Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Тече 80-та година од почетка Покоља, геноцида почињеног над српским народом од стране НДХ. Осамдесет година од трагедије на Велебиту, личком пољу, острву Пагу. Ако Бог да, сабраћемо се 19. јуна 2021. код Шаранове јаме.

 

Најдужи лов на човека

Датум објаве: понедељак, 19 фебруара, 2018
Величина слова: A- A+

Велимир Зарић из Качера, припадник Равногорског покрета, скривао се пуних 17 година по шумама а његову причу забележио је књижевник и новинар Антоније Ђурић

Ве­ли­мир За­рић (Фо­то „Рав­но­гор­ци го­во­ре”) / Ан­то­ни­је Ђу­рић (Фо­то Г. Ота­ше­вић)
Ве­ли­мир За­рић (Фо­то „Рав­но­гор­ци го­во­ре”)
/ Ан­то­ни­је Ђу­рић (Фо­то Г. Ота­ше­вић)

Ча­чак – Ве­ли­мир За­рић из Ка­че­ра је је­ди­ни при­пад­ник „Рав­но­гор­ског по­кре­та ко­ји је остао у сло­бод­ним срп­ским пла­ни­на­ма пу­них 20 го­ди­на”. За њим су Нем­ци тра­га­ли че­ти­ри, а след­бе­ни­ци Јо­си­па Бро­за 17 го­ди­на, ко­ли­ко је од 1941. до 1961. про­вео у шу­ми. Све је то у при­по­ве­сти „Нај­ду­жи лов на чо­ве­ка” за­пи­сао ча­чан­ски књи­жев­ник и ду­го­го­ди­шњи но­ви­нар „По­ли­ти­ке” Ан­то­ни­је Ђу­рић, у тек штам­па­ној по­ве­сни­ци „Рав­но­гор­ци го­во­ре” („Ду­хов­ни луг”, Кра­гу­је­вац, 2017). Сре­ли су се кра­јем про­шлог ве­ка у Мил­во­ки­ју (САД) где је За­рић жи­вео и та­ко је на­ста­ла при­ча о суд­би­ни ка­пе­та­на Вр­хов­не ко­ман­де Ју­го­сло­вен­ске вој­ске. Ле­ген­да иде ова­ко…

Нем­це је три пу­та ујео за ср­це. Јед­ном у Бр­ђа­ни­ма, па у Шта­ви­ци кад им је из во­за отео оруж­је а не­мач­ке вој­ни­ке пу­стио да не стра­да срп­ска не­јач у осве­ти сто за јед­но­га. Тре­ћег пу­та, са­мо ње­му зна­ним ста­за­ма и бо­га­зи­ма, пре­ба­цио је 6.000 пу­ша­ка и 12 то­на му­ни­ци­је из Ма­лог Мо­крог Лу­га до Рав­не го­ре. За­ва­рао је све по­те­ре и од­ли­ко­ван је, од­лу­ком за­по­вед­ни­ка Срп­ске вој­ске у отаџ­би­ни, Злат­ном ме­да­љом Ми­ло­ша Оби­ли­ћа.

За­рић ни­је био у бор­бе­ним је­ди­ни­ца­ма већ оба­ве­штај­ни офи­цир лич­но под­ре­ђен Дра­жи Ми­ха­и­ло­ви­ћу. Још 1941. с 27 го­ди­на се за­клео да се ни­ко­ме пре­да­ти не­ће. По­сле ра­та, за 17 го­ди­на, че­ти­ри пла­ни­не би­ле су му ску­ти – Та­ра, Ро­ма­ни­ја, Ко­па­о­ник и Зла­ти­бор. Го­ди­на­ма ка­сни­је, Ђу­ри­ћу је у Мил­во­ки­ју бе­се­дио:

„По­же­лим се оца и мај­ке. Ба­нем јед­не но­ћи, опре­зно. Ни­сам мо­гао да по­ве­ру­јем да ће ко­му­ни­стич­ка власт од мо­јих се­ља­на на­чи­ни­ти до­у­шни­ке. Отац се по­хва­ли ро­ђа­ку да сам жив, овај шап­не дру­гом и оде вест где не тре­ба. Ухап­се оца, мај­ку, се­стру и дво­ји­цу бра­ће. Му­чи­ли су их два ме­се­ца. Ни­су при­зна­ли да су ме ви­де­ли, али Озна се по­слу­жи пре­ва­ром: рек­не да је се­стра Гро­зда све при­зна­ла…

По­сле два ме­се­ца су их пу­сти­ли. Хтео сам да се се уби­јем у дво­ри­шту оче­ве ку­ће. Има ли сми­сла да жи­вим кад ми ова­ко му­че ро­ди­те­ље, се­стру и бра­ћу? А ка­ко, опет, да диг­нем ру­ку на се­бе.

У зо­ру не­ко ку­ца на зе­му­ни­цу ви­ше ку­ће, је­да­ред, по­но­во. По­диг­нем по­кло­пац и угле­дам бра­та. По­ка­за ми пи­штољ.

– Озна ми је да­ла да те уби­јем.

– И при­стао си?

– Му­чи­ли су ме, сав сам утр­нуо од ба­ти­на. Ре­као сам: ’Дај­те ми пи­штољ, ја ћу га уби­ти ако се по­ја­ви. А ти знај – ни­ти ћу те из­да­ти ни­ти уби­ти. А ако би­ло кад ви­диш не­ке љу­де по­ред ме­не пу­цај без ми­ло­сти, убиј и ме­не и дру­ге, зна­чи да сам по­лу­део и да сам те из­дао.’”

