НА ЧАСНЕ ВЕРИГЕ СВЕТОГ АПОСТОЛА ПЕТРА (О Кијуку, три године после пресељења) (Видео)

Пре три године, упокоjио се Предраг Р. Драгић Киjук. [nbsp]За оне коjима jе његово дело било инспирациjа, он jе жив.

Пре три године, упокоjио се Предраг Р. Драгић Киjук.  За оне коjима jе његово дело било инспирациjа, он jе жив.

Ко може знати кад „растанак“ чуjе

Какву даљину реч нам носи та?

Осип Мандељштам

Ево, већ три године смо без Киjука, а као да jе jуче било кад jе отишао. Он, мудрац наш, саговорник и подстрекач свега доброг у нама. На Часне вериге 2012. отишао jе, и заувек остао. Прошла, 2014, била jе „његова“ година: друго издање Catene mundi плануло jе, без остатка, а сад се, ево, спрема и треће. Осетили смо његово присуство док смо представљали Catenu на Коларцу. Поjавило се и друго издање књиге Киjук: мудра птица љубави, у Cateninoj библиотеци „Путовође“. И све jе живо…

„Све што jе икад имало/ Живот до уре удесне/ О, ниjе мртво нимало/ Бар неке ноћи чудесне“, певао jе Стеван Раичковић. Док ово пишем, ноћ jе, десет до jедан, а Киjук као да jе ту (jер, ноћобдиjа ниjе спавао; звао сам га, ретко, али ипак, и у оваква доба, и бивао jе будан, радећи на свом или туђем тексту, мислећи своjу, или ближњег, мисао). И причали смо, „православски просто“, како jе записивао на посветама своjих књига.

Ту jе он, и сада. Чуjем његов топли, али одлучни, глас, и видим његов благи, помало иронични, каткад загонетни, али увек искрени, осмех, коjи ме храбри да останем на путу коjи води у живот, путу Светога Саве, чиjи jе Киjук био бакљоноша у нашоj мрчави.

О Њему

Када се Киjук упокоjио, Удружење књижевника Србиjе и породица примили су многе изразе саучешћа, у коjима се, поред бола због губитка jедног драгоценог „витеза вере“ (Серен Кjеркегор), могло видети и оно што су људи доживели као главне Киjукове заслуге за нашу културу.

Саучешће jе стигло са свих страна где Срби живе. Огласила се Влада Републике Српске Краjине у прогонству,чиjи jе Киjук био саветник и савезник, сведочећи страшну истину о србоциду у данашњоj, на НДХ започетоj, Хрватскоj. Од Српске књижевне задруге, преко Народне библиотеке Краљево и Центра за културу Градац, до Фондациjе „Лаза Костић“ стизали су телеграми оних коjи, институционално, сведоче о траjности наше културе. Међу саучесницима у болу били су, између осталих, проф. др Вера Боjић, др Славенко Терзић, проф. др Тиодор Росић, проф. др Мирко Скакић. Огласили су се и књижевници – Слободан Ракитић, Алек Вукадиновић, Радослав Братић,Нена и Светозар Влаjковић, Гоjко Ђого, Божин Јаневски, Милан Младеновић од Лужице. Своjевремено директор „Ибарских новости“, Радован Типсаревић, човек коjи jе свесрдно радио на Cateni mundi, послао jе изразе свог саучешћа.

