Добрица Ћосић у потрази за истином о КиМ (1): Велики писац је скренуо пажњу партијском врху Србије на појаву сепаратистичких идеја.
Аутор: Др Љубодраг Димић ; Извор: НОВОСТИ
После тзв. Брионског пленума (1. јул 1966. године), на коме је најављена борба против „негативних појава“ у партији и друштву, извршена „демонтажа“ Удбе (одстрањено је преко 50 одсто кадрова) и одлучена политичка судбина Александра Ранковића, од српских комуниста и до тада оптерећених хипотекама о „великодржавном хегемонизму“ и „великосрпском национализму“, додатно је тражено да обрате пажњу, како је говорио Јосип Броз Тито, да даљи развој догађаја не буде пребачен на „националистичке трачнице“. У питању је био страх партијског врха да смена Ранковића не испровоцира у Србији национално незадовољство.
Из тих разлога је ЦК СК Србије од српских комуниста захтевао „да у својој кући“ изврше радикални обрачун са свиме што личи на „српски национализам“, предсатавља „националистичке погледе“, има тенденцију нарушавања „пуне националне равноправности“, „трује међунационалне односе“, исказује „хегемонистичке тенденције“, има карактер „шовинистичке политике“, представља „дискриминацију и безакоње“, представља заостатак „старих бирократских снага“… Тиме је „лов“ на „националисте“ у Србији и међу српским комунистима званично „отворен“.
БАЛКАНСКО ПИТАЊЕ: И после читавих таласа устанака и ратова, и после слома турског, аустроугарског и немачко-италијанског империјализма, и после југословенске социјалистичке револуције и заснивања социјалистичких држава на Балкану, у својој суштини балканско питање још је живо и до краја нерешено. (Добрица Ћосић, 29. мај 1968.)
У тим и таквим околностима, албанска комунистичка елита са Косова и Метохије је настојала да представљањем Албанаца као жртава режима у Србији, злонамерним и тенденциозним оптужбама државне власти и њене „шовинистичке праксе“, одбацивањем процена о безбедносних прилика на Косову и Метохији (Удба је сматрала да је то „најугроженије подручје“ у држави на коме се „припрема преврат“), утиче да аутономна покрајина задобије уставноправни положај републике, постане „конститутивни елемент“ југословенске федерације, осамостали се од Србије. Дух толеранције у националној политици, коме је српско руководство после Брионског пленума нескривено тежило, тако је „отворио“ простор за политичке злоупотребе, јачање сепаратизма, притисак „са стране“ на Србију, појаву захтева да република пренесе део својих надлежности на покрајину, увећање уставноправних и политичких капацитета покрајина и њихово директно „везивање“ за југословенску Федерацију.
Уз приказивање постојеће аутономије као „крње“ и „хибридне“, из Приштине су стизали захтеви (често имају форму претње) упућене Београду да у својим надлежностима Република Србија треба (и мора) да задржи само оно што исказује заједничке интересе, а да све остале ингеренције буду у делокругу и надлежности Покрајине (образовање, култура, употреба језика, употреба националних симбола, судство, милиција, порези и приходи, примена закона…). Све је то „правдано“ потребом за раскидом са „бирократским етатизмом“, „републичким унитаризмом“, „великодржавним хегемонизмом“, „српским национализмом“ и постизањем веће ефикасности на решавању економских, социјалних и политичких питања. У тим настојањима албански кадрови су, почев од фебруара 1967. године, „прескачући“ своју матичну Републику Србију, успоставили директан контакт и задобили и нескривену подршку Јосипа Броза Тита и посебно Едварда Кардеља, који је, уз остало, сугерисао да Албанци своје жеље остваре уз подршку „социјалистичке, прогресивне Србије“. Тиме је инициран расцеп у државном и партијском руководству Србије. И он се заиста догодио на 14. седници ЦК СК Србије, одржаној 29. маја 1968. године.
