Mračne tajne Savamale: Smrt beogradskih Jevreja u kamionu gasnoj komori u Drugom svetskom ratu

Od 8. decembra 1941, počela su pojedinačna ubistva jevrejskih žena, dece i starih u Beogradu, da bi od marta 1942. krenulo masovno uništenje svih 6.300 zatočenih u logoru Sajmište, u zloglasnom kamionu „dušegupki“ koji je polazio iz današnje Savamale…

Bio je početak oktobra meseca 1953. godine kada je u Priboj, gradić na jugozapadu Srbije, iz Austrije stiglo troje ljudi u velikom kamionu. U grupi su bili vozač Numan Zekić, rukovodilac nove fabrike koja je upravo izgrađena u mestu, Vehbo Vrcić, i predstavnik austrijske kompanije Saurer Werke, Karl Eger, od koje je upravo kupljena licenca za proizvodnju novog vozila, modela „6 GGF-L“.

Mesec dana kasnije, 30. oktobra iste godine, u 10.30 časova začula se fabrička sirena u krugu postrojenja: sa proizvodne trake upravo je sišao prvi proizvedeni kamion po austrijskoj licenci, na čijoj dugačkoj „njušci“ je ponosno stajala domaća oznaka – FAP. Vozilo je odmah čekao kupac, direktor Autotransportnog preduzeća iz grada Sjenice. Uz glasno „ura“ okupljenih radnika, uzbuđeno je razbio flašu šampanjca o karoseriju.

Kamion je odmah dobio nadimak „Labud“ i zabeleženo je da je na putevima tadašnje Jugoslavije ostao do 1968, prešavši više od milion kilometara. U toj prvoj seriji, pored Labuda, sklopljeno je još 16 ovih vozila koji su postali legenda i doneli slavu fabrici. Bili su omiljeni među šoferima koji su uglavnom loše puteve tadašnje zemlje uspešno savlađivali robusnim kamionom, često zvanim „šestak“ ili „njuškaš“. U fabričkim analima ostalo je zabeleženo da je rukovodstvo FAP-a odluku o kupovini licence za taj model donelo „vodeći računa o našoj mladoj industriji, ekonomičnosti, kvalitetu i – tradiciji vozila Zaurer.“

Ono što FAP-ovci nisu znali o modelu čiju su licencu kupili, pomenutom 6 GGF-L, bila je mračna istorijska premijera tog kamiona u Beogradu jedanaest godina ranije.

Telegram koji je iz Berlina stigao u Beograd 7. marta 1942. godine nije bio dugačak: „Akciona komanda sa specijalnim vozilom Zaurer i nalogom, na putu je ka vama. Firerova zapovest.“ Primio ga je zapovednik Policije bezbednosti nacističkog Trećeg rajha u okupiranoj Srbiji, SS pukovnik dr Emanuel Šefer. Pošiljalac je bio načelnik nacističke tajne policije Gestapo u Berlinu, ozloglašeni SS-obergrupenfirer Hajnrih „Gestapo“ Miler, čovek na koga je Adolf Hitler preneo sva ovlašćenja da jednom zauvek „reši“ jevrejsko „pitanje“. Za volanom kamiona bila su dvojica podoficira SS-a kojima je bilo naloženo da se odmah jave šefu Gestapoa u okupiranom Beogradu, Brunu Zatleru. Zvaničan naziv nove funkcije koju su dobili glasio je „eksperti za opsluživanje“.

Istoričar Milan Koljanin u studiji „Nemački logor na Beogradskom sajmištu“ piše da je odluka da se preostali Jevreji iz Srbije ne transportuju u neki od logora smrti, već „doneta u centrali Gestapoa u Berlinu u prvoj polovini 1942. godine.“

– Zasnivala se na proceni da će na proleće u Srbiji doći do obnavljanja borbi sa ustanicima zbog čega je potrebno što pre osloboditi mesto u logorima za interniranje i dalje otpremanje zarobljenika – kaže Koljanin.