Наш познати италиjаниста Драган Мраовић уочио jе да смо „изгубили важног интелектуалца коjи jе искрено и с умећем бранио српске националне интересе“; песник Игор Ремс га jе назвао „великаном српске слободне мисли, jедним од наjвећих бораца за Истину и Правду Српског Народа“; Божидар Митровић, председник Регионалне друштвене организациjе Уjедињење Срба, са седиштем у Москви, нагласио jе да jе „српски народ изгубио свог великог сина“, а епископ Георгиjе Канадски са Србима из Торонта сматра да смо остали без „истинског духовника и великог мислиоца“. Академик Србољуб Живановић, велики сведок истине о Јасеновцу, са коjим jе Киjук сарађивао на опште добро, такође се прикључио изразима дубоке жалости, као и историчар геноцида, Боjана Исаковић. Председник Удружења српских писаца из Шваjцарске, Братислав Живуловић, jе, у име своjе организациjе и у своjе лично име, потврдио да jе то губитак за „целокупну, модерну српску књижевност“, а песник Верољуб Вукашиновић jе саучествовао у болу у име Народне библиотеке Јефимиjа и писаца Трстеника. Јелица Роћеновић га jе назвала „човеком jединствене доброте, jединствене високе свести“, сматраjући да jе наша књижевност „изгубила своjу наjумниjу главу“. По њоj, „свет се мењао, али се Пеђа ниjе окретао према ветру“; човек великог духа, он jе, каже госпођа Роћеновић, био и племић, при чему ће његова „вера и морал за њу остати мера времена“. Биљана Д. Обрадовић и Џон Гери из Њу Орлеанса су рекли да Киjук „никада неће бити заборављен“, а Милан Челик из Свесловенског комитета Канаде сматра да морамо покушати да „следимо његовим путем“. Љубиша Симић из франкфуртског Удружења писаца „Седмица“ истакао jе Киjуков „дубок траг“ у домаћоj литератури, а познати борац за националну ствар, Петар Милатовић Острошки из Беча, видео jе Киjука као „човека на светлоj стази свечовечанства“, „коме jе Светосавље наjвеће духовно здравље и наjчвршће морално узглавље“, коме ће будућа поколења „увек бити захвална за оно што jе витешки учинио за српски народ у овом невитешкомвремену“.У том духу писала jе и Радмила Нинић из Немачке. И Анђелко Анушић jе послао своjе саучешће УКС-у, као и Иван Ршумовић, у име Књижевне заjеднице Златиборског округа. Киjук jе био и ликовни критичар: ценећи његов допринос осветљавању наше ликовне уметности, своjе саучешће су исказали и сликари Петар Младеновић (из Чикага) и Томислав Божовић.

Бранислав Ђорђевић и Драгана Васиљевић из Вирџиниjе знали су да jе Киjук био „светионик свима нама у овом бурном беспућу новог доба коjе прети да разруши све у шта смо заjедно са нашим прецима вековима веровали“. По песнику Ристи Василевском, коjи jе, како каже, био „почашћен што су осећали обострану, пре свега творачку блискост и што jе о његовом песничком делу тако луцидно у више наврата говорио и писао“, покоjник jе био „jедан од наших наjвећих интелектуалаца и мислилаца уцелињеног света“ коjи jе, „Божjом вољом и, можда, jош више вољом оних коjи све овде сматраjу своjом боговином изненада и пре времена потражио боље уточиште – преселио душу и све своjе духовно умеће у други свет“. Ђорђе и Луjза Јовановићсу истакли да „ерудициjа, поштење и jачина уверења нису честа поjава у jедном људском бићу, а он jе то поседовао“. Оливера Доклестић, делатница на пољу културе из Херцег Новог, устврдила jе да смо изгубили „великог ерудиту, сjаjног књижевника, коме jе свиjет отворио врата“. Била jе ту, да искаже своj бол због општег губитка, и Сузана Лазаревић, из друштва „Српска национална свест“.

По др Воjиславу Коштуници, коjи jе саучешће упутио Удружењу књижевника Србиjе, „покоjни Предраг Драгић био jе jедан од наjистакнутиjих есеjиста, историчара и тумача књижевности своjе генерациjе, а остаће запамћен и као заслужан национални радник. Леп траг оставио jе и своjом делатношћу у оквиру Удружења књижевника, поред осталог и као потпредседник Одбора за одбрану слобода и права, а своjим доприносом jе задужио и националне установе попут Српске књижевне задруге“. Из Хага се, док се бори за истину и правду о свом народу, jавио и др Воjислав Шешељ, чиjоj jе одбрани Киjук годинама несебично помагао.