Та седница је, на својеврстан начин, одредила политичку судбину Добрице Ћосића. На њој је Ћосић, заједно са историчарем Јованом Марјановићем, критички иступио према националној политици СКЈ. По њиховом су мишљењу „националистички етатизам“, „бирократски партикуларизам“ и „бирократски национализам“, који нису били својствени само за Србију и Србе већ и за друге југословенске народе и националне мањине, озбиљно разграђивали темеље југословенске државе, утицали на поларизацију комуниста по националној припадности, доприносили међунационалним сукобима, спутавали слободни развој југословенске социјалистичке свести и заједничког тржишта.
УГРОЖЕНОСТ СРБА: Не можемо више да не знамо колико се у Србији раширило уверење о заоштравању односа између Шиптара и Срба, о осећању угрожености код Срба и Црногораца, о притисцима за исељавање, о систематском потискивању са руководећих места Срба и Црногораца, о тежњама стручњака да напусте Косово и Метохију, о неравноправности пред судовима и непоштовању законитости, о уценама у име националне припадности. (Добрица Ћосић, 29. мај 1968.)
У потпуности сагласан са дискусијом Марјановића, Добрица Ђосић је у свом критички интонираном излагању скренуо пажњу партијском врху Србије на појаву континуираног деградирања југословенског самоуправног концепта. Заложио се за интензивније, рационалније и сврсисходније инвестирање на Косову и Метохији. Посебно је истакао да у тој покрајини Србије треба обезбедити оптималне услове за културни развој националних мањина, посебно Албанаца, и интегрисање њиховог стваралаштва у „културни фонд Србије и Југославије“. Упоредо са тим, Ћосић је указао на „заоштравање односа“ између Шиптара и Срба, појаву „албаноцентризма“, застрашивање и угроженост Срба, исељавање, систематско потискивање са радних места, неравноправност пред судовима, нарушавање законитости.
На удару његове критике било је слепило српске политике за „шовинистичка расположења“ и „националну психозу“ у „шиптарској народности“, појаву иредентистичких и сепаратистичких идеја, фаворизовање албанског национализма, националну дискриминацију Срба и друго. Ћосић је скретао пажњу и на тенденцију албанског политичког врха да самоуправна права буду тумачена „као права на успостављање државности и косовског суверенитета“. По његовом мишљењу, на том су простору била могућа само два суверенитета – југословенски и албански. Комбинација оба, сматрао је, води трагичном исходу. Био је убеђен да „бирократски схваћена“ равноправност Срба и Шиптара и развијање покрајинског суверенитета, води јачању иредентизма и озбиљном сукобу.
Ћосић је био убеђен да „чежњу“ за уједињењем Албанаца са својим сународницима у Албанији могу спутати само процеси економског, демократског и друштвеног напретка Југославије и њене надмоћности над албанском стварношћу. Веровао је да Срби имају свест, снагу, вољу да демократски разумеју осећања Шиптара са Косова и Метохије, под условом да она не угрожавају мир на Балкану и независност југословенске заједнице. Посебно уколико Шиптари свој „национални суверенитет не остварују у националистичким облицима и угрожавањем опстанка, слободе и интегритета самог српског народа на Косову и Метохији“.
УЈЕДИЊЕЊЕ НАРОДА: Ако у Југославији потрају и победе традиционалне, односно националистичко-етатистичке политике и партикуларистичке оријентације, ако демократске снаге социјализма не однесу коначну победу над бирократским и малограђанским силама и стихијама, могао би се и у српском народу разгорети стари историјски циљ и национални идеал – уједињење српског народа у јединствену државу. Да се предвиде последице таквог процеса, није потребна никаква политичка машта. (Добрица Ћосић, 29. мај 1968.)
Ђосић је, такође, уочавао и истицао да албанска политичка елита бројне социјалне и развојне проблеме преноси са „друштвеног на национални терен“ и излаз у будућности види у остваривању „националног и државног суверенитета, односно отцепљења Косова и Метохије од Србије и Југославије“. Коришћење друштвеног самоуправљања и аутономије за „афирмацију таквог самоопредељења“ он је сматрао подједнако кобним за све народе који живе на Косову и Метохији. Излаз из постојеће ситуације видео је у стварању „друштва у коме се национална равноправност остварује у друштвеним односима, али без државних облика, државних атрибута, националне идеологије и националних, односно бирократских заступника и представника“. У случају да у Југославији превагу однесе националистичка политика над друштвеним универзализмом и визијом будућности коју нуди СК Србије, Ћосић је предвиђао да се и у српском народу „могу разгорети“ стари историјски циљеви и национални идеали.
