Нацистички злочини цељски

Штаjерска jе за вриjеме Другог свjетског рата била изложена бруталноj нацификациjи и германизациjи, чиjи су циљеви били уништење словенског народа у етничком и културолошком смислу

Штаjерски град Цеље некада jе био познат углавном по индустриjи: Цинкарни Цеље, Златарни Цеље, фабрици намjештаjа Аеро, спортскоj одjећи Топер. Међутим, недавно смо у њему открили нешто друго што нас jе привукло – Музеj новиjе историjе Цеље. У савремено осмишљеном сталном поставу посебан дио заузима грађа коjа се односи на Други свjетски рат: на мултимедиjални начин сjаjно су представљени окупациjа, устанак, борба за ослобођење и коначна побjеда над фашизмом.

Посматрамо фотографиjу групе дjевоjчица, снимљену у њемачком граду Залденбургу 1943. године. Аутор jе непознат. Шокира нас оно што би Ролан Барт назвао punctumom ове фотографиjе, њихови полунасмиjешени погледи и сазнање да jе риjеч о тзв. украденоj дjеци. Управо jе то наjужасниjе код ове фотографиjе – сукоб између лица дjеце и приче. То jоj даjе и снагу и монструозност. Риjеч jе о дjевоjчицама и дjечацима коjе су њемачке снаге за вриjеме Другог свjетског рата отеле од њихових родитеља, убиjених или посланих у неки од концентрационих логора широм Европе. Каква одмазда и какав биљег за циjели живот.

Штаjерска jе за вриjеме Другог свjетског рата била изложена бруталноj нацификациjи и германизациjи, чиjи су циљеви били уништење словенског народа у етничком и културолошком смислу. Свиjест о томе и данас jе задржана у овом диjелу Словениjе и представља неоспорну чињеницу коjа се види и у поставци Музеjа новиjе историjе. Само Цеље jе било центар отпора и устанак се у овом диjелу Словениjе заправо догодио веома брзо, а услиjедио jе и бруталан одговор њемачких окупатора, коjи су то подручjе сматрали диjелом Трећег Раjха.

– Стриjељано jе и повjешано више хиљада заробљених партизана, чланова и симпатизера покрета отпора. Осим тога, људе су депортовали у логоре, нарочито жене у Аушвиц, дjецу из побуњеничких породица одузимали су родитељима и смjештали их у посебне дjечjе логоре широм Раjха или су их адоптирале њемачке породице. На десетине породица изгубило jе готово све чланове, а неке су чак у по пуности нестале. Мушкарци су били присилно мобилисани у њемачку воjску и гинули су на источном фронту. Наравно, ти су злочини jош увиjек у свиjести људи и преносе се на нове генерациjе. Нема општине без споменика и мемориjалних простора, на коjима се сваке године припремаjу комеморациjе и прославе о коjима брину Савез бораца за очување вриjедности НОБ-а, заjедница и локална власт. Тако jе барем у Штаjерскоj, а у другим диjеловима Словениjе, гдjе jе било више братоубилачког, на неки начин грађанског рата, ситуациjа jе можда мало другачиjа. Наша jе дужност, као институциjе коjа се бави чувањем баштине и историjског сjећања, да и таj дио историjе на наjобjективниjи могући начин презентуjемо млађим генерациjама, али да их ипак тиме додатно не оптерећуjемо. То jе понекад jако тежак задатак – каже за “Новости” Тоне Крегар, музеjски савjетник Музеjа новиjе историjе Цеље.

Дио Музеjа коjи се налази на простору Старог пискера, односно и данас активног цељског затвора, мjесто jе на коjем jе у неколико ратних година било затворено и кроз коjе jе прошло преко 10.000 људи. У дворишту стоjимо на стратишту гдjе су у шест наврата стриjељани цивили: наjвеће масовно стриjељање одиграло се 22. српња 1942., када су припадници СС-а у знак одмазде одлучили убити све затворене. Те људе ниjе осудио никакав суд, њихова имена била су саопштена на великим постерима с циљем застрашивања осталог становништва, а приjе саме егзекуциjе имали су право на само jедну жељу, опроштаjно писмо – она су и данас изузетно потресни документи о jедном мрачном времену и људскоj патњи.

Поводом овог злочина настале су jедне од наjпотресниjих фотографиjа егзекуциjа и нацистичких злочина у Другом свjетском рату. Да су снимљене данас, jедноставно би биле шокантне и необjављиве. Без знања надређених и њемачке пропагандне машинериjе, воjници су их одлучили снимити као трофеj. Снимљене негативе предали су локалном фотографу Јосипу Пеликану коjи jе, очигледно схвативши њихову вриjедност, филмове развио, али и крадом направио позитив копиjе коjе jе сакрио негдjе у свом атељеу. За разлику од фотографиjа дjеце, на овим снимцима видимо исконско зло. Шокираjу нас своjом сировошћу, директношћу и непропитивањем. Цивили су два пута убиjени. Први пут мецима, други пут фотографиjом.

При одласку причамо с jедним од садашњих затвореника с првог спрата затвора, младим момком, коjи нам се обраћа с босанским нагласком. Обjашњава да jе ту због оружане пљачке и дроге. Смирен jе, каже да ускоро излази и да ниjе тако страшно у тамници. Жао нам jе затвореника коjи кроз решетке гледаjу на ово мрачно стратиште, попут неке додатне казне.