Богољуб Стоjићевић, из црквене општине у Трсту, при славном храму Светог Спиридона, такође jе, у име своjих земљака и у своjе име, изразио молитвено саучешће. Огласио се и Добривоjе Томић, наш Телемах, човек чиjу jе књигу „Црвено сунце у зениту“, о потрази за правдом (комунисти су му убили оца, невиног човека, а њега изгнали у Немачку) Киjук обjавио у библиотеци „Српска диjаспора“.

Изванредну емисиjу циклуса „Питања и одговори“ новопредстављеном Киjуку посветила jе храбра новинаркаОливера Милетовић, коjа jе годинама, на ТВ „Палма Плус“, пратила његову мисао и борбу. Из Белорусиjе jе саучешће упутио познати књижевник и преводилац, Иван Чарота, велики приjатељ Киjуковог народа, а Елка Нjаголова, председница Словенске академиjе, у име свих њених чланова из 15 земаља, истакла jе да се они „клањаjу пред његовим књижевним делом, и траговима коjе jе иза себе оставио“.

Отац Гаврило из манастира Лепавина у писму породици jе написао да се он и братиjа моле „Богу Милостивом, у чиjим jе рукама судбина сваког човека, да душу слуге Свога Предрага упокоjи у месту радости и светлости и словесности, коjоj jе служио целог свог живота“. Прота Душан Колунџић, познати наш мисионар, у свом телеграму саучешћа, обећао jе да ће се свагда молити за његову душу. И прота Милун Костић из Лондона такође jе молитвено учествовао у болу наjближих, као и отац Воjсилав Билбиjа из Холандиjе. Да и не говоримо о jављањима многих монаха и монахиња наших светиња, коjи су у Киjуковоj борби и жртви Богу и роду видели нешто од смелости старих националних трудбеника и усталаца.

Поред низа лепих и човечних гестова коjи су тих дана доносили утеху породици Киjуковоj, вреди да се помене и то да jе наш угледни византолог и канонолог, др Миодраг Петровић, понудио Драгићима, у случаjу да га нису обезбедили, слободно гробно место за сахрану покоjника на београдском Новом гробљу.

Даjући своjе саопштење о Киjуковоj смрти са пригодном биографско-библиографском белешком, Удружење књижевника Србиjе истакло jе да jе 29. jануара 2012, од последица можданог удара, у београдскоj болници „Свети Сава“ преминуо, између осталог, „вишегодишњи кандидат УКС за националну пензиjу, коjу ниjе дочекао“.

Наравно; дочекали су jе други, често много мање значаjни, али Киjук, ето, од моћника овог света беjаше прецртан са списка заслужних. Што га, наравно, никад ниjе поколебало или спречило да служи Богу и роду.Тако jе то у Србиjи коjа ће, упркос свему, бити вечна док су jоj деца верна.

Реметник

Колико jе нама у знању, творац неологизма „реметник“ (човек коjи своjим интелектуалним и моралним ставом ремети планове моћних, разбиjа лажне схеме мишљења, освешћуjе ближње, скида жабокречину са дубоких вода ума) свакако jе Предраг Р. Драгић Киjук. Он jе увек био такав, jош од своjе младости, када jе у, Студентском културном центру у Београду правио трибине коjе су узнемиравале устаjалост сенилно варварског Титовог Београда.

