Mr. Danijel Igrec: Politika Zagreba sve više podseća na ustašku NDH

Još jedan „Besmrtni puk“ prošetao je ulicama Beograda. Građani Srbije okupili su se u velikom broju kako bi odali počast svim nevino nastradalim precima koji su svoje živote dali da bi srpskom narodu doneli slobodu. Iz srpske prestonice još jednom je poslata poruka zahvalnosti Velikoj Rusiji, koja je kao predvodnik antifašističke koalicije porazila seme zla – nemački nacionalsocijalizam i dala najveći i nemerljiv doprinos oslobođenju čitave porobljene Evrope.

U međuvremenu ulice Zagreba i ostalih hrvatskih gradova bile su zaprepašćujuće puste. „Besmrtni puk“ se tamo ne održava. Štaviše, u jeku manifestacija povodom 9. maja koje su organizovane u pojedinim gradovima Evrope medije u regionu preplavila je vest o odluci državnog vrha Hrvatske da ne prisustvuje ovogodišnjem obeležavanju Dana Pobede nad fašizmom i nacizmom. Upitan zašto nije odao počast žrtvama ustaša i njihovih zaštitnika, Musolinijeve Italije i Hitlerove Nemačke, Andrej Plenković kratko je odgovorio da „nije bilo vremena, jer su postojale druge obaveze“.

Identična reakcija stigla je i iz hrvatskog Sabora i Banskih dvora, gde obitava aktuelna politička vrhuška Hrvatske. Niko od njih nije našao za shodno da bar zvaničnim saopštenjem izrazi solidarnost sa žrtvama Drugog svetskog rata i osudi učešće tadašnje Pavelićeve NDH u nacifašističkom porobljavanju Evrope. Pa kako bi i mogli. Tako nešto ne uklapa se u politiku zvaničnog Zagreba, koja se ukratko može opisati sa dve reči: revitalizacija ustaštva!

Pa šta ako u republičkom Ustavu piše da je antifašizam temelj savremene Hrvatske. Tog temelja se danas u „Lijepoj njihovoj“ više niko ne pridržava. On je mrtvo slovo na papiru. U Ustavu je zapisana i obaveza punog poštovanja nacionalnih prava Srba, pa umesto toga oni dobijaju razbijene ćirilične table u Vukovaru i postaju meta svakodnevne diskriminacije na osnovu svoje verske pripadnosti. Hrvatska se u unutrašnjoj i spoljašnjoj politici vraća pravim korenima svoje državnosti, korenima antisrpstva, koje je utemeljio rodonačelnik ustaštva, zloglasni Ante Starčević. Srbofobija je osnov političkog bitisanja savremene Hrvatske.

Iz Zagreba nam u poslednjem periodu stižu poruke koje najviše podsećaju na retoriku uoči stvaranja NDH. Srbija se tako optužuje za vođenje ratnohuškačke politike, politike koja ugrožava mir i stabilnost u regionu, hrvatska predsednica poslanike srpskog parlamenta naziva „fašistima i agresorima“ i izjavljuje kako je neophodno „disciplinovati“ nacionalističko rukovodstvo u Banjaluci, a Republiku Srpsku „vratiti na zemlju“.

„Nemojmo da se zavaravamo da će mir i stabilnost na ovim prostorima vladati večno”, poruka je Kolinde Grabar Kitarović, koja razobličava pravu suštinu zvanične politike Zagreba, a to je destabilizacija Srbije, kako bi naš zapadni komšija još malo proširio svoj teritorij na srpski račun.

Mi se danas suočavamo sa činjenicom, da u hrvatskoj Vladi sede ljudi koji su deklarisani sledbenici ustaške ideologije, poput ministra inostranih poslova, Iva Stijera, i ministra za kulturu, „hrvatskog cvijeća„, Zlatka Hasanbegovića, koji ustaše naziva „herojima i mučenicima„.

Suočavamo se sa činjenicom da nam pravo iz poslaničkih klupa hrvatskog sabora Pero Ćorić nedvosmisleno poručuje da će Hrvatska i Srbija ponovo ratovati. Suočavamo se sa činjenicom da je čitava plejada hrvatskih zvaničnika, političara, javnih ličnosti i medija stavljena u službu promocije i legitimizacije ustaštva.

Kako bi to prikrio Zagreb pribegava politici zamene teza i našu državu okrivljuje za ekstremizam. Smetaju mu bezbednosno jačanje Srbije i ruski MIG-ovi, u njima vidi „novo buđenje velikosrpske hegemonije„, iako je upravo politika širenja vojnog uticaja Zapadne alijanse i stvaranja novih regionalnih imperijalističkih saveza glavni faktor nestabilnosti na Balkanu. Tu pre svega mislim na formiranje zajedničkih specijalnih vazdušnih snaga Slovenije, Hrvatske, Bugarske i Mađarske pod pokroviteljstvom NATO pakta.

