МОЈ ДЕДА ИЛИ СЕЋАЊЕ НА ОНО ЧЕГА НИЈЕ БИЛО

Нисам те дала забораву иако се нисмо никад видели, иако се никада није све ово догодило, иако ништа од овога нисмо изговорили јер си отишао оне далеке 1941, годинама пре мог рођења.

Пише: Гордана Достанић

Сећам се, седимо у нашој кући твојом жељом и трудом подигнутој у Русинској, како се онда, кад си тамо купио плац, звала та улица. Ти ме држиш на колену и зовеш својом цурицом-грлицом.

Цупкаш ме и говориш да тако скакуће јахач кад зајаше ждрпца. Обећао си још тада да ћеш ме водити на твоје Поље које дрема у сени високе горе, да тамо јашемо ждрепце, праве, не оне некакве са четири дрвене ноге, и да пијемо варенику и једемо пуру. Говорио си ми да ти нисам прва радост, али јесам она која расте уз тебе и коју милујеш по ошишаном темену и певаш неку своју, измишљену песмицу од које ће коса брже да израсте.

Сећам се и кад нам се твој имењак, а мој брат, Рада, родио како смо се обоје радовали и како си ми рекао да је он нова карика у нашем дугом ланцу. Нисам то разумела, нисам знала ни шта је карика, ни зашто то нисам ја, а јесте мали брат, али сам ти веровала, онако дечије, неупитно, дубоко. Ишли смо да купимо плетену корпицу-креветац у коме ће мирно спавати јер се од тога лакше порасте. Баш тако си рекао док си у корпицу стављао плави штепани јорганчић. Кад је тетка родила сина питала сам те јел и он карика, а ти си рекао да, али у другом ланцу, одмах уз наш.

Док смо седели око корпе кукуруза који су тата и баба руком крунили, а мама спремала неке суве колачиће, ти си причао о дубокој води Дунава, некад мрачној и злој као црна слутња, некад питомој до лењости и плавој као радост, а некад ледом укроћеној да твоју лађу као сужња окује у непомак. Тада ти се у очима смењивала нека сета и нека радост, као да жалиш, а као и да истовремено волиш што је Дунав остао далеко, а ти седиш овде, међу нама и више не идеш на лађу. О данима на лађи причао си највише са чика Матом, а ја сам сваку реч гутала некако важна због тебе, мог деде и твојих вештина и догађаја које си прегрмео.

Гледала сам твој сат на сребрном ланчићу у џепићу сакоа кад се обучеш свечано, за цркву или славу код Јакшића. Био си увек некако свечанији од бабе, ма колико се она предавала шареној хаљини са белом, широком крагном и ципелама са малом потпетицом.

Сећам се и да си ме водио у школу оног давног, првог школског дана. Обукао си свечано одело и у џепић ставио сат са ланчићем, а мени су обукли белу хаљину од органдина коју ми је сашила тетка и у косу ми ставили машну. И она бела. Рекао си да запамтим пут јер ћу сутра и свих наредних дана до школе ићи сама или са другарицама. Била сам тако поносна на тебе и надала се да ће једном бити мој тај сат који држи сребрни ланчић и да ћу се, кад год на њега погледам, сетити приче како си га купио у Пешти, у малој радњи у пасажу коју је држао сајџија Јанош, где си после, уз попуст, купио и онај зидни што на сваки сат гласно куцне. Баба га није никад волела јер се у почетку трзала на сваки његов гласан откуцај, зато га је дала тетки кад се удала и отишла од нас.

А онда си ме једног лета повео у твоје Поље. Сами ти и ја. Баба се бунила како ћеш сам са дететом, шта ти знаш око ње? А ти си се смејао види је, то је већ права цурица, сама зна о себи да брине, издевераћемо нас двоје. Само нам спреми робу, флашу воде и испеци пиле да не гладујемо. Држао си ме нагнуту кроз прозор брзог воза да осетим оштар зрак како шиба по лицу и мрси ми косу. После си ме задиркивао да му је некакво гаром умусано лице сакрило унуку, па ми онда дуго косу рашчешљавао малим коштаним чешљем. Чврсто си ме држао за руку док смо шетњом по Сплиту чекали аутобус којим ћемо у Поље. Осећала сам се сигурно уз тај стисак, у оном великом и по свему другачијем граду. Гледала сам беле птице широких крила како лаким летом круже над плавом водом, а ти си рекао то су галебови.

Кад смо стигли у твоје Поље повео си ме у кућу у којој си се родио, из шкриње си изнео белу ланену плахту за кревет и покрио ме танким биљцем. После си ме водио у шуму и на ливаде где си некад чувао стоку. Учио си ме да разликујем јаре од јагњета, овцу од козе, али и јелу од букве, леску од ораха… Ноге изгребане грмовима из којих смо извлачили зреле купине испирао си ми ракијом која је пекла, а ја сам стискала зубе да покажем како сам храбра. Као да нас гледам, седимо на трави очију окренутих небу где плови бели облак који личи на гриву белца на ветру. Испод облака је тада у круг надлетела птица широких крила, а ја сам повикала деда, ено галеба! Смејао си се оним твојим широким осмехом који се нескривено поносио низом белих и чврстих зуба и кроз смех казао нема галебова над Динаром, лудице, то је орао. Научиће те деда и о тицама.