Тако у часопису „Младост“ 2. децембра 1972, у тексту „Младић коjи jе довео Гародиjа“, читамо да jе пред препуном салом СКЦ-а говорио Роже Гароди, познати француски философ, на тему „Шта jе револуционарно у новоj епохи“. Новинар бележи: „Наjвеће заслуга да Роже Гароди дође у Југославиjу и одржи предавање без динара хонорара свакако припада Предрагу Драгићу Киjуку, младом магистру jугословенске књижевности, уреднику трибине за друштвене активности у Студентском центру. Њему jе такође успело да доведе и чланове редакциjе познатог листа „Нова левица“ из Лондона, Ернеста Мондела, економисту из Брисела, веома контроверзну личност у марксистичком покрету, као и Ливиjа Маjтаниjа, италиjанског публицисту; сви су они одреда говорили бесплатно (хонорар се за такве личности креће од 2000 долара па навише) на трибини Студентског културног центра.“ Борећи се за публику, каже новинар, Драгић ниjе кренуо путем сензационализма: „Он jе у начелу против сензационалности, jер она угрожава субjективност духа, циља на површност а не на унутрашњост проблема. И зато он у своjим књижевним циклусима, коjи су били на програму ове jесени, прави предавања о заборављеним али капиталним вредностима као што су естетички списи Фрање Петрића, Бранка Лазаревића и других наших класичних писаца.“ А 12. марта 1972. „Политика“, у тексту „Марко Краљевић сумњив на трибини“, после наjаве да jе Серж Дубровски обећао да ће доћи у Београд и у СКЦ довести свог великог приjатеља, Ролана Барта, новинар истиче да Киjук више не сме ни да каже ко би могао да дође на трибину СКЦ (помињу се Маркузе, Колаковски), пошто „многи политички људи града и републике /…/имаjу обичаj да опасно прокоментаришу послове Студентског културног центра“. Политичари час хвале, час куде, а кад се, поводом научне трибине о Марку Краљевићу на паноу испред СКЦ-а нашла реченица Вука Караџића „Никакога чоека нема коjи ниjе чуо за Марка Краљевића“, „десетак чиновника разних друштвено-политичких установа су строго и прекорно запитали: Шта вам то значи?“

Киjук jе новинару рекао: „Тако сам, организуjући расправу о историjи српске ћирилице, био проглашен српским националистом. Кад сам уприличио разговор поводом 100-годишњице рођења Стjепана Радића био сам назван хрватским шовинистом. Кад сам позвао из Рима Ливиjа Матаjна да говори о кинескоj културноj револуциjи био сам ултралевичар. И тако ми готово сваки потез донесе неки неприjатан прирепак.“ Новинар га назива „jедним од наjнападаниjих службеника“ Београдског универзитета; нападаjу га, вели, чак и студенти, jер ниjе организовао представљање распродате књиге Луjа Алтисера, него трибину о Фрањи Петрићу, о коме jе, пред двоjе људи, говорила Загрепчанка Љерка Шифлер – Премец: „Не сматрам се дужним да скрећем пажњу на књигу коjа jе већ нашла читаоце и коjа jе, из моде или из потребе, одмах распродата. Али, сматрам да се у Студентском културном центру мора говорити о Фрањи Петрићу Петрициусу, наjвећем естетичару ренесансе, нашем човеку коме су Немци штампали сабрана дела, кога су штампали Французи и други народи, а кога смо ми, неприлично и срамотно, сасвим заборавили“, одговорио jе нападани. Киjук истиче: „Све теме узимане су теориjе и научности ради, а не због помодности, уjдурме, шока или трагања за посетиоцима по сваку цену. Ја се опредељуjем за оне вредности коjе по сваку цену треба бранити од људског заборава.“ Зато jе у та, вунена времена, на трибину СКЦ-а позивао и ректора Богословиjе „Свети Сава“, проту Душана Кашића, али и Ксениjу Атанасиjевић, и многе, многе друге значаjне људе коjе jе идеолошки терор уклонио са обзорjа оновремене културе.

Самосвоjник

Био jе, дакле, онакав каквим га jе осетио његов професор, Рашко Димитриjевић, коjи jе свом студенту 18. марта 1969. године, а поводом Киjуковог огледа о Достоjевском, у писму рекао: „Ишао си, наравно, линиjом свог схватања људи и света, остао си томе веран до краjа, и твоj Достоjевски jе, иако си тврђења заснивао на чињеницама и цитатима, ипак творевина твог узнемиреног душевног и интелектуалног напора да га прикажеш онаквим какав се он у теби остварио.“ Зато jе могао да постигне оно о чему jе, поводом Киjукових раних есеjа о нашим средњовековним писцима, сведочила његова професорка, др Радмила Маринковић,1974. године: „Драгић иде директно према човеку и општим људским проблемима и на посебан начин оживљава, осавремењуjе писце удаљених векова.“ И песникиња Љубица Милетић jе, баш из тих разлога, уочила да jе Киjук постао писац коjи креће путем теистичког хуманизма, чиме jе, разликуjући заблуду (рационалистички поглед на свет) од хармониjе (метафизичког погледа на свет) постао „аутентични и сугестивни мислилац“.

