Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Тече 80-та година од почетка Покоља, геноцида почињеног над српским народом од стране НДХ. Осамдесет година од трагедије на Велебиту, личком пољу, острву Пагу.

 

Милош Милојевић: Приказ књиге Љубише Симића, Брчко: “нормализација” злочина

Датум објаве: субота, 2 фебруара, 2013
Објављено у Књиге и фељтони
Величина слова: A- A+

Књига Брчко: Нормализациjа злочина, наjновиjе издање Историjског проjекта Сребреница, представља покушаj да се ратна дешавања на териториjи Брчког сагледаjу у две равни – прво ту су сама дешавања коjа се приказуjу на основу до сада доступне грађе и друго она подjеднако говори о актуелним приликама у Босни и Херцеговини у вези са односом према овим дешавањима и неспремности надлежних институциjа да се криминална акта процесуираjу.

 

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/preporucujemo/2013/brcko-simic.jpg

 

Суочавање са прошлошћу, коjе у српском jавном дискурсу махом подразумева непрекидно освртање на дешавања током ратова на териториjи бивше Југославиjе, има и своj институционализовани облик кроз различите трибунале и владина и невладина тела коjа би требало да понуде непристрасну и емпириjски засновану слику ових дешавања. За разлику од идеологизоване и инструментализоване слике дешавања и пожељног облика суочавања са минулим временима књига Љубише Симића, сарадника Историjског проjекта Сребреница, представља онаj други, смислениjи и праведниjи приступ коjи подразумева више фаза – прва од њих, прикупљање и презентовање емпириjског материjала углавном jе обављена овом књигом и то jе и њена кључна вредност.
[gt]У контексту деjтонске Босне и Херцеговине Брчко има посебно место коjе би се можда могло упоредити са смислом и положаjем Босне и Херцеговине у социjалистичкоj Југославиjи – истовремено треба да послужи као равнотежа између наjброjниjих националних група али и да буде жив пример функционисања политичког модела коjи jе успостављен и посебно могућности ефикасне мултинационалне заjеднице. И као што jе БиХ требало да буде jугословенски мезимац тако jе и Брчко требало да буде показатељ ефикасности међународних надзорних органа и установа коjе су уз њихову помоћ успостављане. Други аспект Симићеве књиге показуjе колико су правосудни органи Дистрикта Брчко подбацили у овоj своjоj мисиjи, барем са становишта задовољења правде према жртвама припадницима српског народа. Оваква пракса коjа подразумева систематско игнорисање историjског искуства jедне конституитивне заjеднице БиХ може бити извориште несугласица и напетости са бурним и опасним политичким последицама – уосталом овакав приступ злочинима почињеним над припадницима српског народа jе jош jедна паралела коjа се може повући између Југославиjе у малом, како БиХ понекад означаваjу некритички благонаклони посматрачи, и њеног много већег модела. 

 

Љубиша Симић (рођен 1979), аутор ове монографиjе, по струци jе доктор медицине, тренутно на специjалистичким студиjама неурохирургиjе, већ више година се бави проблематиком ратних злочина у Босни и Херцеговини, посебно дешавањима у Сребреници и њеноj околини. Био jе члан тима одбране Љубише Беаре, а као вештак у области судске медицине сведочио jе у три предмета пред Одељењем за ратне злочине Суда Босне и Херцеговине у Сараjеву. Поред ове књиге био jе, као виши научни сарадник Историjског проjекта Сребреница, аутор неколико поглавља у књизиСребреница. Деконструкциjа jедног виртуелног геноцида, монографиjе Буквик: Злочин без казне и фотомонографиjе Страдање српске Сребренице 1992—1995. Иако се у досадашњем истраживачком раду махом бавио масакром у Сребреници, са посебним акцентом на анализи форензичког материjала, Симић jе и проблему ратних злочина у Брчком приступио са jасним методолошким поставкама и утемељењем у до сада доступноj грађи. 
 
