N. Jović: Dara u Jasenovcu po drugi put

Posle tačno osam decenija od početka srpskog stradanja u NDH, posle 80 godina punog zaborava i namernog potiskivanja, neko pokušava da vrati Daru u Jasenovac iz koga je upravo izašla.

Srpski narod zaista ima brojne vrline, kvalitete i vrednosti, ali kultura sećanja, nažalost, nije jedna od njih, ili makar ne spada u aktivnije kolektivne osobine našeg naroda. Razlozi za to su mnogi i njima se nećemo ovom prilikom baviti, već pozdraviti konačne pozitivne pomake po pitanju buđenja iz opšte amnezije i suočavanja sa svojom (a ne nametnutom) prošlošću putem filmske afirmacije kulture sećanja.

Najskoriji i najznačajniji pomak tog tipa jeste upravo film Predraga Gage Antonijevića „Dara iz Jasenovca“. Scenario je napisala Nataša Drakulić, čije prezime, slučajno ili ne, jasno aludira na još jedan stravičan zločin koji je možda postavio rekord po broju Srba ubijenih u jednom danu u NDH – masakr u Drakuliću, Šargovcu i Motikama, gde je za jedan dan, 7. februara 1942. godine, ubijeno preko 2.300 srpskih civila, od kojih 551 dete. Glavnu ulogu Dare preuzela je 13-ogodišnja Biljana Čekić iz sela Sreflije kod Kozarske Dubice. Biljana je direktni naslednik onih preživelih i nedoklanih Srba iz ovog kraja, kakvih je zaista malo bilo tad, uzevši u obzir da je ovaj kraj posle Drugog svetskog rata bio gotovo pust, jer je u ratu stradao najviše od svih srpskih krajeva zbog toga što se nalazi odmah do Jasenovca. Zbog toga Biljana zapravo kroz ulogu Dare igra (tj. oživljava) nekog od svojih brojnih predaka ubijenih u ovoj fabrici smrti tokom trajanja zloglasne NDH.

Kao što je ispravno primećeno u „široj javnosti“, ovaj film je kao malo šta pre njega u poslednjih nekoliko godina ujedinio Srbe, i to je svakako dobro i to treba pozdraviti. Međutim, on (tačnije sve „kontroverze“ oko njega) je još jednom pokazao do kog stepena i do kojih srazmera ide satanizacija Srba i negativna kampanja protiv čitavog srpskog naroda, pod eufemizmom borbe protiv ove ili one anomalije u našem narodu iz pozicije onih koji nas (malo kad sa pravom, ali uvek sa agendom) kritikuju.

„Dara“ je specifična po tome što je poslužila kao „lakmus papir“ za skoro pa manihejsko opredeljivanje između suštinskog dobra i suštinskog zla, gde su se svi oni koji kritikuju film i pre nego što su ga pogledali (a i da su ga pogledali ne kritikuju sadržaj i aspekte filma već navodne (zle) namere i insinuacije svih koji stoje iza ovog projekta), svesno ili ne, stali na stranu onih koji su ubili Darinu porodicu i stotine hiljada drugih Dara i njihovih porodica širom nekadašnje Nezavisne Države Hrvatske.

Izreka koja se pripisuje Danteu Aligijeriju da su najmračnija mesta pakla rezervisana za one koji zadrže svoju neutralnost u kriznim vremenima ovde se pokazala stvarnijom nego ikad, i čak pogubnijom. Zato što su mnogi ljudi u zemlji, regionu, inostranstvu, svetu, direktno odabrali (iako to nisu morali) da se, posle osam decenija od stravičnih događaja koje film opisuje, svrstaju na definitivno pogrešnu stranu, i to „okolnim putem“, ne hvaleći ustaški režim i ustaške zločine, već podlije i mizernije – blateći Daru (uzetu ovom prilikom kao simbol srpskih stradanja u Drugom svetskom ratu) i sve Darine potomke koji su preživeli taj genocid i pričaju o njemu danas, svojim životom svedoče o pobedi života nad smrću i u krajnjoj meri prave ovakve filmove usmerene na sećanje, nezaborav, opomenu i negovanje istinskih ljudskih vrednosti. Dara je pokazala dokle ide „obrnuto čitanje prošlosti“ upereno protiv Srba. Dara je učinila samom svojom pojavom da „padnu sve maske“ ako već nisu pale do sad, te da ispliva sva zlonamerna kritika upućivana Srbima prethodnih decenija kao suštinska srbofobija koja ide do šovinizma, rasizma i krajnje dehumanizacije i satanizacije.

