„На месту, одступ“

Пише: Владимир Фролов

Монтенегринска „независна“ власт, своје будуће официре школује у хрватском војном училишту „др. Фрањо Туђман“, како се назива војна академија у којој су усташе „борци за ослобођење од великосрпске тираније“, а „Бљесак“ и „Олуја“ изучавају се као пример успешних операција по НАТО стандардима, јер су их и планирали амерички војни саветници!

У току припреме за брзо укључивање у редове непобедивог НАТО, упућена је и група будућих монтенегринских „дочасника“ (назив за подофицире) у хрватско училиште, како би научили натоовске команде али и усвојили хрватску терминологију, да се напокон затре сваки траг тих мрских „српских окупатора“! Хрватски министар одбране, великодушно је понудио „аир полицинг“ (ваздушна заштита) млађој НАТО секи, ако не дај боже надлети неки несташни МИГ, наравно агресорски, само још да се ојача ХРЗ („хрватско ратно зракопловство“) новим зракопловима!

Традиција заједничке борбе две српске кнежевине против истог окупатора, показана је успешно током устанка српског народа у БиХ 1876.године, када оба кнеза врше исти маневар, шаљу своје регуларне припаднике као добровољце, да се тако избегне жестока кампања аустроугарских медија које подржавају и енглески листови, а ни немачки и француски нису нарочито ради српској подршци, јер су њихове државе већ увелико присутни банкарским пословима и инвестицијама у Отоманској империји, којој тобож помажу да се реформише.

На жалост, већ тада се испољава и нетрпељивост између две народне династије, и врши закулисни покушај да се угњетени Срби унапред определе, за Милана или Николу!

Улазак окупаторске аустроугарске војске решиће ову намеру обају владара, али ће бечки кругови ипак помно пратити односе српских династија, уплашени од њиховог могућег јединства, зарад својих колонијалних намера и дугорочних планова на Балкану.

То ће нарочито бити испољено у активностима пред Балкански рат, да се спречи дипломатска иницијатива српског министра Миловановића, која ће уз свесрдну руску подршку и изродити Балкански савез, што ће потом у ослободилачким ратовима донети слободу Србима окупираним од Отоманске империје.

Заједничка борба у Великом рату, уз свесрдну материјалну помоћ и подршку руске државе, имаће у својој завршници и Мојковачку битку, као круну патриотске пожртвовности Срба из Црне Горе!

Напуштањем народа и земље, бекством у Италију краљ Никола ће брутално прекинути сарадњу две српске државе, и упустити се у политикантске игре са Југословенским одбором у Лондону, свесрдно подржан од тадашњег британског амбасадора у Ватикану.

Када је у јулу 1917.године потписана Крфска декларација и било видљиво да савезници фактички више не признају континуитет окупиране Црне Горе, после пробоја Солунског фронта у завршним операцијама за ослобођење Србије и Црне Горе, приближава се Никола Петровић политичким ставовима хрватских франковаца, који крећу у жестоку политичку антисрпску офанзиву, подржани отворено од Ватикана.

Тако ће још те далеке 1918.године, почети сарадња будућих усташа и монтенегринских сепаратиста упркос исказане воље народне већине, на Подгоричкој скупштини.

Због захтева из тајног Лондонског пакта, Италија ће подржати ову хрватско -монтенегринску сарадњу са изразито антисрпским набојем, придодавајући јој и шиптарску компоненту, што је понајбоље видљиво из отворене подршке покушају тзв. „Петровданског устанка“ 1919.године!

Терористичка група која је организована, обучавана, наоружана и опремљена у месту Гаета у Италији, затим бродом превежена до Албаније, те уз шиптарску подршку убачена у краљевину СХС да покуша оружану побуну, добила је отворену подршку хрватских политичара, који то одмах проглашавају „борбом за ослобођење“, иако је реч о класичном терористичком покушају изазивања оружане побуне, и то за стране државне интересе.

Од тада хрватски франковци, а потом и усташе, дају подршку црногорским сепаратистима који заједно са шиптарским качацима и припадницима ВМРО врше терористичке акте у младој држави, која узвраћа легитимним законским мерама.