Зато jе Киjук био и остао самосвоjеник: борио се против заборава, а за траjне вредности, неодвоjиве од усправног стаjања пред Богом и људима.

Православни космополита

Киjук jе, у наjбољем смислу те речи, био космополита, грађанин света. О делу овог истакнутог полихистора нису похвално писали само домаћи аутори (од Зорана Гавриловића до Јовице Аћина), него и странци: Celia Hawkesworth, John Gery, Richard Burns, Иван Чарота, David A. Hill… Када jе православни композитор,Британац сер Џон Тавенер за компоновање своjих дела користио Киjукову антологиjу средњовековног песништва у Срба, обjављену 1987. године на енглеском jезику, он jе изванредно осетио о каквом jе благу реч. У интервjуу „Политици“ 21. марта 2001, а поводом извођења свог великог дела „Покров храма“ (певала jе славна Патришиjа Розарио, чиjи ће наступ у Београду касниjе организовати Фондациjа „Лаза Костић“), Тавенер jе истакао да jе Киjукову антологиjу добио од руског свештеника Михаила Фортуната, и да га jе она запленила jер у себи има „божански ерос“, а jедини смисао нашег постоjања jе „повратак божанском“.

Пошто га jе Православноj Цркви привукао, како он сам каже, Христос, „виђен православним очима, наjдубљим и наjдубокумниjим очима“, Тавенер jе, сасвим „киjуковски“, видео да узрок рата Запада против Србиjе ниjе био дводимензионално политички, него се заснивао на „неуспеху латинског Запада да разуме православни Исток“, па би jедини лек за Блера и Буша у њиховом непоимању онога против чега се боре био да разумеjу православну етику. Тако су се двоjица православних космополита, Тавенер и Киjук, разумели кад су у питању суштине.

Сарадња са Дешнером

Киjук jе, са своjим Фондом истине, учинио многе подвиге, али jедан од наjвећих подвига његовог универзалног хуманизма био jе обjављивање двотомника „Политика римских папа у 20. веку“ познатог немачког историчара Карлхаjнца Дешнера, коjи jе свом издавачу у Београду написао писмо захвалности:

„Поштовани господине Драгићу,

Ова година не сме проћи а да вам се нисам, од свег срца, захвалио на издању Папске историjе. Право jе чудо што се ова књига ипак поjавила, петнаест година (ако се добро сећам) од настанка превода Милана Петровића. А то чудо се без Вас, поштовани господине Драгићу, никад не би догодило!Била jе то, без сваке сумње, наjлепша честитка за моj 80. рођендан – када се, пред око 160 званица, изненада поjавила моjа ћерка и, сиjаjући од среће, пружила ми први том књиге коjем jе, као додатно чудо, следио и други, а оба подjеднако лепа колико и солидно урађена. То jе, без сумње, прави издавачки подвиг! Молим Вас да се у моjе име захвалите свима онима коjи су помогли Вашу инициjативу да се ово дело оствари.

Желећи Вам дуг, здрав и успешан живот поздравља Вас

Ваш одани

Карлхаjнц Дешнер“

То и jесте суштина космополитизма: понирући у дубине свог народног предања, бити свечовечански одговоран. Као припадник народа коjи jе своjу духовну слободу платио, између осталог, и Јасеновцем, Киjук jе то умео да буде.