– U međuvremenu je nemačka policija već usavršila postupak ubijanja upravo tih kategorija Jevreja – žena, dece i starih – koji su se nalazili u logoru na Beogradskom sajmištu. Pomoću kamiona-gasne komore postizao se osnovni cilj: brzo ubijanje svih preostalih Jevreja u Srbiji, bez komplikacija oko njihovog transportovanja i ekspresno pražnjenje i ovog logora da bi se osposobio za novu namenu – dodaje istoričar.

Sa teretnog vagona na koloseku železničke stanice Zemun, 10. marta 1942. istovaren je veliki tamnozeleni kamion, „Saurer 6 GGF-L“. Na karakterističnoj šasiji tada najmodernijeg modela kamionske industrije nalazila se neobična dogradnja: ogroman monolit bez ijednog otvora ili prozora delovao je neprirodno slepljen na elegantnu „njušku“ i kabinu, i davao vozilu nekakav turoban izgled. Neobična modifikacija napravljena je par nedelja ranije u pogonima fabrike Gaubschat Fahrzeugwerke GmbH u Nemačkoj.

Kamion je bio iz prve serije od 20 vozila „Saurera“ prerađenog u dve varijante: u jednoj je u tovarnom delu moglo da bude smešteno do 50 duša, u drugoj čak do 100. Poručilac je bio niko drugi do SS rajhsfirer Hajnrih Himler, Hitlerov zamenik, komandant SS-a i uz njega, pokretač ideje da se uništi celokupna jevrejska populacija na svim teritorijama koje je Treći rajh do tada okupirao širom Evrope.

Tokom obilaska osvojenih oblasti tadašnjeg SSSR-a (Ukrajine i Belorusije) tokom jeseni 1941, Himlera su terenski SS komandanti obavestili da njihovi vojnici imaju psihičke tegobe nakon masovnih ubistava, streljanja koja su neprestano i vršili nad stanovništvom okupiranih sela i gradova. Zločinački mozak Hitlerovog zamenika brzo je našao izlaz iz neprijatne situacije – setio se da su par godina ranije njegovi ljudi u Nemačkoj program uništenja psihijatrijskih pacijenata počeli da sprovode tako što su ih gušili gasom, ugljen-monoksidom, dopremljenim u bocama, puštanim u kupatilima kroz tuševe. Teren ukrajinskih, beloruskih i ruskih sela nije davao prostor za takve mogućnosti ali je Artur Nebe, još jedan od ključnih zločinaca iz vrha nacističkog aparata, brzo našao opciju. Gas će biti instaliran na kamione koji će krstariti područjima određenim za genocid i efikasno uništavati ogroman broj ljudi.

„Streljanje je suviše komplikovana operacija i to loše deluje na ljude. Stoga, ipak bi bilo najbolje da se svi likvidiraju primenom gasnih kola proizvedenih u Nemačkoj prema Nebeovim uputstvima“, rekao je tada Himler.

Dve fabrike su dobile naredbu da dostave po jedan model svojih kamiona koji mogu da posluže svrsi, Opel „Blic“ i Zaurer „6GGF-L“. Na oba kamiona su izvršena ojačanja šasije i povećano međuosovinsko rastojanje zbog dužine hermetički zatvorene kabine koja je trebalo da se instalira. U kabinu bi bili natrpani ljudi određeni za uništenje, a gas bi bio pušten iz boca prikačenih na krov.

Prvi izrađeni primerci su odvezeni na teren, ali su se odmah susreli sa problemom: u ratnom logističkom haosu nije bilo lako svakodnevno dopremati metalne boce sa ugljen-monoksidom do udaljenih sela i položaja u šumama zapadnog Sovjetskog saveza. Tehnički inženjerski um iz fabrike Gaubschat Fahrzeugwerke GmbH izašao je, međutim, brzo sa novim rešenjem – izduv iz auspuha bilo kog automobilskog motora sadrži ogromnu količinu ugljen monoksida. Sprovodeći izduvne gasove iz auspuha u hermetički zatvorenu kabinu, žrtve bi bile gušene i umirale u mukama dok kamion vozi ka unapred iskopanim grobnicama. U nacističkoj industriji smrti ovo rešenje je oberučke dočekano. Masovno terensko ubijanje je moglo da počne.

