Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
Na današnji dan pre 79 godina, 4. oktobra 1944, poslednji zatvorenik izašao je iz zloglasnog banjičkog logora, kroz koji je tokom Drugog svetskog rata prošlo oko 30.000 ljudi, a ubijeno više od 4.200.
Piše: V. Crnjanski Spasojević
Sačuvana policijska evidencija pominje imena 23.697 logoraša, ali ova brojka nije konačna jer na spiskovima nema celih grupa za koje se zna da su tu bile. Isto tako ni broj od oko 4.200 likvidiranih, čije je ime i prezime evidentirano u banjičkim knjigama, nije konačan.
U zvanične brojke nije uračunato ni oko 3.800 ljudi koji su odatle poslati u druge logore u Evropi, gde su skončali. Nisu ubeleženi ni starci koji su puštani tek neki dan pred smrt, da bi preminuli kod kuće i tako smanjili zvaničnu logorsku statistiku.
Među zabeleženim banjičkim žrtvama bilo je 4.166 muškaraca i 452 žene. Tu je bilo zatočeno i 798 dece, od novorođenčadi do 17 godina. Mlađih od sedam godina ubijeno je ili umrlo od gladi, bolesti i zaraza – 24, do 14 godina njih 20, a od 14 do 17 godina 36.
Prema nacionalnoj strukturi, 90 odsto su bili Srbi, ali je bilo i Jevreja i Roma, kao i 1.000 stranih državljana – Grka, Italijana, Rusa, Engleza, Albanaca. Više od 60 odsto bili su zatvorenici nemačkih okupacionih snaga, dok je srpska uprava imala nadzor nad ostalima. Pri logoru je nemački BdS (sigurnosna služba) imao svoj Specijalni odred, koji je odlučivao ko će preživeti, a ko ne.
Banjički logor formiran je 5. jula 1941. godine, a prvi zatvorenici uvedeni su u ćelije već četiri dana kasnije. Zgrada je nekada pripadala Osamnaestom pešadijskom puku i spavaonice su za ovu priliku adaptirane u ćelije. Bila je blizu železnice, pa je logoraše bilo lako transportovati, a u blizini su i Jajinci, koje će postati najveća masovna grobnica u glavnom gradu.
Logor je imao dvojnu upravu u kojoj su glavne odluke donosile okupatorske vlasti, sa kojima je sarađivala lokalna, kvislinška uprava i njena policija. Specijalna policija mogla je da hapsi i dovodi zatočenike, ali ne i da odlučuje o njihovoj konačnoj sudbini.
Od nemačkih komandanata najduže su upravljali Fridrih Vili, bivši berlinski policajac, i folksdojčer iz Crvenke Peter Kriger. Zvanični šef logora bio je Svetozar Vujković, a njegov pomoćnik čuveni mučitelj Đorđe Kosmajac.
Čak 60 odsto logoraša bili su zemljoradnici masovno hapšeni po selima. Oni su bili „rezervoar ljudstva“ za slanje na prinudni rad u Nemačku, i za kvote odmazde 100 streljanih za jednog ubijenog Nemca. Od preostalih 40 odsto, polovina su bili komunisti, a polovina pripadnici Ravnogorskog pokreta. Oko 10 odsto bile su žene, ne samo komunistkinje, već i žene viđenijih ili traženih ljudi, koje su uhapšene da bi se njihovi muževi predali. Među njima je jedno vreme bila i žena komandanta Jugoslovenske vojske u otadžbini generala Dragoljuba Draže Mihailovića. Hapšeni su i seljaci koji nisu predali „viškove“ useva, šverceri, crnoberzijanci, klasični kriminalci.
U ovom logoru, tačnije u stacionaru, upoznali su se i zaljubili roditelji slavnog režisera Darka Bajića, otac Miloš, prvi apstraktni slikar u Jugoslaviji, i ilegalka, majka Danica.
Najveći broj je streljan u Jajincima i njihova tela su pred kraj rata spaljena, ali je bilo egzekucija i u Jabuci kod Pančeva, Skeli kod Obrenovca, Mladenovcu… Najviše ljudi u jednom danu ubijeno je 1. oktobra 1943. godine – 323.
Banjički logor bio je jedan od najbolje čuvanih. Uprkos tome, prvo bekstvo je zabeleženo u januaru 1943, kada je Milka Minić, supruga visokog partijskog sekretara KPJ Miloša Minića, kasnije tužioca u procesu Draži Mihailoviću, uspela da pobegne. Drugo je bilo u oktobru iste godine, kada su pobegli kapetan JVuO Neško Nedić, rezervni potpukovnik Ilija Orelj, student Nikola Pašić, unuk čuvenog premijera, i jedan zatvorski čuvar.
Izvor: NOVOSTI