Грађу на основу коjе jе написана ова монографиjа чине пре свега изjаве дате пред судским органима Републике Српске, затим извештаjи форензичара и медицинска документациjа из болничких установа у Брчком. Ова књига се заправо може означити као прилог историjи злочина у Брчком почињених током Грађанског рата у Босни и Херцеговини – она не представља завршну реч о овоj тематици већ, надамо се, почетак истраживања. Пионирски посао прикупљања и публиковања примарне грађе и њене обраде урађен jе методолошки беспрекорно – аутор се чврсто ослања на податке коjима препушта да говоре сами за себе. Обjављена прикупљена документациjа практично запрема другу половину књиге док прва половина обухвата предговор Стефана Каргановића, оснивача Историjског проjекта Сребреница и систематско излагање по поjединим злочинима или групама злочина исте врсте. У прилозима, поред докумената коjи сведоче о злочинима у рату 1992—1995. обjављени су и поjедини документи Комесариjата за избеглице коjи сведоче о злоделима почињеним над Србима у брчанском краjу током Другог светског рата.[1] Такође у прилозима jе са неколико докумената илустрована неспремност надлежних правосудних власти да се ови злочини процесуираjу. Иако, као што сам раниjе напоменуо, ова монографиjа не представља завршни рачун дешавања у Брчком, већ jедан озбиљан и важан прилог истраживању, мислим да jе аутор требао на почетку да у jедном посебном одељку предочи читаоцима општи контекст збивања у и око Брчког током целог рата. Истина, за читаоце коjе ова тема непосредно дотиче—а то су људи коjи су ратна дешавања непосредно проживели—оваква поjашњења нису неопходна али сматрам да су неопходна за мање упућене читаоце jер како време пролази несумњиво jе све више интересената за ратна дешавања у Југославиjи коjи са њима нису непосредно упознати. Можемо се надати да ће ова мањкавост бити отклоњена у неком од касниjих издања.
У предговору Стефана Каргановића до краjњих консеквенци се изводе неки закључци коjи су Симићевим истраживачким радом омогућени али у његовом тексту нису до краjа изведени. Каргановић истиче да се на примеру нечињења правде у Брчком показуjе нефункционалност босанскохерцеговачке државе. 
Нормализациjа злочина, термин преузет од Едварда Хермана, може се, према мишљењу Стефана Каргановића, без важниjих одступања применити на ситуациjу у Брчком. Нормализациjа…означава чињење ружних и незамисливих поступака коjи, понављањем, постаjу уобичаjени и прихваћени као начин на коjи ствари треба радити, пише Херман, а његова констатациjа jасно се може применити у ситуациjи систематског непроцесуирања злочина почињених над српским становништвом током ратова у бившоj Југославиjи. Каргановић покушава да обjасни и порекло оваквог систематског занемаривања основних постулата правичности – користећи термин Даjане Џонстон племенска правда указуjе да повлађивање властитом наративу о догађаjима гуши и наjмању могућност посматрања са стране, да не говоримо о емпатиjи према страдалницима из других заjедница.  

У поглављу Култура некажњивости Симић наводи два, по његовом мишљењу основна предуслова да злочини буду непристрасно истражен и процесуирани – особље неоптерећено прошлошћу и институциjе коjе су спремне да своj посао обаве независно. Како даља Симићева аргументациjа указуjе ниjедан од ова два услова ниjе испуњен у случаjу Брчког. Пре свега главни тужилац Зекериjа Муjкановић jе после напада на Буквик лично учествовао у ислеђивању српског цивилног становништва коjе jе из те сеоске заjеднице распоређено по логорима или протерано. Изузеће Муjкановића из овог случаjа jе нешто што би се у нормалним околностима подразумевало.[2] Други проблем потиче из несамосталности правосудних институциjа – Симић истиче да се не може очекивати самосталан рад судских инстанци ако супервизор Дистрикта и Високи представник коjи надгледа његов рад могу, по слободоj вољи, да постављаjу и смењуjу људе коjи би радили сагласно са њиховим политичким назорима.