Kada su se dva nemačka „eksperta za opsluživanje“ javila na zadatak šefu Gestapoa Zatleru, pripremni radovi su bili gotovi. Za organizaciju onoga što je trebalo da usledi odredio je komandanta „Jevrejskog logora Zemlin“, danas poznatog kao „Staro sajmište“, austrijskog SS oficira Herberta Andorfera. Pod njegovom komandom bilo je oko 7.000 ljudi zatvorenih na prostoru predratnog beogradskog Sajma na levoj obali Save, čak 6,300 njih, žene i deca. Njihove muževe i očeve su trupe Vermahta, redovne vojske Trećeg rajha, poubijale u jesen i zimu prethodne godine u masovnim streljanjima u Jajincima u okolini Beograda i na putu Pančevo – Jabuka. Muškarci su bili ubijani kao taoci koji su, u nacističkoj vizuri, svojim životima trebalo da spreče srpske ustanike da ne napadaju nemačku okupacionu vojsku po zemlji.

Porodice koje su ostale iza njih nacisti su prisilno deportovali na Sajmište gde su uglavnom žene i deca čekale dalju sudbinu. Tragičan kraj te kolektivne sudbine počeće već sredinom marta 1942, ubijanjem bolesnika i osoblja Jevrejske bolnice na Dorćolu, i trajaće tačno do 10. maja. Za nepuna dva meseca u Beogradu više nije bilo preživelih Jevreja. Šef upravnog štaba vojnog komandanta Srbije Harald Turner pohvalio se 29. avgusta 1942. novom zapovedniku nemačkih trupa na Balkanu generalu Aleksandru Leru da je „Srbija jedina zemlja u kojoj je jevrejsko i cigansko pitanje rešeno „. Ler je nakon tog razgovora u Berlin poslao kratak telegram: „Belgrad ist Judenfrei.“

Na suđenju u Zapadnoj Nemačkoj sredinom 1960-tih, komandant logora Staro Sajmište Herbert Andorfer je rekao: „Šefer mi je saopštio da je iz Berlina stigla komanda sa gasnim kamionom čiji je zadatak isključivo bio da se uguše Jevreji. Vozilo je bilo u upotrebi dva meseca… i u njemu su Jevreji ubijani gasom. Sasvim pouzdano znam da u tom vozilu nisu ubijali nikog drugog do Jevreje… Kad je vozilo sa gasnom komorom napustilo Sajmište, tu više nije bilo Jevreja, jer su svi bili na ovaj način likvidirani. Jevreji su bili veliko opterećenje za nas. Logor se nalazio na hrvatskoj teritoriji, o snabdevanju se brinuo beogradski predsednik policije, a stražu je obezbeđivala nemačka šucpolicija.“

Valter Manošek, profesor iz Beča, u delu Holokaust u Srbiji„, piše da su „između početka marta i maja 1942. godine, svakog jutra sem nedeljom, dolazila dva kamiona iz Beograda na Sajmište“. Jedan od njih je bila „dušegupka“, drugi je odnosio stvari logoraša.

„Manji kamion je ulazio u logor i stao bi pred zgradu komandanta. Tamo su već čekali oni logoraši koji su se prethodne večeri dobrovoljno bili prijavili za „preseljenje“. Andorfer ih je posavetovao da sa sobom ponesu samo najvrednije stvari… uz obrazloženje da će biti odvedeni na rad u drugi, bolji logor, gde će snabdevanje biti dobro.“

Logoraši nisu slutili šta ih čeka, čak bi i jedan od vozača „delio deci slatkiše pre ukrcavanja, tako da su se ona stalno okupljala oko gasnih kola“, piše Manošek. Prema njegovim rečima, i unutrašnjosti kamiona površine oko deset kvadratnih metara bilo je poređano desetak klupa. U svakoj vožnji, u njemu je bilo između 50 i 80 logoraša. Kada bi se kamion napunio, zatvarana su dvokrilna vrata i gasni kamion bi krenuo preko improvizovanog pontonskog mosta na Savi.