Наведене ставове ЦК КП Србије је означио „диверзијом“, а Ћосића „националистом“, „етатистом“, „оптантом поражених бирократских снага“. ЦК КП Србије се оградио од његове дискусије и Марјановићевих дискусије сматрајући их супротним „програмским начелима и позитивним тековинама СКЈ у националној политици“. Њихово неперихватање „политичке одговорности“ и „другарске критике“, неспремности да „сагледају“ и „следе“ постојеће партијске ставове и резолуције, поштују закључке партијских пленума, служе дневнополитичким потребама, оцењено је као „подстрекивање национализма“, „сејање сумње“, „нарушавање јединства“, „дисквалификација“ партијских напора на „отклањању недостатака, слабости, деформација испољених у периоду пре Брионског пленума…“. Због изречених „клевета“ упућених „комунистима у аутономним покрајинама, а посебно комунистима Аутономне Покрајиме Косово и Метохија“ за Ћосића и Марјановића више није било места у СКЈ. Уочавање проблема који су претили опстанку српске и југословенске државе, мало је ко схватао озбиљно и добронамерно. Преовладала је идеолошка искључивост коју су, убрзо, демантовали догађаји.
Недуго касније, 27. новембра 1968. године, на Косову су избиле антисрпске и антијугословенске демонстрације. Њима је, суштински, легализована и учвршћена политика коју су, кроз партијске и државне структуре, вођена на релацији покрајина – савезни државни и партијски врх. Питање одговорности водећих политичких личности за догађаје на Косову и Метохији није покренуто. На тај начин је стављено ad acta и питање оријентисаности политичких чинилаца Косова и Метохије на стварање републике, тј. на реализовање идеје о Великој Албанији. Већина ставова које су заступали албански кадрови, а у форми парола извикивали демонстранти, нашао је своје место у амандманима на постојећи Устав и решењима Устава из 1974. године. Ћосићева жеља, изречена маја 1968. године, „да будућност порекне“ изнете критичке ставове, след догађаја није услишио.
ГРАНИЦА НА САВИ: Да ли ће заиста и за нашу генерацију Сава и Дунав бити граница између Београда и Новог Сада, Мачве и Срема, Баната и Подунавља? Зар заиста неки комунисти социјалистичку самоуправну Војводину могу даље и још увек да сматрају својим бирократским војводством? (Добрица Ћосић, 29. мај 1968.)
КО КОГА ВАРА
…Забрињавајуће антисрпско расположење, које се широко, у најразличитијим облицима, испољава у извесним срединама, нарочито у Хрватској и Словенији. Преко штампе и осталих средстава информација, месецима се воде, реформским и самоуправним принципима камуфлиране, политичке кампање, а да о томе ниједан политички форум у овој земљи не каже народу пуну истину и о чему се управо ради.
Поред осталог, упорно се тврди и верује да неко неког експлоатише и вара, да Србија одлама највеће комадине тог фамозног југословенског колача, да су Срби етатисти, унитаристи, асимилатори, централисти, конзервативисти, једном речју, да само желе да потчињавају, владају, жандаришу. Јесмо ли ми заиста такви у Југославији? Ако нисмо, зашто нас онда таквима виде и таквима сматрају?
(Добрица Ћосић, 29. мај 1968.)
МУКА НАРЕДНИХ ГЕНЕРАЦИЈА
Процес националног конституисања у јединствене државне и друштвене заједнице на Балкану још није завршен, и ако се извесне развојне тенденције код нас и у свету наставе традиционалним смером, национално питање остаће мука и преокупација и наредних генерација.
(Добрица Ћосић, 29. мај 1968.)