Nacistički period nemačke istorije je svakome iole racionalnom i upućenom stostruko gori i od najlažnijeg i najizmišljenijeg viđenja „Slobinog vremena“ u Srbiji tokom 90-ih godina prošlog veka, pa se isto tako niko iole racionalan ne usuđuje da kompletnu nemačku istoriju, kulturu, tradiciju stavi pred Nirnberški sud i okarakteriše kao nacistički, zločinački i sl. Ali zato, sa druge strane, kompletna srpska istorija, tradicija, kultura zbog srpske uloge u događajima iz devedesetih godina prošlog veka (od kojih su neki zaista bili štetni i kontraproduktivni prvenstveno za nas Srbe), završava na Haškom sudu i istrajava jedino kroz hašku interpretaciju srpskog kolektivnog zločinačkog mentaliteta, od čega nije izuzet ni „najčistiji“ i najbolniji deo naše prošlosti, a to je genocid u NDH 1941-1945. godine.

I sada, posle tačno osam decenija od početka tih stradanja biblijskih razmera, posle osamdeset godina punog zaborava i namernog potiskivanja, Dara izlazi iz Jasenovca da ispriča svoju priču i obilazi bioskopske sale širom sveta i sa pravom osvaja srca i tera na suze hiljade ljudi suočene sa srpskom verzijom „Šindlerove liste“, gde srpska Ana Frank priča svoju priču o stradanju kroz koje su prošli ona i njena porodica, njeni bližnji i čitav naš narod. I dok je većina ljudi dočekuje sa suzama u očima i raširenih ruku, spremna da čuje njenu priču i ispriča je drugima, ne da bi blatila Hrvate a veličala Srbe, kako to naivno misle namerni zlonamernici, već da bi upoznala druge sa ovom teškom tragedijom i upozorila da se tako nešto više ne sme ponoviti. Jer kao što je rekao španski filozof Džordž Santjana: „Oni koji zaboravljaju prošlost su osuđeni da im se ona ponovi.“ Da smo krajnje tendenciozni rekli bismo da je upravo to cilj onih koji diskredituju ovaj film i pravu poruku koju on šalje, a ne onu koju oni misle da šalje i pre nego što su ga pogledali (mada je teško poverovati da će se mišljenje promeniti kad i ukoliko budu pogledali film).

Međutim, i nažalost, ima i onih koji Daru vraćaju u Jasenovac, ućutkuju i tako ubijaju po drugi put sve te ljude kroz koje ona govori. Jer oni čije je stradanje zaboravljeno i kojima je onemogućeno da o svom stradanju govore su zaboravljeni i samim tim ubijeni po drugi put. Kao da nisu postojali – ni oni ni njihova žrtva. Stoga su svi kritičari ovog filma (pod izgovorom spornih procedura i finansija na unutrašnjem planu, tj. insinuacija i tendencija koje želi da postigne na spoljnom) zapravo saučesnici u novom ubijanju Dare i svih Dara iz Jasenovca i svih drugih logora, jer je zaista teško poverovati da sa adresa sa kojih decenijama unazad stižu isključivo naručene antisrpske „priče“, sad ova kampanja protiv ovog filma traje ne zbog toga šta on predstavlja, sa čega skida veo tajnosti i zavet prećutkivanja, već zbog određenih „netransparentnosti“ i „zlonamernosti“ samog projekta.

U tom smislu, Dara pokazuje do kog stepena se došlo sa ophođenjem prema Srbima u svetskim razmerama; njihov pokušaj da samo progovore o svojim stradanjima i žrtvama je dočekan „na krv i nož“, te okarakterisan kao propagandni i lažan, što možda najbolje pokazuje da su duhovi koji su inspirisali ustaško bezumlje i srpsko stradanje u NDH i dalje „živi i zdravi“, samo možda pod drugim imenom, ali suštinski sa istim ciljem, makar i sredstva varirala. To je ono što najviše zaprepašćuje i zabrinjava u celoj priči. Jer ako je čovečanstvo išta moglo naučiti iz nacističkog Holokausta prema Jevrejima (i ustaškog genocida nad Srbima), to je da je koncentracioni logor samo poslednja faza u procesu koji počinje dehumanizacijom. A zabranjivati i na bilo koji način osporavati nekome pravo da se seća i govori o svojim žrtvama je prilično dehumanizujuće.

Da li je svet mogao bez „Šindlerove liste“? Mogao je. Da li je mogao bez „Dečaka u prugastoj pidžami“? „Kradljivice knjiga“? „Dnevnika Ane Frank“? Mogao je. Ali kakav bi to svet bio i kakvi su ti ljudi koji su protiv ovih filmova?

Da li je svet mogao bez „Dare iz Jasenovca“? Mogao je. Ali kakav bi to svet bio i kakvi su ti ljudi koji su protiv ovog filma?

Autor Nikola Jović

Naslovna fotografija: Snimak ekrana/Jutjub/MegaComFilm

Izvor Novi Standard, 10. februar 2021.