Na drugoj strani reke, gde se danas nalazi još uvek nesrušena takozvana Španska kuća, gasni kamion bi zatim zastao, a jedan od vozača okrenuo posebnu polugu za puštanje gasa u unutrašnjost vozila. Od tog časa, u toku vožnje prečicom kroz Beograd do odredišta kod Avale, na putu dugom oko 15 kilometara, Jevreji u vozilu gušeni su gasom. Gas bi, umesto u beogradski vazduh, išao direktno u veliku kabinu u kojoj su se, nadajući se preseljenju i spasu, tiskale žene i deca. Više od 1, 800 dece je bilo mlađe od trinaest godina.

„Kada su gasna kola stigla do strelišta Jajinci koje je još u jesen 1941. godine postalo stratište za taoce, već je jedna grupa zarobljenika iskopala jamu“, piše Manošek.

Da bi sprečili sumnje zarobljenih porodica i moguću pobunu, nacisti su ih držali u stalnoj zabludi da se sprema preseljenje na neko „bolje“ mesto jer su uslovi u logoru bili zastrašujući. Koliko je nada u život logoraša bila velika svedoči da nijedna od žrtava nije pokušala da beži ili bar da se opire ulasku u kamion, naprotiv. Ostalo je zabeleženo da je jedan zatočeni jevrejski dečak nekom srpskom zarobljeniku koji je upravo dospeo u logor i raspitivao se za neke jevrejske poznanike, rekao: „Da, da, oni su bili tu. Ali su nedavno odvedeni u pravcu Poljske. Svi ćemo mi dospeti tamo u geto. Čuli smo da je život tamo mnogo bolji. Odrasli će da rade tamo, a mi deca ćemo da idemo u školu. Većina naših je već otišla, a ja već jedva čekam da idem za njima.“

Manošek u knjizi kaže da je „o gušenju gasom Jevreja u Srbiji ostalo je samo malo pisanih dokumenata“. Pored nekoliko izveštaja i pisama preživelih, građa koju je skupio uglavnom se zasniva na izjavama počinilaca zločina tokom suđenja. „Ipak se može u bitnim glavnim crtama nesumnjivo rekonstruisati ono što je učinjeno“, zaključuje on.

Sačuvana svedočenja Beograđana pomogla su rekonstrukciji putanje smrti kojom je tog strašnog proleća 1942. svakodnevno išao kamion gasna komora, ponekad i po više puta u toku jednog dana, od Sajmišta do Jajinaca. Po prelasku velikog pontonskog mosta koji su Nemci napravili jer drugog prelaza preko Save nije bilo, konvoj bi stao na ćošku današnje ulice Braće Krsmanović u Savamali.

Od zgrade u Braće Krsmanovića 4-6 počinjalo je umiranje: veliki šestocilindrični Zaurerov motor je lakim pritiskanjem papučice gasa proizvodio ogromnu količinu izduvnih gasova. S obzirom na broj ljudi u hermetički zatvorenoj kabini, moguće je pretpostaviti da je tokom vožnje iz logora do ovde već bio potrošen veći deo kiseonika. Dok je kamion išao dalje ka železničkoj stanici, neopisiva i stravična agonija umiranja već je počela. Prema procenama forenzičkih stručnjaka, ugljen monoksid ubija za najviše dvadeset minuta izloženosti. Ali u pokretnoj gasnoj komori sve se odvijalo neuporedivo brže i strašnije. Neki od svedoka Beograđana su kasnije govorili da su se čuli krici iz kamiona dok je prolazio gradom.