Бра­ћу су по­но­во ухап­си­ли 1949, му­чи­ли их, ту­кли па пу­сти­ли. Две го­ди­не ка­сни­је оца и бра­та То­му осу­де на по осам ме­се­ци за­тво­ра, Сто­ја­на, шко­ло­ва­ног тр­гов­ца, на две го­ди­не. Брат Жар­ко је и без су­да био усу­ђен на до­жи­вот­ну оса­ка­ће­ност. Мај­ци, сре­ћом, ни­су су­ди­ли. Обра­зло­же­ње пре­су­де би­ло је: „Скри­ва­ли бан­ди­та”.

„На­вр­зао се Сто­ја­ну по­сле ро­би­је не­ки ка­фе­џи­ја из Ужи­ца, ка­же да је мој то­бо­жњи при­ја­тељ. Брат је осе­тио да тај ра­ди за Озну, јер га не ис­пу­шта из ви­да. Јед­ном му је до­нео штоф на по­клон, до­био га, ве­ли, из Аустри­је од не­ких при­ја­те­ља, еми­гра­на­та. Брат при­ми по­клон, слу­те­ћи да је ма­мац, и са­кри­је у ку­ћи. Јед­ног да­на ка­фе­џи­ја му за­тра­жи пар­че што­фа да би му, ка­же, при­ба­вио исти за пр­слук. Ви­ди брат ко­ли­ко је са­ти: до­не­се пар­че а ка­фе­џи­ја и Озна за­кљу­че да га ни­је дао ме­ни. Он­да ка­фе­џи­ја хо­ће, ве­ли, да ви­ди ка­ко жи­ви­мо, да нам до­ђе у ку­ћу. И по­вео во­за­ча ко­јем ми­ли­ци­ја ус­пут са­лу­ти­ра. Уго­сти их брат, а ка­фе­џи­ја хо­ће да упо­зна и на­шу се­стру Гро­зду у обли­жњем се­лу и упи­та је има ли ја­ја за про­да­ју. Пред­ло­жи јој ухо­да да на­ку­пи ја­ја, а он ће до­ла­зи­ти ко­ли­ма да их пре­у­зме, да се она не му­чи око пре­во­за. А ја сам већ био на Ко­па­о­ни­ку.

У про­ле­ће 1961. био сам на Ро­ма­ни­ји, си­ла­зио у Са­ра­је­во. Имао сам ла­жну лич­ну кар­ту, две бом­бе и пи­штољ ис­под ко­по­ра­на и кре­нем ка Ужи­цу. Ти­то је до­ла­зио у Ужи­це на не­ку про­сла­ву и знао сам да ће се сви за­ма­ри­ја­ти око то­га па сам два да­на пре ње­го­вог до­ла­ска про­шао кроз оки­ће­ну ужич­ку ва­рош. Он­да сам у Ру­ми обу­као гра­ђан­ско оде­ло и по­сле 17 да­на сти­гао до Ма­ри­бо­ра. Дра­ву сам пре­шао с при­бо­ром за пе­ца­ње. Гра­ни­ча­ри су ис­па­љи­ва­ли све­тле­ће ра­ке­те. Пу­зио сам мо­жда ки­ло­ме­тар и са­крио се иза др­ве­та. Ују­тро сам схва­тио да сам у Аустри­ји и кре­нуо пе­ши­це у Беч. Ус­пут је мо­то­ци­клом на­и­шао Сло­ве­нац из Кла­ген­фур­та и од­ве­зао ме у по­ли­ци­ју где сам по­сле 17 го­ди­на до­био кре­вет с по­сте­љи­ном.”

Че­ка­ју­ћи исе­ље­ње у САД ра­дио је у фа­бри­ци код Бе­ча и по­слао три пи­сма уку­ћа­ни­ма у Ср­би­ју, пот­пи­су­ју­ћи се као Ми­ле Бо­жић или Ви­ли­балд За­рић. И ку­ћа­ни и по­ли­ци­ја пре­по­зна­ли су ру­ко­пис. Ви­ше ни­су ди­ра­ли род­би­ну јер су схва­ти­ли да је Ве­ли­мир да­ле­ко.

Гар­диј­ски офи­цир Сло­бо­дан Здрав­ко­вић и при­ја­тељ Рат­ко Ран­чић по­мо­гли су му да се ску­ћи у Мил­во­ки­ју. Ту је као ва­ри­лац за­ра­ђи­вао 10 до­ла­ра на сат у вре­ме кад је по­ро­ди­ца мо­гла да жи­ви це­лу сед­ми­цу за 20 до­ла­ра и ку­пио ку­ћу.

– Ама­нет му је, ре­че, био да се жив вра­ти у отаџ­би­ну, а ако та­ко не бу­де да га род­би­на пре­не­се и са­хра­ни у за­ви­чај­но гро­бље под­но Зла­ти­бо­ра – се­ћа се Ан­то­ни­је Ђу­рић.

А Ве­ли­ми­ров си­но­вац Ра­до­је За­рић из Ужи­ца ве­ли да је та­ко и би­ло.

– Чи­ча је умро у САД али је пре то­га упла­тио не­кој аген­ци­ји да га пре­не­су у веч­ну ку­ћу у Ка­че­ру. Про­вео је по 47 го­ди­на жи­во­та у Ср­би­ји и из­бе­гли­штву. У САД су га зва­ли Ви­ли­јам. Су­пру­га Рад­ми­ла, учи­те­љи­ца с ко­јом ни­је имао де­це, умр­ла је пре ње­га и са­хра­ње­на та­мо.

Аутор: Гвозден Оташевић

Извор: ПОЛИТИКА

Везане вијести:

Владо Шипчић – последњи четник; оружану борбу је водио са …

Дражини први пуцали на Немце | Јадовно 1941.

Скривена истина са Неретве: Браћа нису хтјела пуцати на браћу




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top