Најцрњи дани у српској историји

СЕРИЈА: СРБИ У ХРВАТСКОЈ, ПОЛОЖАЈ,  ПРАВА, ЖИВОТ (2)

Пише: Здравко Елез

Од анексије Босне и Херцеговине 1908. године за српски народ у Хрватској, али и у целини, долазе црни дани. У оба светска рата били су суочени са геноцидом неслућених размера, у Првом је виновник била Аустроугарска, а у другом фашистичјка Немачка и усташка Хрватска. Ево у кратким цртама тај најцрњи период наше историје.

Време између поменуте анексије и Великог рата обележен је развојем екстремних струја и код Срба и Хрвата. Српско-хрватску неслогу, на све могуће начине подгревао је Беч, који је да би направио што дубљи јаз између два народа, прво Славонију и Војводину препустио утицају милитантне Пеште. То је одговарало Хрватима који су своје интересе ставили у службу Угарске, а Срби су већ тих година били изложени бесомучном насиљу, које је трајало све до 1918. године. Иза свега се крила Аустроугарска која је реформу монархије желела по сваку цену да изврши на рачун и штету Срба.

После атентата Гаврила Принципа на престолонаследника Франца Фердинанда у Сарајеву, Срби су у овој монархији, па и тадашњем хрватском простору постали „велеиздајнички народ”. Антисрпских демонстрација, уз рушење и скрнављење гробаља и цркава, било је у Загребу, Ђакову, Петрињи, Славонском Броду, а мање у далматинским градовима Шибенику, Сплиту и Дубровнику.

После објављене мобилизације августа 1914. године, Срби су насилно узимани као таоци, затварани у логоре, чак и стрељани, а многи су протеривани из места становања. Све је то вршено уз сагласност хрватског Сабора, под оптужбама за „вређање Цара и великосрпску пропаганду”. Дошло је чак и до јавних суђења у Загребу, где су на „црну клупу” сели др Срђан Будисављевић, посланик и др Лаза Поповић, др Милан Теодоровић и Ђорђе Гавриловић. Током 1916. монтираних процеса било је и у Сплиту, Задру и Дубровнику. Наредбом Бана, ћирилица је забрањена још на почетку Првог светског рата, а потом и познати српски листови: „Нови Србобран”, „Српски Глас” и „Дубровник”.

Нажалост, за време Првог светског рата и велики број Срба са територије данашње Хрватске учествује у рату на страни Аустроугарске. Светозар Боројевић, је један од тих људи, који су се посебно истакли у борби птотив свога рода и за те заслуге добио је чин фелдмаршала. Тих ужасних ратних година није било нигде лако бити Србин. Сви ти трагични догађаји су добро знани, па их овом приликом посебно нећемо представљати.

Занимљиво је можда из тог периода поменути Мајску и Крфску декларацију, којима се отварају могућности будуће заједничке државе јужних Словена. Под знаним оклоностима до уједињења је и дошло одмах по завршетку Првог светског рата, када су Срби пропустили историјску прилику да реше српско национално питање на простору бише Југославије. Из тог периода ваља поменути формирање Националног већа Словенаца, Хрвата и Срба, које је тежило једнакости у новонасталој Држави Словенаца, Хрвата и Срба. Светозар Прибићевић одржао је говор у Хрватском сабору 29. октобра 1918. године на којем је међу осталим изјавио да су у заједничкој држави Словенци, Хрвати и Срби потпуно једнак фактор и да су та три народна имена израз за једну политику и народну свест.