Jedan od viših oficira SS-a Edgar Enge je na suđenju u Nemačkoj tokom 1960-tih opisao kako je izgledala scena po dolasku kamiona u Jajince: „Ukopavanje ugušenih Jevreja obavljeno je uvek na istom terenu. Gasni kamion dovožen je blizu jame. Po otvaranju vrata moglo se utvrditi da su se leševi po pravilu nalazili više u zadnjem delu unutrašnjosti kamiona. Zatvorenici su tada prenosili leševe u jame i zatim ih prekrivali zemljom. Znake života nisam primetio ni u jednom slučaju. Lica su bila bleda. Gasna kola nisu bila mnogo uprljana. Videli su se uglavnom samo tragovi povraćanja u unutrašnjem delu. Ukopavanju nije prisustvovao lekar, takode nije utvrđivano pojedinačno da li su ugušeni Jevreji stvarno bili mrtvi.“

Zloglasni kamion-dušegupku je opisao kao „zatvoreni kamion za prevoz namirnica. Pozadi su imala vrata koja su bila osigurana koso postavljenom gredom. Iznutra su kola bila obložena limom. Na podu se nalazila rešetka od letvi, koja se mogla izvaditi. Vozilo je svaki put čišćeno u dvorištu naše službe. To su radila dva vozača.“

Jedan od srpskih zarobljenika koji je radio na ukopavanju leševa ubijenih u Jajincima, i nekim čudom uspeo da preživi kasniju eliminaciju svih koji su imali veze sa slučajem i nacističko uklanjanje svih tragova zločina svedočio je da je „izdaleka (bih) video kako stižu mala kola u kojima je sedeo nemački oficir. Onda su za njima došla i velika zatvorena kola iz kojih je kuljao gust dim…“

Sve je bilo gotovo 10. maja 1942. godine. Kamion je tada odvezao poslednju grupu u smrt. Vozači kamiona ubice vraćeni su u Berlin. Tog dana ponovo je poslat jedan telegram, ovog puta iz Beograda u Berlin. Emanuel Šefer javio je rukovodiocu „akcija gasnim kolima“, izvesnom Pradelu: „Predmet: Zaurer – specijalno vozilo. Postupak: Bez. (postupka). Vozači SS šarfireri Gec i Majer izvršili su poseban nalog tako da će imenovani sa gorepomenutim vozilom moći da budu prekomandovani natrag. Usled napukline na zadnjoj polovini osovine nije moguć prevoz kolima zato sam izdao nalog da se vozilo železnicom dopremi do Berlina. Može se očekivati da će stići 11. ili 12. maja. Vozači Gec i Majer prate vozilo.“

Koljanin kaže za VICE da su „već od 4. maja 1942. u gotovo ispražnjeni logor počele su da stižu kolone sa stotinama novih zatočenika, zarobljenih ustanika i njihovih simpatizera.“

– Trebalo da budu upućeni u koncentracione i radne logore Trećeg rajha, od Norveške do Grčke. Logor je dobio novo ime, „Prihvatni logor Zemun“, ali je po mnogo čemu, pre svega po velikom broju umrlih i ubijenih zatočenika bio sličan velikim nemačkim koncentracionim logorima – kaže on.

Novembra 1943. stigla je u Beograd „Specijalna komanda 1005″, ad-hok formacija pod rukovodstvom SS oficira Paula Blobela. Četiri meseca je „komanda 1005″ u Jajincima iskopavala leševe hiljada i hiljada streljanih i ugušenih žrtava nacističkih logora na Banjici i Sajmištu. Od iskopanih ljudskih ostataka pravili su velike gomile koje bi polivali benzinom i spaljivali ih na lomačama. Nacisti su nastojali da takvim užurbanim akcijama zatru sve tragove njihovih masovnih ubistava jer su u tom trenutku bili više nego svesni da sledi slom i posledična kazna.

Ali kazne nije bilo.

Beogradska opština Savski venac je avgusta 2014, uz prisustvo predstavnika jevrejske zajednice u Srbiji, ambasade Izraela i rođaka žrtava, podigla spomenik na mestu na kome je počinjao put smrti puštanjem gasa u ulici Braće Krsmanović. U dnu spomenika koji je rad beogradskih arhitektkinja Ane Korice i Konstantine Marsenić ustisnut je trag originalnih „Kontinental“ guma „zaurerovog“ modela kamiona na kome je napravljena gasna komora: te gume je jedna od autorki spomenika, Ana Korica, uspela da posle duge potrage otkrije u jednom skladištu u Češkoj.