После си ме попео на младог ждрепца и учио да јашем. Села сам му на леђа сва укочена од страха, али решена да те не разочарам и да чујем како кажеш то је моја цурица, а не нека кмеза. Водио си лагано ждрепца док се не опустим, а онда си га и ти узјахао, једном руком ме обгрлио и потерао га у галоп. Како сам се радовала док смо јурили Пољем. Још осећам тај дрхтај радости.

Једног касног поподнева одвео си ме на гробље. Сунце је руменилом обојило небо, а издужена сенка је падала са планине по каменим крстовима. Рекао си овде су моји, матер и ћаћа и баба и ђед и други. Питала сам те да ли су били стари кад су умрли и да ли си плакао, а ти си сео крај малог белог крста и рекао имао сам година скоро као ти сада кад ми је умрла мати. Овде смо је спустили. После се отац оженио, довео другу. Била сам ужаснута, замишљајући злу маћеху која те је мучила, као све оне зле и ружне у бајкама које си ми читао. Препознао си то у мојим раширеним зеницама и рекао била је то добра жена, али ја сам желео моју мајку и за њом жалио. А тек коју годину после материне смрти дошао је рат, Велики, и гладне године. Било, не поновило се! Онда сам ја плакала, мало због тебе што си као дете остао без мајке, што си био гладан у том страшном рату, а мало и због тога што смо на гробљу где се иначе плаче, а ти си рекао са животом се мора мирити, не иде другачије.

Памтим како си ми, потом, док смо седели под сијалицом шкиљавог светла, цртао неко дрво са гранама, а на њима исписана имена уместо лишћа. Рекао си то треба да знаш. Мора сваки човек знати од којих је. И кад у други род одеш и кад тамо децу изродиш, да им кажеш од којих си и да понављаш то.

Кад си говорио о старости и немоћи која ти се прикрада, рекла сам ти да ћу бити лекар и да ћу те излечити од свега, па и од старости. И тада си се смејао, али некако сетно ех, цурице-лудице, казао си, нема лека од старости. Само ме не дај забораву и то ће бити довољно.

И сватове моје си дочекао на нашој капији, са буклијом ракије… Било је суза и твојих и мојих, али нећемо сада о томе.

Нисам те дала забораву иако се нисмо никад видели, иако се никада није све ово догодило, иако ништа од овога нисмо изговорили јер си отишао оне далеке 1941, годинама пре мог рођења. У свечаном оделу видела сам те само на слици. Твој сат на сребрном ланчићу не постоји. Баба није облачила шарену хаљину са белом крагном, само црну и мрку и тамноплаву. Ниси ми причао о лађи и Дунаву, али ја кадкад одем до београдског пристаништа и замишљам да стајем баш ту где је твоја нога некад стајала и гледам уз воду стиже ли лађа. Онда се спустим до куле Небојше где су те нашли оног последњег дана маја. Као да си сам одабрао ту реку и тај непобедиви знамен за свој крај. Нисам постала лекар који лечи од старости, уствари нисам уопште постала лекар… Сада већ редовно одлазим сама у твоје Поље, или наше, и само замишљам све твоје и моје и људе и имање. Нема ждрепца, никога и ничега нема сем тишине, тог вечног покрова. Само на гробљу стоји бели камени крст на коме је име твоје мајке Маре. То нисам измислила.

Кад дођем до мрамора на Новом грољу, на коме читам твоје име и године, док палим свећу питам те да ли се сећаш овога и других измишљених и замишљених догађаја којима сам обликовала своје лажне и скривене успомене на тебе и да ли знаш да ли би тако било да си ме дочекао. Погледам ти слику на камену, а ти као да ме погледом опомињеш да не измишљам и да ти причам оно што јесте.

И шта ћу? Прогутам сећања на догађаје који се нису збили и окрећем другу причу. Кажем ти како су те већ и твоји праунуци престигли у годинама и како су се на наш ланац, а и на оне наше споредне, нанизале нове карике. А ти? Ти ме онда са тог хладног камена погледаш некако топлије, онако млад и задовољан као да си још онда, пре мог рођења, знао да те нећу предати забораву. Ни ја ни ико мој. И свећа се некако радосније разгори и греје као топао дах. Онда ти кажем да се заиста збило, а баба и тетка ми то касније причале, да сам прстићем откопавала земљу да те видим кад су ме први пут довеле до твог гроба и рекли да ту лежиш. Тетка је тада засузила и шапнула и тако мала препознаје губитак. Али, то сигурно знаш.

И да, нека знаш и ово, да нисам опростила ни несретном случају, ни човеку, ни икоме ко ми је ускратио тебе и све са тобом. Само још Дунав, који си ти волео, не знам да ли и ја да волим или мрзим. Деда мој!