Nacionalno buđenje akademika iz Drenove: Zabrinutost za budućnost Kosmeta

Dobrica Ćosić u potrazi za istinom o KiM (1): Veliki pisac je skrenuo pažnju partijskom vrhu Srbije na pojavu separatističkih ideja.

Autor: Dr Ljubodrag Dimić ; Izvor: NOVOSTI

Posle tzv. Brionskog plenuma (1. jul 1966. godine), na kome je najavljena borba protiv „negativnih pojava“ u partiji i društvu, izvršena „demontaža“ Udbe (odstranjeno je preko 50 odsto kadrova) i odlučena politička sudbina Aleksandra Rankovića, od srpskih komunista i do tada opterećenih hipotekama o „velikodržavnom hegemonizmu“ i „velikosrpskom nacionalizmu“, dodatno je traženo da obrate pažnju, kako je govorio Josip Broz Tito, da dalji razvoj događaja ne bude prebačen na „nacionalističke tračnice“. U pitanju je bio strah partijskog vrha da smena Rankovića ne isprovocira u Srbiji nacionalno nezadovoljstvo.

Iz tih razloga je CK SK Srbije od srpskih komunista zahtevao „da u svojoj kući“ izvrše radikalni obračun sa svime što liči na „srpski nacionalizam“, predsatavlja „nacionalističke poglede“, ima tendenciju narušavanja „pune nacionalne ravnopravnosti“, „truje međunacionalne odnose“, iskazuje „hegemonističke tendencije“, ima karakter „šovinističke politike“, predstavlja „diskriminaciju i bezakonje“, predstavlja zaostatak „starih birokratskih snaga“… Time je „lov“ na „nacionaliste“ u Srbiji i među srpskim komunistima zvanično „otvoren“.

BALKANSKO PITANjE: I posle čitavih talasa ustanaka i ratova, i posle sloma turskog, austrougarskog i nemačko-italijanskog imperijalizma, i posle jugoslovenske socijalističke revolucije i zasnivanja socijalističkih država na Balkanu, u svojoj suštini balkansko pitanje još je živo i do kraja nerešeno. (Dobrica Ćosić, 29. maj 1968.)

U tim i takvim okolnostima, albanska komunistička elita sa Kosova i Metohije je nastojala da predstavljanjem Albanaca kao žrtava režima u Srbiji, zlonamernim i tendencioznim optužbama državne vlasti i njene „šovinističke prakse“, odbacivanjem procena o bezbednosnih prilika na Kosovu i Metohiji (Udba je smatrala da je to „najugroženije područje“ u državi na kome se „priprema prevrat“), utiče da autonomna pokrajina zadobije ustavnopravni položaj republike, postane „konstitutivni element“ jugoslovenske federacije, osamostali se od Srbije. Duh tolerancije u nacionalnoj politici, kome je srpsko rukovodstvo posle Brionskog plenuma neskriveno težilo, tako je „otvorio“ prostor za političke zloupotrebe, jačanje separatizma, pritisak „sa strane“ na Srbiju, pojavu zahteva da republika prenese deo svojih nadležnosti na pokrajinu, uvećanje ustavnopravnih i političkih kapaciteta pokrajina i njihovo direktno „vezivanje“ za jugoslovensku Federaciju.

Uz prikazivanje postojeće autonomije kao „krnje“ i „hibridne“, iz Prištine su stizali zahtevi (često imaju formu pretnje) upućene Beogradu da u svojim nadležnostima Republika Srbija treba (i mora) da zadrži samo ono što iskazuje zajedničke interese, a da sve ostale ingerencije budu u delokrugu i nadležnosti Pokrajine (obrazovanje, kultura, upotreba jezika, upotreba nacionalnih simbola, sudstvo, milicija, porezi i prihodi, primena zakona…). Sve je to „pravdano“ potrebom za raskidom sa „birokratskim etatizmom“, „republičkim unitarizmom“, „velikodržavnim hegemonizmom“, „srpskim nacionalizmom“ i postizanjem veće efikasnosti na rešavanju ekonomskih, socijalnih i političkih pitanja. U tim nastojanjima albanski kadrovi su, počev od februara 1967. godine, „preskačući“ svoju matičnu Republiku Srbiju, uspostavili direktan kontakt i zadobili i neskrivenu podršku Josipa Broza Tita i posebno Edvarda Kardelja, koji je, uz ostalo, sugerisao da Albanci svoje želje ostvare uz podršku „socijalističke, progresivne Srbije“. Time je iniciran rascep u državnom i partijskom rukovodstvu Srbije. I on se zaista dogodio na 14. sednici CK SK Srbije, održanoj 29. maja 1968. godine.