Komandant logora Endorfer i njegov zamenik Enge uhapšeni su u Nemačkoj početkom 1960-tih. Na osnovu njihovih iskaza je sklopljena kompletna slika zločina sprovedenog na beogradskim ulicama u proleće 1942. godine. Andorfera je zbog svega počinjenog nemački sud osudio na dve i po godine zatvora. A Enge, kom je sud dokazao krivicu u ovom zločinu, bio je oslobođen usled narušenog zdravlja.

Vozači kamion Gec i Majer, „eksperti za opsluživanje“, potpuno iščezavaju iz istorije onog trenutka kada se 10. maja ukrcavaju sa „Zaurerom“ na voz u železničkoj stanici Zemun koja se nalazila na mestu gde je danas hotel „Jugoslavija“. Nijedan istraživač do danas nije uspeo da pronađe ni najmanji trag sudbine te dvojice masovnih ubica nakon Beograda. Nepoznato je da li su stradali dalje u ratu ili su dočekali mirnu starost kao tihi i uvažavani penzioneri u nekom malom gradiću u Nemačkoj.

Od ukupno 30 proizvedenih kamiona gasnih komora, nacisti su do kraja rata uništili 29. U leto 1998. godine u selu u Češkoj istraživači iz Nemačke našli su ostatke jednog „Zaurer“ kamiona gasne komore u prilično dobrom stanju. Nakon šokantnog otkrića, pokrenuli su akciju da se vozilo hitno dopremi u okrilje nekog od nemačkih muzeja i sačuva za istoriju i pamćenje kao eksponat neprocenjive vrednosti za memorijalizaciju nacističkih zločina.

Kada su se dva meseca kasnije vratili na lokaciju – tamo nije bilo više ničeg. Sve što su uspeli da čuju od meštana bilo je da se nedugo nakon njih pojavio „kolekcionar“ iz SAD koji je platio nepoznatu sumu i odneo vozilo – koje se više nikada nigde nije pojavilo, čak ni u uskim kolekcionarskim krugovima. Da li i dalje leži negde sklonjeno u nečijoj morbidnoj zbirci ili je uništeno kao dokaz zločina u akciji potomaka i poštovalaca monstruoznih SS ubica, nepoznato je do danas.

Do danas se ne zna da li postoji fotografija bilo kog kamiona gasne komore „dušegupke“, kako su joj 1941. dali naziv sovjetski obaveštajci. U logoru u Poljskoj jedinice Crvene armije su 1945. godine našle kamion koji je imao nadograđenu kabinu i gasne instalacije. Međutim, do danas nije pouzdano utvrđeno da li je to vozilo bilo korišćeno za ubijanje logoraša. Nacističko zatiranje tragova bilo je tako sprovedeno sa istom posvećenošću i organizovanošću sa kojom su vršili i ubistva miliona ljudi.

Govoreći prilikom svečanog otkrivanja spomenika, tadašnji ambasador Izraela u Srbiji, Jozef Levi rekao je da „danas ima mnogo nepoznavanja onoga što se desilo na ovom mestu u Drugom svetskom ratu.“

– Koliko vas zna šta se ovde odigravalo u proleće 1942. godine? Da je svaki dan kamion gasna komora vozio ovuda žene i decu u smrt? … Umirali su u mukama dok je taj kamion prolazio kroz centar grada… Koliko ljudi zna da su jevrejske žene i deca tako umirali na istim ovim ulicama kojima danas svakodnevno prolazimo? – zapitao se Levi.

– Ali vi Srbi imate jednu stvar na koju morate da budete ponosni: jedan ste od retkih naroda u okupiranoj Evropi koji nije uzeo učešće u Holokaustu. Patili ste i stradali zajedno sa Jevrejima. Mi to znamo, a vi ne smete to nikada da zaboravite – rekao je tada.

Autor: BANE GAJIĆ

Izvor:  VICE