Одлазимо са стратишта на коjем jе за вриjеме рата убиjено 374 мушкараца и жена, а колико их jе убиjено током мучења у самом затвору, до данас ниjе познато. Ако постоjе мjеста коjа памте, ово jе засигурно jедно од њих.

Фотографиjе Јосипа Пеликана с неколико десетака хиљада негатива, колико jе оставио фундусу Музеjа, представљаjу непроцjењиву грађу. Наиме, он jе све вриjеме рата био и службени њемачки фотограф, коjи jе документовао свакодневни живот. Иако jе 1941. године на неколико дана био ухапшен и спремала му се депортациjа у неки од концентрационих логора, ипак се успио извући. Уз очигледну сналажљивост, наjвjероватниjе због тога што jе у Првом свjетском рату воjску служио на страни Хабсбуршке Монархиjе.

У саставу Музеjа jе и Пеликанов атеље, саграђен 1899., у коjи се фотограф уселио давне 1920. године. Све jе како jе некада било. У приземљу тамна комора, предсобље, кадице…, на горњем спрату студио коjи има стаклени кров, окренут према хладном сjеверном свjетлу, по наруџби направљен и купљен у Бечу.

О чему jе Пеликан размишљао свих тих ратних година, док jе можда сjедио на истом каучу на коjем ми сjедимо данас? Оваквих фотографских студиjа више нема у Европи. Наводно су сачувана jош само два, jедан у Чешком Крумлову, други у Берлину. Иако се никада ниjе придружио покрету отпора, имао jе изузетну свиjест о томе да све документуjе, копира и на краjу остави заjедници. Да су га открили, сигурно би био стриjељан испред кућног прага. Након рата, без имало дилеме, сву своjу грађу и фотографски студио оставио jе цељском музеjу.

Једну од наjмоћниjих фотографиjа Пеликан jе снимио 1942. године. Гледамо фотографиjу посрамљивања партизана. Мртва тиjела побацана по плочнику, док поред њих пролазе цивили и њемачки воjници. Опуштена су jедино господа у одиjелима. Причаjу. Њихова тиjела не показуjу грч. Пеликан jе уредан, фокусиран и пази на композициjу. Одабире тотал, с тим да пази на мртве, живе и оне коjи су мучени. Све укључуjе у кадар. Допуштено му jе да прескочи конопац и уђе у заштићени дио. Помjера обjектив према десно и у први план с десне стране ставља жену од чиjег се лица тешко одвоjити. Главу jе благо подигнула и окренула налиjево. И поносно стоjи. Осjећа се снага, иако jе заробљена и руке су jоj везане.

Сазнаjемо накнадно да jе то Тончка Чеч. Комуниста jе постала jош 1919., на самом почетку рада Комунистичке партиjе, и од почетка се борила за права жена. Рођена у рударском Трбовљу, ниjе имала баш наjсретниjе дjетињство и прилику за школовање. Међутим, успиjева отићи на образовање у Грац. Била jе jедна од наjактивниjих у Партиjи. Кодног имена Роза, опет међу првима организуjе Освободилну фронту и у њу укључуjе до тог тренутка дискриминисане партиjке.

Након понижавања по улицама Цеља, била jе затворена у локалном затвору, а затим у Марибору и затвору Гестапоа, одакле jе на краjу послана у Аушвиц. Успркос мучењу, наводно никада ниjе проговорила. Преминула jе од исцрпљености и тифуса 13. новембра 1943. године. Постхумно jе проглашена народним хероjем.

Иако jе за нас незамисливо да се период Другог свjетског рата и антифашистичке борбе обрађуjе у неком од музеjа, ни Словениjа ниjе имуна на ревизионистичке процесе. Ипак, стичемо доjам да jе риjеч о уравнотежениjоj слици и приказу тог рата него што jе то случаj у другим земљама бивше Југославиjе.

– Ревизионистички процеси усмjерени су углавном на потенцирање револуционарног аспекта тог покрета и минимализовање његовог народно – одбрамбеног значаjа, у покушаjе да се партизанство релативизуjе и демонизуjе и заправо направи jединим кривцем за ратно насиље, чак и оно њемачко над цивилним становништвом. Но треба признати да су професионални историчари с тако екстремним ставовима доста риjетки, они више долазе из редова “независних” истраживача и журналиста jако изражене идеолошке и дневнополитичке провениjенциjе, коjи у “аргументовању” своjе истине не маре пуно ни за методологиjу, ни за неку базичну обjективност и дистанцу – обjашњава Крегар.

Искуство Цеља учи нас jош jедноj ствари. Показуjе нам да живимо у друштву неспособном да у институциjама и музеjима на релевантан начин представи антифашизам, већ jе антифашистичку грађу дословно смjестило у прашњаве кутиjе Хрватског историjског музеjа, далеко од очиjу jавности и нових генерациjа. За то вриjеме, ученици Основне школе “Тончка Чеч” пишу реферате о њеном слободарском дjеловању и борби жена за равноправност. Живjела Роза!

Аутор: Давор Коњикушић

ФОТО: Јосип Пеликан, Грегор Катич и непознати аутор (уступљено љубазношћу Музеjа новиjе историjе).

Извор: Новости