Na strašnom sudu

Proces protiv đenerala Dragoljuba Mihailovića, kojim je konačno kompromitovana JVuO,  obilovao je propustima i proizvoljnim tumačenjima.

Sud je đenerala Dragoljuba Mihailovića osudio na ,,smrtnu kaznu streljanjem, trajan gubitak političkih i pojedinih građanskih prava i konfiskaciju celokupne imovine“ – kako je stajalo u presudi. Brojni propusti načinjeni tokom procesa ozbiljno dovode u sumnju valjanost tako ozbiljne presude.

 Odmah po završetku procesa, glavni tužilac Miloš Minić je uzeo iz Arhiva Jugoslavije, na revers, celokupan spis predmeta u procesu protiv Mihailovića, što uključuje originalna dokumenta na koje se tužilaštvo pozivalo. Nikada više nije vraćen ni jedan dokument, mada se revers i danas uredno čuva.

 Dan uoči izvršenja smrtne kazne nad đeneralom Mihailovićem, njegova supruga Jelica (rođena Branković) je predala sudu jednu molbu za pomilovanje svog supruga, ali ona nikada nije zavedena u pisarnici niti je potvrđen prijem. O odgovoru nema ni reči.

 Isto je učinio i francuski predsednik Šarl de Gol, rečima da je on mogao oprostiti kolaborociju svom sunarodniku Petenu (predsedniku kvislinške Vlade), te da bi i jugoslovenske vlasti trebalo da tako postupe sa Mihailovićem, čija je ratna uloga mnogo drugačija od Petenove.

Sačuvana su tri primerka presude. Kako one izgledaju svedoči nam publicista Pero Simić:

Od tri sačuvane presude, ni jedna nije pravno valjana. Prva nije overena, drugu nije potpisao predsednik sudskog veća Mihailo Đorđević, trećoj nedostaje zavodni štambilj…

Da li su u pitanju slučajni propusti, ne možemo biti sasvim sigurni.

Sudsko veće nije imalo obzira da uvaži niti jedan zahtjev odbrane. Odbijeni su predlozi za saslušanje Hermana Nojbahera, specijalnog Hitlerovog izaslanika za Balkan, koji je izrazio želju da svedoči. Nije dozvoljeno mešanje američkog Komiteta za pravedno suđenje Draži Mihailoviću, koji je raspolagao sa izjavama savezničkih pilota spašenih zahvaljujući aktivnostima četničkih odreda u samoj završnici rata (među članovima Komiteta je bilo pet guvernera saveznih država, osam članova Predstavničkog doma i podsekretar SAD za spoljnu politiku).

Privlači pažnju činjenica da je od 44 pozvana svedoka optužbe, svega 19 pristalo da to i bude. Ali, niti jedan nije položio zakletvu da će govoriti istinu!

Tužilaštvo se služilo vrlo nečasnim metodama, kako bi navelo optuženog da u nesvesnom stanju izgovori nešto, što bi se moglo iskoristiti kao osnov za najtežu kaznu. Izgubljeno je iz vida da komanda đenerala Mihailovića nikada nije zaključila niti jedan sporazum sa bilo kojim oružanim formacijama na teritoriji okupirane Kraljevine Jugoslavije, ali to nije bila prepreka da se za validne uzmu ,,Mihailovićeva naređenja“ na kojima se nalaze pečati Vojnog tužilaštva posleratne Jugoslavije. Ako nastavimo dalje, videćemo sijaset dokumenata na koje se pozvalo tužilaštvo, koja ne samo da nisu bila potpisana, nego sumnoga od njih otkucana na pisaćoj mašini sa latiničnim pismom. Zadržimo li se još trenutak na argumentima tužbe, pronalazićemo toliko sitne propuste koji nas navode na sumnju da je reč o falsifikatu – kao što je slučaj sa lošim pisanjem datuma na pojedinim dokumentima.

Zanimljiv je i podatak da su istražitelji zaplenili veliki broj blanko pisama, koja sadrže samo potpis Mihailovića. Kada je za to upitan, Mihailović je odgovorio da su takvi papiri davani visokim oficirima radi lakšeg komandovanja, naročito kada ne postoje uslovi za vezu sa glavnim Štabom.

Ja ne mogu odgovarati ovako u skokovima. Ja ne znam kad sam to rekao. Neka bude kako hoćete.

Odbrana samog Mihailovića je bila jako slaba. Retoričko umeće tužioca je uspelo da redovno zbuni i omete izlaganje optuženog, koji se nalazio u teškom psiho-fizičkom stanju. Jednom, Mihailović više nije mogao da nastavi obrazlaganje od Minića koji ga je stalno prekidao, te je izjavio: ,

Međutim, advokat odbrane je bio nešto prisebniji i sposobniji da parira napadima optužbe. Možda će upravo ova rečenica koju je izrekao tokom suđenja, prevagnuti da tri godine kasnije i on bude osuđen na robiju:,

Organizovanje četničke organizacije u okupiranoj Jugoslaviji, pod nazivom Jugoslovenska vojska u Otadžbini, ne predstavlja nikakvo krivično delo, jer ako to predstavlja krivično delo onda bi to bilo i osnivanje partizanskih odreda Jugoslavije.

Zaista, ovom rečenicom je osporena svaka zdravorazumska osnova za ovo suđenje, tim pre što je neposredno pred rat, Mihailović bio pukovnik Jugoslovenske kraljevske vojske, a partizanski komandanti samo funkcioneri Komunističke partije. Ostali smo dužni pomenuti ime ovog hrabrog advokata – Dragić Joksimović, mada je i on u spisu predmeta ostao zabeležen kao Dragoljub.

                        Dragić Joksimović kao advokat odbrane (levo) i glavni tužilac Miloš Minić

Suđenje je trebalo biti javno. Međutim, prostorije Vojnog pešadijskog učilišta u Topčideru, gde se isto odvijalo, bile su otvorene samo za publiku sa propusnicama. Američkom dopisniku koji je filmskom kamerom zabeležio početak procesa čiji je zvaničan naziv bio: ,,Suđenje Dragoljubu-Draži Mihailoviću i ostalim kolaboracionistima za izdaju i ratne zločine počinjene na prostoru Jugoslavije za vreme rata (1941-1945)“, jugoslovenske vlasti su oduzele sav snimljeni materijal na zemunskom aerodromu.

Posle svih navedenih činjenica, logički zaključujemo da je postupak uperen protiv đenerala Mihailovića bio ništa drugo do političko razračunavanje, jer je on ne samo bio lišen procesnih prava, poput slodobe iznošenja odbrane i ulaganja žalbe, nego je osporen i elementarni pravni institut – presumpcija nevinosti. Drugim rečima, optuženi je proglašen krivim pre nego što mu je optužni predlog uručen.

Izvor: SRPSKI AKADEMSKI KRUG 

VEZANE VIJESTI:

Posle četiri decenije zabrane: američka knjiga o Draži …