Посебна поглавља баве се злочином у Бодеришту, логорима и етничким чишћењем на подручjу општине Брчко и гранатирањем Брчког. Наиме, у марту 1993. године, током повлачења снага ВРС према Доњим Дубравицама, у реjону Делиjине равни, према Бодеришту, са задатком заузимања достигнутих линиjа 1. батаљона посавске бригаде ВРС са броjем од око 80 бораца. Зборно место jединице и предах пред улазак у боjиште био jе у доњим Дубравицама. На око 150—200 метара од зборног места jединица jе доша до рова у коме су били борци Друге семберске бригаде. Јединица jе наставила кретање каналом са леве стране макадамског пута, посматрано из правда Матељића ка Бодериште. На удаљености од око 200 метара од улаза у село Бодериште чета jе застала jер jе према њима пуцано из правца Бодеришта. Командир вода Стоjан Пудић, коjи се налазио на челу, одатле jе намеравао да извиди терен и да саопшти снагама у Бодеришту да обуставе ватру jер су они дошли као попуна на достигнутим линиjама. Након неког времена позвао jе прву групу бораца да пођу према њему. У први мах jе пошло 12 бораца, а када jе требало да крене следећа група из правца Бодеришта jе отворена ватра према борцима 1. батаљона 1. посавске бригаде. У овом сукобу смртно jе страдао Гоjко Вуjичић док jе рањени Симо Лазаревић успео да се домогне положаjа 2. семберске бригаде. Петар Ђурић, помоћник команданта батаљона за обавештаjно—безбедносне послове, схватио jе да су његове jединице противничке снаге намамиле у замку и наредио jе повлачење осталим снагама. Пре повлачења Ђурић jе воjнике коjи су испред њега отишли према кући Анте Шарчевића видео поређане уза зид и разоружане. Рашид Гуша, командир 3. чете, према сведочењу Јусуфа Смаjловића, успео jе да превари jедног борца ВРС коjи се нашао испред њега и да га разоружа након чега га jе усмртио хладним оружjем. Осим Гоjка Вуjичића коjи jе погинуо у борбеним деjствима остали борци ВРС су одложили оружjе и били су заробљени од муслиманско—хрватских снага. Свих 12 заробљеника jе противправно усмрћено, а њихова тела су измасакрирана. Тела убиjених припадника ВРС са места егзекуциjе покупили су припадници радног вода са седиштем у Зовику коjи jе предводио Исмет Јоха. Тела су потом стављена испред џамиjе у Г. Рахићу. Сенад Мартиновић, припадник позадинске чете 3. батаљона, сведочи да jе тело jедног од убиjених воjника било обезглављено. Дана 12. марта 1993. тела jеданаест припадника ВРС са траговима масакрирања предата су на линиjи раздваjања Горње Дубравице—Шаторовићи. Тела преостала два припадника ВРС предата су 7. маjа 1993. на истом месту. Варварске размере овог злочина постале су познате после обдукциjе коjу jе извршио доктор Зоран Станковић. Симић jе из ових извештаjа са прецизношћу коjа искључуjе сваку сумњу пренео податке о начину смрти поjединих заробљеника и повредама коjе су им нанесене. Сведочења припадника ВРС коjи су били врло близу места дешавања изван сваке сумње указуjу да су припадници ВРС заробљени живи, а обдукциони налази показуjу да су смртоносне повреде нанете ван борбе.[3] Да би ситуациjа била jош морбидниjа свега неколико дана после извршеног злочина у тексту Бабо иде први Хамида Дероњића (Слободно Брчко 13, 12. април 1993) износе се похвале заслуженим ратницима – оваj списак се начелно поклапа са саставом jединице на чиjем jе сектору одговорности почињен масакр заробљених припадника ВРС.[4] У пролеће 1993. извршен jе jош jедан масакр заробљених припадника ВРС – убиjено jе 14 припадника Првог краjишког корпуса у месту Липовац, а већина њихових тела jе размењена 1. jуна 1993. године на раниjе наведеноj линиjи раздваjања. Обдукциони налази Зорана Станковића указуjу на сличне повреде као и на измасакрираним телима заробљеника у Бодеришту. Дуступна документациjа о овим злочинима, како Симић показуjе, омогућава процесуирање ових злочина – доступни су обдукциони налази, изjаве сведока, пописи припадника jединица коjе су учествовале у деjствима и њихова командна структура – све што jе неопходно за озбиљан и правичан поступак. Све осим воље да се он спроведе.

Друга група злочина коjу Симић презентуjе у своjоj монографиjи су логори за цивиле и етничко чишћење српског становништва на териториjи општине Брчко. Како Симић наводи поступак етничког чишћења спровођен jе по устаљеном обрасцу – након почетног застрашивања од стране локалних Муслимана и Хрвата уследили би поjединачни насилни акти против припадника српске заjеднице и/или њихове имовине, потом jе следило застрашивање како би се Срби принудили да самостално напусте своjе куће, а када ни ово не би успело уследили би масовниjи напади муслиманско—хрватских снага. Већ у пролеће 1992. године, због барикада постављених на низу локациjа, живот по српским селима општине Брчко постао jе неподношљив. Убрзо су почели и напади на српска села. Дана 11. jуна 1992. године нападнуто jе село Босанска Биjела. Том приликом jе убиjено 10 житеља овог села. Посебну карактеристику ових злочина чини то што су жртвама злочинци често били лично познати, jер су потицали махом из околних насеља, па су преживели у своjим изjавама могли прецизно да их идентификуjу. Након Босанске Биjеле нападнути су Церак, Буковац и Буквик.  Резултат напада на буквичку заjедницу села било jе убиjено 64 лица а 2.500 цивила jе одведено у логоре. У Посавини се налазило 35 логора од тога 21 на териториjи општине Брчко. Логори су углавном били импровизовани у различитим jавним обjектима (домови културе, месне канцелариjе, школе, складишта) али и у приватним кућама. У овим логорима не само да су цивили били противправно заточени већ су и злостављани на различите начине. Симић уз помоћ релевантне документациjе расветљава мрежу логора и наводи лица као и податке о лицима коjа су учествовала у злостављању заточених цивила.