На Светозара Прибићевића и његове следбенике након уједињења Државе СХС са Краљевином Србијом и Краљевином Црном Гором у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца пада главнина мржње Хрвата због неравноправног, изнуђеног уједињења, а потом и због политичке, привредне и националне репресије великих размера која је уследила одмах након уједињења. Прибићевић је у заједничкој влади са радикалом Николом Пашићем издржао свега годину дана. Самостална демократска странка, како се звала Прибићевића странка, тежила је интегралном југословенству и јакој националној држави. Од 1925. године па све до 1939. Самостална демократска странка, као најјача странка хрватских Срба, не излази из опозиције, а и 1939. године се враћа на власт као коалициони партнер Хрватске сељачке странке у Сељачко-демократској коалицији. Прибићевић ће свој живот завршити затворен у Прагу 1936. године, али ће његова идеја о сарадњи хрватских и српских политичара преживети све до Другог светског рата.

Према етничкој мапи српскохрватског простора централне Југославије, која је 1936. године рађена за потребе Крунског савета Кнеза Павла, 90 одсто становништва у Западној Славонији, Банији, Кордуну, Лици и Далматинској Загори, чинили су Срби. Тада је у границама данашње Хрватске било 1,2 милиона Срба. Пет година касније, међутим, у тзв. Независној Држави Хрватској (НДХ), немачки војни представник Глез фон Хорстенау записао је у Загребу да Срби у Хрватској чине 31 % становништва и да су највише концентрисани у Савској, Врбаској и Приморској бановини. У немачким службеним изворима, у НДХ је крајем 1940. године, живело 1.847.000 Срба, а Хрвата три милиона. На територији НДХ постојало је девет српско-православних епархија, од чега су четири биле у Хрватској: Славонска у Пакрацу, Загребачка, Горњокарловачка и Шибенска.

Оснивањем Комунистичке партије Хрватске 1937. године, све је већи број Срба сељака окупљен у овој странци. Споразумом Цветковић—Мачек 1939. године у којем учествује као партнер Хрватска сељачка странка и Самостална демократска странка, створена је Бановина Хрватска. Један део Срба незадовољан је тим решењем те траже стварање нове политичке јединице, Српске крајине, састављене од делова Босанске и Хрватске крајине. Ипак, због врло мале подршке тој групи, до стварања такве јединице није дошло.

Успоставом Независне Државе Хрватске 1941. године почело је најтрагичније раздобље у историји српског народа у Хрватској. Доласком Анте Павелића и усташа на власт, Срби су као народ једноставно били потиснути и подвргнути геноциду. То је озакоњено „Одредбама за обрану народа и државе”, затим „Одредбом о забрани ћирилице” и „Наредбом о обележавању православаца” траком са натписом „П”, као и „Одредбом за језичка питања”, која је имала за циљ да да искорени српски из хрватског језика. I кроз све друге законе које је доносила влада НДХ, дискриминација и геноцид над Србима био је легализован. Формирани су бројни логори у којима су затварани, мучени и убијани Срби, а логор Јасеновац је синоним за зло усташке Хрватске, стратиште на коме је заувек остало 800 000 Срба, Јевреја, Рома и других нехрвата. И поред те ужасне чињенице и данашња хрватска власт оспорава и број жртава. И најновија књига „Мит о Јасеновцу“ релативизује фашизам, умањује број жртава логора и показује симпатије према усташком покрету и НДХ.

Како су били свесни да их у НДХ чека клање Срби су подигли устанак и колико је то било могуће супротставили се нацистима и фашистима. Током рата, а већ када се наговештавао исход српском покрету прикључили су се и многи Хрвати и под барјаком комуниста поново се рађа идеја о Југославији, иако Срби носе ужасне ожиљке геноцида.

Одмах након Другог светског рата привидно су обновљене неке „српске институције”, као на пример Савез српских земљорадничких задруга, али је и он брзо распуштен. Бележимо и пример гормирања Главног одбора Срба у Хрватској који настаје на Конгресу Срба у Хрватској, одржаном 29. и 30. септембра 1945. године, са тридесет хиљада учесника. Иако је Конгрес одржан као први по реду, никада више није постављено питање његововог поновног сазивања, а о делатности Главног одбора такође се не може много више рећи јер се не зна нити је ли и како је престао да ради.

