Миодраг Илић: Хрватски логорски „алтруизам”

Неоревизионисти историје у данашњој Хрватској, сазданој на тековинама тзв. НДХ, чине све што могу да изврну чињенице, да стравичне злочине прикажу малтене као милосрђе и хуманост.

Комплекс логора Јасеновац (Извор: Политика)

Криминолози кажу да је најтеже убити првог човека, а да су потоња убиства рутина. Не зна се ко је починио прво убиство по оснивању такозване Независне државе Хрватске, али да је „олакшао” масовна злодела усташких убица, на безбројним местима диљем Хрватске, Босне и Херцеговине, нема никакве сумње. Познато је из многих докумената да су чак  и Немци, креатори програма геноцида Јевреја и масовних ликвидација у нацистичким логорима у Другом светском рату, били збуњени бестијалношћу усташа,  монструозним начинима лишавања живота хиљада људи не само у систему логора Јасеновац, већ и у Поткозарју, Славонији, долини Неретве и другде у широкој акцији истребљивања српског живља.

За разлику од поратне Немачке, која је судила својим нацистима и осудила злочиначку агресивну политику Хитлера и његових фашиста (Вили Брант је клечећи у Варшави молио за опроштај), у Хрватској за протеклих осам деценија није било ниједног знака кајања, ни покушаја да се затражи опроштај за много хиљада мучених, убијених и прогнаних Срба.

Штавише, неоревизионисти историје у данашњој Хрватској, сазданој на тековинама такозване Независне државе Хрватске, без трунке стида, неморално, чине све што могу да изврну чињенице, да стравичне злочине прикажу малтене као милосрђе и хуманост! Тако је недавно на хрватској телевизији ЛТВ (LaudatoTV – прим. Стања ствари), водитељка Нада Пркачин у емисији „Моја Хрватска” угостила новинара и публицисту Игора Вукића. За почетак разговора, чији је непосредан повод био филм „Дара из Јасеновца”, послужила је песма Скендера Куленовића „Стојанка мајка Кнежопољка”, као комунистичка пропагандна флоскула (!), јер су – забога – у рату гинула деца свих националности, а не само српска. Не чусмо ни реч о транспорту од 155 сточних вагона којима су хиљаде Козарчана превезене на подручје Славонске Пожеге, да би ту 16. августа 1942. у селу Слобоштина било побијено 1.165 Срба, а у бунарима удављено педесеторо деце из села Требовљан под Козаром…

Госпођа Пркачин и њен саговорник, Вукић, језуитски мирно, изрекоше невероватне измишљотине, згранути „лажима” о убијању деце које лансира непоправљива српска страна, чији емисари тумарају по свету и шире измишљене оптужбе. По њима поменути логори у Сиску и Јастребарском, и непоменути логори за децу Лобор, Јабланац код Јасеновца, Млака, Брочице, Уштица, Мејтан на Пагу, Стара Градишка и Горња Ријека, нису били места мучења, изгладњивања, смрзавања, оболевања, покрштавања и умирања, већ човекољубива „прихватилишта”, у којима су лекари (чак и један Јеврејин!), неговатељице (часне сестре) и стражари бринули о малишанима, организовали им забаве, а оне старије подучавали неким занатима!! Какав цинизам, каква безочност!

Угледни истраживач Драгоје Лукић, кога  су партизани као дете ослободили заточеништва у дечјем логору Јастребарско, посветио је 40 година живота трагању за чињеницама о страдању деце у НДХ. Он је дошао до имена и презимена 23.500 дечака и девојчица узраста од једног дана до 14 година, који су поморени у хрватским дечјим логорима. Тај списак се чува у Музеју жртава геноцида у Београду. Само кроз логор Јастребарско прошло је 3.336 деце, углавном рођених на Козари. Умрло је 768 малишана, а гробару Фрањи Иловару плаћено је, према сачуваним признаницама, за „сваки комад” сахрањеног детета, то јест за 468 малих покопаних тела.

Иначе, филм Гаге Антонијевића „Дара из Јасеновца” за Игора Вукића је  неоригинална, стереотипна творевина, која рачуна на јефтине ефекте, то јест на емоције које се јављају кад су деца жртве. Господин Вукић није гледао филм, али као филмски естетичар-аматер одбацује сваку помисао о уметничкој вредности, а поготово о истини коју аутор филма саопштава. Нека његова „удруга” која се бави историјским истинољубљем стипендираће једног докторанда да за њихов новац дође до жуђене „истине”, како би се спасао образ усташтва.

И реч-две о самом г. Вукићу. Он је својом књигом „Јасеновачка лаж раскринкана” изазвао оштру реакцију Центра Симон Визентал и доживео да буде означен као десничар који фалсификује историјска факта, не би ли умањио или прикрио злочиначко лице Павелићевог режима. Ефраим Зуроф у име Центра упозорио је Владу Хрватске да је њена дужност да спречи порицање злочина над Србима, Јеврејима и Ромима под режимом НДХ, који је био савезник Сила осовине, у служби нацистичке идеологије, што је неспорно доказано истраживањима светских ауторитети историјске науке.

Аутор је књижевник

Опрема: Стање ствари

(Политика, 5. 2. 2021)