Поглавље Гранатирање града Брчко бави се низом артиљериjских напада на град извршених у периоду између 1992. и 1995. године и на териториjи под контролом муслиманских снага и са териториjе Републике Хрватске. Симић на почетку овог поглавља указуjе да истраживање овог злочина поред правне и историjске за њега има и емотивну димензиjу – као дечак коjи jе рат провео у Биjељини готово свакодневно jе био у прилици да чуjе одjеке детонациjа граната коjе су падале по Брчком. Ипак, у презентовању података о гранатирању града Симић се строго држи чињеница и постављених методолошких начела. Од почетка рата зараћене стране су увиделе специфичан стратешки значаj Брчког – град дели териториjу Републике Српске на два дела, има развиjену инфраструктуру са два моста коjима jе повезано са Републиком Хрватском и наjвећу речну луку у БиХ. Према Симићевим речима рушење мостова у раним jутарњим часовима 30. априла 1992. године захуктало jе ратну стихиjу у граду. Пробоj коридора и немогућност муслиманско—хрватских снага да га поново пресеку довели су до своjеврсних воjних одмазди коjе су оличене у нападима на околна српска насеља и у насумичном гранатирању града. Поред положаjа српске воjске артиљериjским нападима jе било угрожено и уже градско jезгро од чега jе страдало и цивилно становништво, а поред тога jе причињена и велика материjална штета.[5] Гранатирања су вршена из муслиманског упоришта Врановача и из реона села Брка. Један део граната стизао jе преко Саве, са териториjе тада већ међународно признате Републике Хрватске. Симић закључуjе да jе Брчко између 1992. и 1995. било мета систематског гранатирања, да jе гранатирање било неселектовно и да jе током њега страдао велики броj цивила. Увидом у попис погинулих и рањених недвосмислено се намеће овакав закључак – међу њима су (судећи по именима) припадници све три националности, лица оба пола и наjразличитиjе старосне доби.[6] Симић истиче да карактер ових деjстава указуjе на jедну стратешку замисао коjа jе изричито забрањена нормама међународног права – да се коришћењем терора и неселективног разарања онемогући опстанак цивилног становништва не неком подручjу. Стефан Каргановић у Предговору књиге указуjе да jе тема гранатирања Брчког од посебне важности jер се између тих дешавања и преовлађуjућег наратива о гранатирању Сараjева, за шта jе оптужено наjвише политичко и воjно руководство босанских Срба, могу повући неке очигледне аналогиjе. Иако, како Каргановић подвлачи, ова књига ниjе оптужница, изложена документациjа показуjе да jе Брчко било мета насумичних артиљериjских деjстава током коjих jе страдао велики броj цивила и нанета велика материjална штета. Постоjи ипак jедна огромна разлика између гранатирања Сараjева и Брчког – за гранатирање Брчког ниjедан делатник ниjе позван на одговорност. Каргановић и Симић су подвукли jош jедну важну особину напада на Брчко, а то jе деjство са териториjе стране државе уз прећутно одобрење jедне од зараћених страна у грађанском рату. Важно jе овде истаћи да Председништво у Сараjеву коjе jе претендовало да представља све грађане БиХ ниjе уложило, колико jе до сада познато, ниjедан протест Влади у Загребу или међународним институциjама против овог флагрантног кршења међународног права.[7]

У одељку Суморан биланс нормализациjе злочина Симић jе закључио да су правосудни органи Дистрикта Брчког потпуно индиферентни према српским жртвама и да се виновници злочина почињених према Србима jедноставно не процесуираjу. Своj закључак илуструjе врло ефектим пописом злочина где испод сваке поjединачне ставке под броjем осуђених стоjи без изузетка – нула!

