog plana, i srpski narod i elite mislili da će preuzeti vlast i da će se ponoviti 1945. U Republici Srpkoj su, da bi spasili narod i deo zemlje na kojoj taj narod živi, bili spremni da podnesu velike žrtve. Da žrtvuju Jugoslaviju, da čak prihvate nezavisnost Bosne — što su učinili Kutiljerovim planom, i konačno, prihvatili su da se odreknu Sarajeva, najvećeg srpskog grada posle Beograda. To je bio znak spremnosti na pragmatičnu politiku i na opstanak. To nismo branili ni u Crnoj Gori, ni na Kosmetu, ni u Hrvatskoj. Zato smo na tim prostorima i propali.

Da li ste se, kao istoričar, bojali suviše male distance od 1992. kad ste pravili ovu istoriju?

— Želeo bih da mi ovaj posao nastavimo tako što bismo ga proširili, jer Republika Srpska to zaslužuje i njoj je potrebna velika sinteza, a ovo dosad je klasična istorija. Upravo zbog pitanja distance bilo je bitno da se napiše i nešto opširnije. Tamo gde nismo bili sigurni, gde nismo imali izvore, odnosno nismo imali sveža dokumenta, tamo smo predstavili šta se zna. Treba reći da klasična distanca nije ni potrebna, s obzirom na činjenicu da o vremenskoj distanci govorimo pre svega zbog arhivskih dokumenata. Međutim, kad je reč o razdoblju do 1995. godine, svi ti dokumenti su otvoreni zbog Haškog tribunala. Kad je reč o razdoblju posle 1995, morali smo da predstavimo politički život Republike Srpske koji je jako buran, ali smo nastojali da stvarima pristupimo nesenzacionalistički i nepristrasno.

Doživeli smo da i Miloševićevu biografiju i istoriju Srbije u doba Miloševića napišu prvo sociolozi i politikolozi, pa tek onda stidljivo istoričari. Ja sam britanski đak i jedan moj profesor je govorio da je prošlost sve ono o čemu govorimo i da postoji legitimno pravo istoričara da o tome pišu. Ovo je vreme u kome ako ne pišemo o istoriji, nestaće istorija.

Kako ćete odgovoriti onima koji će reći da ovo nije istorija i delo istoričara već da je u svrhu političke agende Milorada Dodika, predsednika Republike Srpske?

— U prvoj polovini 19. veka Puškin je napisao knjigu „Istorija Pugačova“. Čitava javnost je bila šokirana. Govorili su kako je moguće da jedan takav razbojnik i pobunjenik može da ima svoju istoriju. Puškin je smatrao da može, i istorija mu je dala za pravo. Dakle, Republika Srpska je realnost. Bosna i Hercegovina je veštačka. Ta realnost je prosto više od 80 odsto kapaciteta jedne države. Teže bi bilo napisati istoriju Bosne i Hercegovine, a da pritom ne pišete istoriju Republike Srpske i Federacije BiH. Albanski narod na Kosovu i Bošnjaci su pošli u rat sa ovakvim knjigama, mi ovu pišemo bez takvog opterećenja. Ova knjiga nije knjiga mržnje i pisana je na potpuno naučnoj metodologiji. Otvorena je i neko može da napiše protivknjigu. A ono što znam da ne može niko, jeste da negira Republiku Srpsku. Ovo je još jedna potvrda stvarnosti.

 

Izvor: SRBIN INFO

 

Vezane vijesti:

ČEDOMIR ANTIĆ – Otvoreno pismo Aleksandru Vučiću

USKORO KNjIGA „ISTORIJA REPUBLIKE SRPSKE“

Spomen na Srpsku Krajinu

 

 

 




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top