Тек после Рапалског уговора, смањиће талијанска власт отворену подршку монтенегринским сепаратистима, који ће потом из Гаете мањим делом отићи у Белгију, где ће наставити сарадњу са усташама, али и комунистима, док ће већи део прихватити понуђену краљеву амнестију.

Није стога била случајност да већину комуниста у краљевини СХС чине Хрвати и Црногорци, отворено сарађујући са „хрватским националним борцима“, како у својим текстовима називају усташке терористе.

Тако се још тада зачеше присне везе младих црногорских студената у граду Загребу, као тадашњем најјачем комунистичком центру са изразито антисрпским набојем, а деловање црногорских федералиста уживаће сву потребну логистичку подршку базе ХСС, као политичких истомишљеника.

Није случајност да ће баш у Бановини Хрватској, Савић Марковић-Штедимлија почети припремне радове за формирање ЦПЦ („ црногорска православна црква“), да би се напокон уписала у регистар МУП Црне Горе као невладина организација, која ипак чинодејствује на свечаностима и војске независне Црне Горе.

Зато ће у време трајања НДХ, присутни Црногорци имати статус „белих медведа“ иако су по вероисповести православни, али изузети од геноцида, изузев оних који се декларативно изјасне да су Срби.

После наводног проглашења обновљене „независности“ и то баш на Петровдан 1941.године, и промптног спонтаног опште народног одговора пушком, склониће се њен иницијатор Секула Дрљевић у Загреб, где под заштитом милог савезника Павелића и остаје све до маја 1945.године, да би у колони „антикомунистичких неистомишљеника“ (најновија хрватска измишљотина), кренуо пут жељеног Запада, али ће га успут пресрести осветничка четничка група, да му наплати издају на Лијевче пољу и покушај стварања „независне црногорске војске“.

Већ током оружаног сукоба у Хрватској 91.године, бројни су примери да официри Црногорци покушавају сепаратне договоре са хрватским терористима, иако већина часно врши своју дужност према народу и Отаџбини.

Од петооктобарских промена у Србији, почиње планско деловање монтенегринских кругова из Подгорице за припрему референдума о растави, како би се најзад сахранила заједничка држава.

Поједини монтенегрински партизански хероји у Београду, дали су томе свесрдну подршку, извлачећи из себе дубоко запретану србофобну гаетовштину, која је већ нескривено проклијала током грађанског рата деведесетих година прошлог века. Нарочито су се у томе истакли „загрепчани“, који су предвођени режисером Вељком Булајићем основали друштво „МОНТЕНЕГРО“, успостављајући присну сарадњу са завичајним клубовима потомака у Белгији, Аустралији, Канади и Америци, где отворено сарађују са бројним усташким клубовима и удружењима као хрватском дијаспором, водећи антисрпску кампању и то као потомци „ жртава великосрпске хегемоније “.

Иако су после осамостаљивања задржали своје питомце у војној академији у Београду, па чак ишколовали и класу полазника Школе националне одбране, ипак су монтенегрински прваци одлучили да стекну своје „независне“ официре, што није никакво изненађење.

И Митар Мартиновић и Јанко Вукотић, били су питомци војне академије у Италији, али су најпре били Срби, што су у ослободилачким ратовима и доказали, а потом у заједничкој држави поносно понели знамење своје војске.

Међутим, млади монтенегрински „гојенци хрватског војног училишта“, школују се за страну војску, и то у школи која има изразито антисрпски наступ у традицији и будућој намени, те се то не може никако поредити са некадашњом праксом кнежевине Црне Горе.

Без обзира на њихову малобројност, ипак је то почетак стварања још једне „независне“ војне групације са изразито антисрпским набојем, који свакако неће бити похвално прихваћен у српским круговима који баштине слободарсаку традицију, поносно походећи и Мојковачко бојиште!

(Фонд стратешке културе)

Извор: ИН4С

Везане вијести:

НАТО „ шетачи“ | Јадовно 1941.

Злонамерна „слепоћа“ | Јадовно 1941.

Хрватске игре „Независности“ | Јадовно 1941.