На краjу покушаћемо да дамо одговор на питање у чему се састоjи значаj ове књиге? Пре свега, она jе фактографски богати прилог историjи Грађанског рата у Босни и Херцеговини. Симплификовани jеднострани наратив, толико негован пре свега у Србиjи, коjи Србиjу претвара у колониjу кривице (Ломпар) jедноставно не може да се одржи у суочавању са jасно презентованим чињеницама и поузданим документима. Друго, књиге попут ове су важан почетак па тако и позив на даља и разноврсниjа истраживања и на jедну интелектуално поштену и одговорну дискусиjу о ратном наслеђу. Треће, што jе у овом тренутку можда и од наjвећег значаjа, попут раниjе ауторове књиге о Буквику ова књига имплицитно ставља питање процесуирања злочина у фокус jавности и раскринкава неактивност надлежних органа. Једном речjу ова књига даjе импулс за борбу против намерног заборава.

Напомене

[1] Сличан приступ примењен jе и у књизи  Српске жртве Сребренице 1992—1995., такође у издању Историjског проjекта Сребреница. Обjављивање оваквих докумената нема за циљ да стигматизуjе jедну заjедницу, односно да jе одреди као иманентно злочиначку илигеноцидну. Овакав приступ jе присутан код шовинистичких аутора свих националности (и аутошовинистичких српских аутора) али он више сведочи о идеолошким и политичким позициjама аутора него о самим дешавањима о коjима пишу. 

[2] Заправо Муjкановић би, да му jе стало до елементарне професионалности, сам себе изузео из овог случаjа, што не подразумева смену са положаjа већ само неучествовање у овом конкретном случаjу и именовање од стране надлежних органа посебном тужиоца коjи би га одменио. Слични поступак jе већ jедном спроведен у Брчком, за судиjу коjи jе српске националности. Наиме, председник суда jе изузео судиjу Неша Савића са случаjа где се суди jедном Муслиману оптуженом за ратни злочин зато што jе на своjоj Феjсбук страници поставио фотографиjу на коjоj jе показао три прста, што jе протумачено као националистички акт. У локалним медиjима оваj случаj jе означен као екстремно националистички, па чак и шовинистички акт уз бомбастичне наслове Ланци национализма и Ни у судници не скрива своj национал-шовинизам.

[3] Према сведочењу Петра Ђурића воjници су се предали без отпора и требало jе да буду размењени за припаднике муслиманске воjске коjе jе заробила ВРС. По налазима вештака, како Симић наводи, егзекуциjа заробљеника извршена jе непосредно пред размену.

[4] Међу првим ратницима коjи су ”похваљени” jе Рашид Гушо коjи jе био на челу 3. батаљона 108. брчанске бригаде и њему jе посвећен наведени текст. Љубиша Симић jе у књизи навео састав Трећег батаљона 108. моторизоване бригаде Брчко (укупно 39 имена). Похвале за исте активности упућене су и припадницима маневарске jединице МУП СЈБ Брчко (укупно 26 имена). Како Симић резигнирано закључуjе храброст наведених ратника састоjи се пре свега у егзекуциjама ратних заробљеника и скрнављењу њихових тела. 

[5] Мусиманска страна jе бирала посебно осетљиве циљеве како би српском становништву нанела што jе могуће већу штету. Тако jе 10. маjа 1994. године извршено гранатирање Брчког за време заседања Народне скупштине Републике Српске у овом граду. Јасно jе да су циљ напада били наjвиши руководиоци Републике Српске jер jе већина испаљених граната пала у близини Дома културе где jе Скупштина заседала као и недалеко од хотела Галеб где jе одсела већина учесника и новинара.

[6] Симић наводи да броj повређених жена чини 43% укупног броjа повређених, да jе удео старих особа мушког пола (преко 70 година) у укупном броjу повређених 6%. Међу повређеним женама има особа коjе су тада већ зашле у девету децениjу живота. Наjстариjа повређена особа рођена jе 1905. а наjмлађа убиjена 1991. године.

[7] Слична ситуациjа jе и са српским насељима у околини Сребренице коjе су снаге Армиjе БиХ систематски терорисале уз подстицаj или барем неактивност Владе у Сараjеву иако jе постоjао jесан ланац командовања коjи jе команданте ових jединица повезивао са врхом Армиjе БиХ.

Извор: УСИ ДР МИЛАН ВАСИЋ

Везане виjести:

СРЕБРЕНИЦА: ЗВАНИЧНА ПРИЧА НА “АПАРАТИМА ЗА ВЈЕШТАЧКО ДИСАЊЕ”

Сребреница фалсификовање историjе

Дама у црним чизмама и заслужена казна за „негирање геноцида“

 




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top