Ta sednica je, na svojevrstan način, odredila političku sudbinu Dobrice Ćosića. Na njoj je Ćosić, zajedno sa istoričarem Jovanom Marjanovićem, kritički istupio prema nacionalnoj politici SKJ. Po njihovom su mišljenju „nacionalistički etatizam“, „birokratski partikularizam“ i „birokratski nacionalizam“, koji nisu bili svojstveni samo za Srbiju i Srbe već i za druge jugoslovenske narode i nacionalne manjine, ozbiljno razgrađivali temelje jugoslovenske države, uticali na polarizaciju komunista po nacionalnoj pripadnosti, doprinosili međunacionalnim sukobima, sputavali slobodni razvoj jugoslovenske socijalističke svesti i zajedničkog tržišta.

UGROŽENOST SRBA: Ne možemo više da ne znamo koliko se u Srbiji raširilo uverenje o zaoštravanju odnosa između Šiptara i Srba, o osećanju ugroženosti kod Srba i Crnogoraca, o pritiscima za iseljavanje, o sistematskom potiskivanju sa rukovodećih mesta Srba i Crnogoraca, o težnjama stručnjaka da napuste Kosovo i Metohiju, o neravnopravnosti pred sudovima i nepoštovanju zakonitosti, o ucenama u ime nacionalne pripadnosti. (Dobrica Ćosić, 29. maj 1968.)

U potpunosti saglasan sa diskusijom Marjanovića, Dobrica Đosić je u svom kritički intoniranom izlaganju skrenuo pažnju partijskom vrhu Srbije na pojavu kontinuiranog degradiranja jugoslovenskog samoupravnog koncepta. Založio se za intenzivnije, racionalnije i svrsishodnije investiranje na Kosovu i Metohiji. Posebno je istakao da u toj pokrajini Srbije treba obezbediti optimalne uslove za kulturni razvoj nacionalnih manjina, posebno Albanaca, i integrisanje njihovog stvaralaštva u „kulturni fond Srbije i Jugoslavije“. Uporedo sa tim, Ćosić je ukazao na „zaoštravanje odnosa“ između Šiptara i Srba, pojavu „albanocentrizma“, zastrašivanje i ugroženost Srba, iseljavanje, sistematsko potiskivanje sa radnih mesta, neravnopravnost pred sudovima, narušavanje zakonitosti.

Na udaru njegove kritike bilo je slepilo srpske politike za „šovinistička raspoloženja“ i „nacionalnu psihozu“ u „šiptarskoj narodnosti“, pojavu iredentističkih i separatističkih ideja, favorizovanje albanskog nacionalizma, nacionalnu diskriminaciju Srba i drugo. Ćosić je skretao pažnju i na tendenciju albanskog političkog vrha da samoupravna prava budu tumačena „kao prava na uspostavljanje državnosti i kosovskog suvereniteta“. Po njegovom mišljenju, na tom su prostoru bila moguća samo dva suvereniteta – jugoslovenski i albanski. Kombinacija oba, smatrao je, vodi tragičnom ishodu. Bio je ubeđen da „birokratski shvaćena“ ravnopravnost Srba i Šiptara i razvijanje pokrajinskog suvereniteta, vodi jačanju iredentizma i ozbiljnom sukobu.

Ćosić je bio ubeđen da „čežnju“ za ujedinjenjem Albanaca sa svojim sunarodnicima u Albaniji mogu sputati samo procesi ekonomskog, demokratskog i društvenog napretka Jugoslavije i njene nadmoćnosti nad albanskom stvarnošću. Verovao je da Srbi imaju svest, snagu, volju da demokratski razumeju osećanja Šiptara sa Kosova i Metohije, pod uslovom da ona ne ugrožavaju mir na Balkanu i nezavisnost jugoslovenske zajednice. Posebno ukoliko Šiptari svoj „nacionalni suverenitet ne ostvaruju u nacionalističkim oblicima i ugrožavanjem opstanka, slobode i integriteta samog srpskog naroda na Kosovu i Metohiji“.

UJEDINjENjE NARODA: Ako u Jugoslaviji potraju i pobede tradicionalne, odnosno nacionalističko-etatističke politike i partikularističke orijentacije, ako demokratske snage socijalizma ne odnesu konačnu pobedu nad birokratskim i malograđanskim silama i stihijama, mogao bi se i u srpskom narodu razgoreti stari istorijski cilj i nacionalni ideal – ujedinjenje srpskog naroda u jedinstvenu državu. Da se predvide posledice takvog procesa, nije potrebna nikakva politička mašta. (Dobrica Ćosić, 29. maj 1968.)