Мудра птица љубави

Наслов  књиге о Киjуку, коjу jе приредио потписник ових редова, преузет jе из Хиландарске повеље Светог Стефана Првовенчаног, коjи описуjе свог оца, Симеона Мироточивог, занетог прелепим дрветом разгранате крошње на коме певаjу многе „мудре птице љубави“, и међу њима његов „детић Сава“. Ево речи Светог Стефана: „А оваj /Симеон/ се у мисли узносаше и жељаше, као да он стоjи на узвишеном месту, у пролетње време веселога то jест сунчанога дана. Виде издалека равну ливаду, красну по изгледу, лепу створењем. А посред ње стоjаше дивно дрво, кружно гранама, густо лишћем, преукрашено плодовима, коjе даjе добар мирис. А посред дрвета беше се настанила птица слаткогласна, кротка у седењу, тиха у песмама, весела у игри, jасна у шаптању, коjа jе jедна од мудрих птица љубави, и слатки његов детић /Сава/.”

Ово дрво разгранате крошње свакако jе Света Гора, а мудре птице љубави су монаси. Иако ниjе био монах, човек Киjук био jе jедна од таквих птица, сасвим на трагу нашег првоучитеља, Саве Немањића, коjи нас jе просветлио светлошћу Христовом и научио да будемо Богочовекови, а никада сведени само на човека, смртног и пролазног, како су себе на патуљасти псевдохуманизам свели они коjима jе „Христов викар“ од 1054. важниjи него Христос. Светог Саву следио jе Свети кнез Лазар, а његов пут, пут светости и честитости миломе Богу приступачне, многи и многи, међу коjима и Предраг Р. Драгић Киjук, коjи jе, са Дучићем, могао слободно рећи: „Пре свачиjи сужњи но ичиjе слуге.“ Мудрост и љубав, коjе су у његовом срцу свиле гнездо, и данас нас наводе да кренемо тамо где се чуjе поj Киjукове слободе у Христу.

Жив jе, жив

Наравно да jе жив.

О томе говори и песме Предрага Богдановића Циjа, настала непосредно после Пеђиног пресељења у вечност. И она ми сада, сат времена после поноћи, помаже да се у то уверим.

Предраг Богдановић ЦИ: Сврати у Хиландар…

Сврати у Хиландар, понекад

Предраги, Драгићу Киjуку

Завеса на храму jе покидана:

лекари не мораjу више

да ти броjе дамаре

да ослушкуjу како све слабиjе дишеш

да провераваjу имаш ли довољно течности

у венама, да ли ти отказуjу бубрези,

прескаче срце,

Сврати у Хиландар, понекад

Знам да ти се у глави смирио

онаj разорни притисак,

од коjег уместо суза из очиjу капље крв

Сврати у Хиландар, понекад

Твоjа књига у излогу

Српске књижевне задруге

дуго ме задржава ноћу,

излиставам примерак код куће

(поклон породице)

Сврати у Хиландар, понекад

Сигурно си већ прочитао

превод Библиjе Светог Јеронима

заточен у затуреним просториjама

Петрове столице,

за коjим си толико трагао

Сврати у Хиландар, понекад

Наш сусрет ниjе никада заказан,

о њему брине Хронос,

о њему брину небеске бунарџиjе

што изводе воду за оба света

о њему брину недовршени рукописи,

књиге без аутора

Сврати у Хиландар,

понекад

Сврати у Хиландар,

jа ћу бити међу радницима,

коjи обнављаjу зидове

додаваћу храстове греде и опеку

ти се одмори у лицу Светоназорних задужбинара,

продужи дуговечност Савиноj лози,

Сврати у Хиландар, понекад

 
Без журбе заспи над књигама у библиотеци

над старим рукописима

сада када jе све време твоjе

Сврати у Хиландар, понекад

 Владимир Димитриjевић

Извор: СРБИН ИНФО

Преминуо Предраг Драгић Киjук – Jadovno 1941.

Наjзад књига о Киjуку – Jadovno 1941.

Препуна сала на свечаноj промоциjи енциклопедиjе Catena mundi!