Хрватске комунистичке власти и у ФНРЈ наставиле са уништавањем православних храмова по Хрватској. На територији Далматинског залеђа од 1947. до 1957. године, потпуно је сравњено са земљом 57 сеоских цркава, које су током рата биле само незнатно оштећене обзиром да су се налазиле у италијанској окупационој зони или су биле под партизанском влашћу. О томе постоји званична одлука Народноослободилачког одбора у Удбини, у Лици, а бискупа Антуна Акшамовића, који је српске цркве претварао у католичке, одликовали су и др Анте Павелић 1943. и Јосип Броз Тито 1957. године орденом Братства и јединства. Стварањем „авнојске” Југославије у Јајцу 1943. године, Срби у Хрватској повратили су статус државотворног конститутивног народа у Хрватској, све до 1990. године, али нису много побољшали свој национални положај. Непостојањем националних образовних и културних институција, све су више гурани у хрватски менталитет, коришћење хрватског језика и заборављање ћирилице. Маса је исељена у Србију у колонизацији после Другог светског рата, а те нове генерације умногоме су заборавиле порекло и корене.

Срби у Хрватској, унутар друге Југославије, нису имали културну аутономију, мада је таква идеја била заговарана током рата, у време стварања будућих контура ФНРЈ. Ту идеју лансирао је Моша Пијаде, али је Јосип Броз није прихватио, као што сличан план Душана Бркића, Рада Жигића и Данице Опачић, седамдесетих година, није хтео да прихвати Владимир Бакарић. Од институција Срби су имали Централну библиотеку Срба у Хрватској, Музеј Срба у Хрватској и лист „Српска Ријеч”, који је штампан ћирилицом. Средином педесетих то српско гласило је променило име у „Просвјета”, када је основано истоимено српско културно друштво. Огранци „Просвјете” постојали су у Задру, Книну, Ријеци, Карловцу и многим другим местима. Међутим, већ код првог хрватско-српског међунационалног сукоба почетком седамдесетих, то друштво је забрањено као „легло српских националиста”.

Од појаве Маспока, али и након његовог гашења, у Хрватској су српска реч и ћирилица, незванично биле укинуте, а са њима и све званичне српске институције, док су из школских уџбеника избацивана поглавља о српској историји. За обнову православних храмова влада у Загребу никада није имала новца, док је истовремено подизала нове католичке цркве и обнављала старе, па чак и у Војводини.

Ово гушење српског културног и националног идентитета потпомогнуто је прећутном политиком Савеза комуниста Хрватске и Југославије па није чудо што је тада наметнуто мишљење о „тисућљетној хрватској култури” и „српском опанку”. Са јачањем интенција о повратку српске државности и српства у политичком животу посттитовске Југославије, дошло је најпре у книнској Крајини до нарастања српске националне свести. Под руководством Душана Старчевића, у Бенковцу је обновљен рад Културно-просветног друштва Просвјета, а у Книну је народни посланик Јован Опачић основао Српско културно друштво Зора. Године 1989, Крајишници су у свом селу Косову код Книна прославили 600 година од Косовске битке и тако дали свој допринос прослави на Косову Пољу. У Книну је већ постојао Српски радио, као и локални српски лист.

Са друге стране, Хрвати подржани од западних сила и Ватикана, све агресивније наступају с позиција повампирених усташких идеја, а њихови лидери на челу са Фрањом Туђманом, некадашњим комунистом и партизаном, већ тада отворено ударају на српско биће, што је био увод у крвави рат деведесетих година прошлог века.

Сутра: „Олујa“ траје више од две деценије

Серијал „Срби у Хрватској, положај, права, живот“ у оквиру пројекта Положај Срба у земљама региона помогла је Управа за сарадњу с дијаспором и Србима у региону Министарства спољних послова Владе Србије

Извор: Портал „Тамо далеко“