Đosić je, takođe, uočavao i isticao da albanska politička elita brojne socijalne i razvojne probleme prenosi sa „društvenog na nacionalni teren“ i izlaz u budućnosti vidi u ostvarivanju „nacionalnog i državnog suvereniteta, odnosno otcepljenja Kosova i Metohije od Srbije i Jugoslavije“. Korišćenje društvenog samoupravljanja i autonomije za „afirmaciju takvog samoopredeljenja“ on je smatrao podjednako kobnim za sve narode koji žive na Kosovu i Metohiji. Izlaz iz postojeće situacije video je u stvaranju „društva u kome se nacionalna ravnopravnost ostvaruje u društvenim odnosima, ali bez državnih oblika, državnih atributa, nacionalne ideologije i nacionalnih, odnosno birokratskih zastupnika i predstavnika“. U slučaju da u Jugoslaviji prevagu odnese nacionalistička politika nad društvenim univerzalizmom i vizijom budućnosti koju nudi SK Srbije, Ćosić je predviđao da se i u srpskom narodu „mogu razgoreti“ stari istorijski ciljevi i nacionalni ideali.

Navedene stavove CK KP Srbije je označio „diverzijom“, a Ćosića „nacionalistom“, „etatistom“, „optantom poraženih birokratskih snaga“. CK KP Srbije se ogradio od njegove diskusije i Marjanovićevih diskusije smatrajući ih suprotnim „programskim načelima i pozitivnim tekovinama SKJ u nacionalnoj politici“. Njihovo neperihvatanje „političke odgovornosti“ i „drugarske kritike“, nespremnosti da „sagledaju“ i „slede“ postojeće partijske stavove i rezolucije, poštuju zaključke partijskih plenuma, služe dnevnopolitičkim potrebama, ocenjeno je kao „podstrekivanje nacionalizma“, „sejanje sumnje“, „narušavanje jedinstva“, „diskvalifikacija“ partijskih napora na „otklanjanju nedostataka, slabosti, deformacija ispoljenih u periodu pre Brionskog plenuma…“. Zbog izrečenih „kleveta“ upućenih „komunistima u autonomnim pokrajinama, a posebno komunistima Autonomne Pokrajime Kosovo i Metohija“ za Ćosića i Marjanovića više nije bilo mesta u SKJ. Uočavanje problema koji su pretili opstanku srpske i jugoslovenske države, malo je ko shvatao ozbiljno i dobronamerno. Preovladala je ideološka isključivost koju su, ubrzo, demantovali događaji.

Nedugo kasnije, 27. novembra 1968. godine, na Kosovu su izbile antisrpske i antijugoslovenske demonstracije. Njima je, suštinski, legalizovana i učvršćena politika koju su, kroz partijske i državne strukture, vođena na relaciji pokrajina – savezni državni i partijski vrh. Pitanje odgovornosti vodećih političkih ličnosti za događaje na Kosovu i Metohiji nije pokrenuto. Na taj način je stavljeno ad acta i pitanje orijentisanosti političkih činilaca Kosova i Metohije na stvaranje republike, tj. na realizovanje ideje o Velikoj Albaniji. Većina stavova koje su zastupali albanski kadrovi, a u formi parola izvikivali demonstranti, našao je svoje mesto u amandmanima na postojeći Ustav i rešenjima Ustava iz 1974. godine. Ćosićeva želja, izrečena maja 1968. godine, „da budućnost porekne“ iznete kritičke stavove, sled događaja nije uslišio.

GRANICA NA SAVI: Da li će zaista i za našu generaciju Sava i Dunav biti granica između Beograda i Novog Sada, Mačve i Srema, Banata i Podunavlja? Zar zaista neki komunisti socijalističku samoupravnu Vojvodinu mogu dalje i još uvek da smatraju svojim birokratskim vojvodstvom? (Dobrica Ćosić, 29. maj 1968.)

KO KOGA VARA

…Zabrinjavajuće antisrpsko raspoloženje, koje se široko, u najrazličitijim oblicima, ispoljava u izvesnim sredinama, naročito u Hrvatskoj i Sloveniji. Preko štampe i ostalih sredstava informacija, mesecima se vode, reformskim i samoupravnim principima kamuflirane, političke kampanje, a da o tome nijedan politički forum u ovoj zemlji ne kaže narodu punu istinu i o čemu se upravo radi.

Pored ostalog, uporno se tvrdi i veruje da neko nekog eksploatiše i vara, da Srbija odlama najveće komadine tog famoznog jugoslovenskog kolača, da su Srbi etatisti, unitaristi, asimilatori, centralisti, konzervativisti, jednom rečju, da samo žele da potčinjavaju, vladaju, žandarišu. Jesmo li mi zaista takvi u Jugoslaviji? Ako nismo, zašto nas onda takvima vide i takvima smatraju?

(Dobrica Ćosić, 29. maj 1968.)

MUKA NAREDNIH GENERACIJA

Proces nacionalnog konstituisanja u jedinstvene državne i društvene zajednice na Balkanu još nije završen, i ako se izvesne razvojne tendencije kod nas i u svetu nastave tradicionalnim smerom, nacionalno pitanje ostaće muka i preokupacija i narednih generacija.

(Dobrica Ćosić, 29. maj 1968.)