Drugim rečima, svedoci smo tri procesa koja trenutno sprovodi Hrvatska.

Prvi je njen pokušaj da iskoristi svoju poziciju i direktno se umeša u unutrašnja pitanja Republike Srbije, insistirajući na suspendovanju Zakona o univerzalnoj jurisdikciji, koji ne osporava ni sama Evropska Unija, a kojim Srbija štiti svoje državne i nacionalne interese.

Naravno, to je samo nova doza hrvatskog licemerja, čiji je cilj prikrivanje elementarnih činjenica o odgovornosti za sukobe tokom devedesetih.

Drugi proces direktno je usmeren na prekrajanje istorije, a prvi korak ka tome je poništavanje presude i pokušaj rehabilitacije nadbiskupa Alojzija Stepinca. Rehabilitacijom glavnog ideologa zločinačke kvazi-države Hrvatska budi aveti istorije NDH, istovremeno pozivajući Srbiju da se odrekne svoje prošlosti.

Oba ova procesa poduprta su i trećim – stvaranjem antisrpske atmosfere u samom hrvatskom društvu. Kao po komandi, orkestrirano se ispisuju grafiti na zidovima pravoslavnih crkava u Hrvatskoj, spomen-obeležja srpskih žrtava skrnave se sa ustaškim natpisom „Za dom spremni„, poziva se na linč preostalih Srba, nasilno se prekidaju kulturne svetkovine i duhovni sabori našeg naroda i sveštenstva u petrinjskoj parohiji.

Hrvatska se tako nakon imenovanja ratnog zločinca Ante Gotovine za savetnika ministra odbrane, nakon novog administrativnog etničkog čišćenja Srba iz svojih biračkih spiskova, nakon redovnog održavanja tzv. ustaških marševa na trgu bana Jelačića, nakon osporavanja legitimiteta Republike Srpske i ustašizacije skoro svih državnih institucija odlučila da od sada na spisak svojih obaveza uvede i bojkot Dana Pobede.

Ko još mari za stotine hiljada Srba, Jevreja i Roma, masakriranih u Jasenovcu. Za Zagreb ti zločini bili su samo „odbrana tisućljetne hrvatske državnosti od najzede velikosrpskih agresora“ – bespomoćnih staraca, žena i dece.

Ne smemo mimo činjenice da je ustaška politika uvek imala međunarodnu i logističku podršku. Deo političkog Zapada koristio je patološku mržnju prema Srbima da Hrvate  učini svojim najboljim sredstvom za pritiske i ultimatume u miru, a zločine i progone u ratu. Taj princip danas vešto koristi Brisel. Setimo se samo pompezno pripremljene izložbe o liku i delu Alojzija Stepinca, održane pre godinu dana u „sedištu evropske demokratije„, Evropskom parlamentu.

Svojim insistiranjem na ulasku u EU, Srbija je dovela sebe u poziciju da o njenoj budućnosti odlučuje država kojoj je antisrpstvo jedina politička ideologija kroz skoro čitavu istoriju.

Zagreb i Tirana, što se i da videti iz aktuelnih političkih dešavanja u regionu i podrške Hrvatske nezavisnom Kosovu, uvek su bili udarna pesnica zapadnih centara moći u njihovom pohodu na Srbiju.

U međuvremenu EU ćuti i ne reaguje na sve veće ispoljavanje fašizma u Hrvatskoj.

To je verovatno bio i razlog zašto se premijer Plenković odlučio da bojkotuje Dan Pobede i radije učestvuje u proslavi Dana Evrope. Trebalo je na neki način izraziti zahvalnost toj „Evropi“ zbog tolerancije i aminovanja ustaških ispada. Da li nam je sada jasno da tamo gde slave i odobravaju naša stradanja, gde veličaju pobornike i glavne ideologe zločinačke NDH mi ne treba da idemo?

Hrvatski narod ne može da se pohvali antifašističkom borbom. Njegova veštačka državnost utemeljena je upravo na demonizaciji Srpstva, podrivanju i urušavanju samostalne srpske države na Balkanu. Oni koji su na plećima srpskog naroda izneti iz austrougarske tamnice ropstva ne znaju šta je to otpor okupatoru. Oni ne mogu biti slobodarski narod. Mesto među takvim narodima može da ima samo srpski narod. Narod koji je kao prvi u Evropi krenuo u borbu protiv nacističkog zla i sa čije teritorije se zavijorio prvi barjak slobode!

Izvor: Vidovdan

Vezane vijesti:

„Besmrtni puk“ u BG: Portreti junaka podignuti visoko (VIDEO)

Prvi put u Banjaluci marširao „Besmrtni puk“ (VIDEO, FOTO)