Милош Милојевић: Филм о логору „Сајмиште“ – српски поглед на страдање Јевреја

У суботу, 21. октобра, у Дому војске у Београду одржана је претпремијерна пројекција документарног филма о логору Сајмиште „Judenlager Semlin“. Пројекција је одржана на Дан сећања на страдање у Крагујевцу 1941. године. Реч је о првом делу дводелног филма посвећеном логору који је постојао током Другог светског рата на простору предратног Сајмишта. Аутор филма је Вељко Ђурић Мишина, директор Музеја жртава геноцида а режирао га је Драган Ћирјанић.

Пре пројекције филма присутнима се обратио директор Музеја жртава геноцида Вељко Ђурић Мишина. Према његовим речима Музеј је после извесног периода повећао своје активности а међу њима је и презентација научно-истраживачких резултата широј публици. Указао је да Музеј због непостојања изложбеног простора где би била смештена његова поставка и приказиване изложбе и сродне активности мора да се ослони на добру вољу других установу. Према његовим речима, садржаји које нуди Музеј радије су виђени у Републици Српској него у Србији. Музеј, подсетио је, располаже богатом збирком архивског материјала и фотографија а оформљена је и значајна колекција дела савремених уметника посвећених страдањима српског и јеврејског народа.

Један од начина да Музеј широј публици предочи резултате свог рада, наставио је Мишина, јесте пут израде и емитовања документарних филмова. Мишина је подсетио на сарадњу са Радио-телевизијом Србије и посебно са ауторима емисије „Квадратура круга“ у којој су објављивани прилози посвећени страдању српског народа. Прошле, 2016. године, Музеј је објавио филм „Пакао Независне државе Хрватске„ који је емитован на државним телевизијама у Србији и Републици Српској.

Ђурић је такође искористио прилику да подсети на актуелне активности Музеја. Упознао је публику са најновијим издавачким подухватом Музеја – објављивањем монографске публикације о ратним злочинима на Косову и Метохији током Другог светског рата Ненада Антонијевића (видети разговор са Ненадом Антонијевићем „Страдање Срба на Косову је црна рупа наше историографије„). Ђурић је подсетио да је током ранијих година било много тенденциозности, фалсификата и нетачности у вези са логором Сајмиште – па је на основу архивског материјала са којима се располаже (а који нажалост није потпун) у форми документарног филма приказано шта се дешавало у логору на Старом сајмишту. Логор Старо сајмиште, подвукао је, био је на територији Независне Државе Хрватске и његово деловање може се поделити на две фазе – у првој фази највећи део заточеника и страдалих били су Јевреји уз известан број Рома а у другој, која је трајала од половине 1942. до краја 1944. године, највећи део заточеника и страдалника били су српске народности, али је било и других народа (Пољака, Муслимана, Грка, свих у мањем броју). Први део филма, који је у суботу представљен публици, бавио се деловањем логора за Јевреје док је Ђурић најавио да ће у наставку бити обрађена и друга фаза његовог деловања. Исказао је своју жељу да премијера целокупног остварења буде на Старом сајмишту, као и своје надање да ће се филм приказати и у Јад Вашему. Мишина је истакао да је у овом филму приказан српски поглед на страдање јеврејског народа који је живео заједно са Србима.

Сам филм, који траје педесет шест минута, обилује интересантним фактографским и документарним материјалом. Приказан је шири контекст, односно историјски предуслови да се уопште формира логор на Сајмишту – Други светски рат у Европи, окупација и подела Краљевине Југославије међу окупаторским силама, антисемитско расположење и насиље у Европи који су водили ка „коначном решењу јеврејског питања“ кроз индустријализовано насиље без преседана – холокауст.

Садржај који је приказан публици оставља на махове мучан, па чак и узнемирујући, утисак. Постигнут је изванредан ефекат констрастом између модерних и блиставих здања београдског Сајмишта, изграђених између 1937. и 1940. године, и застрашујуће намене која му је намењена у највећем модерном злочињењу. Злокобно делује када се урбане локације познате из наше свакодневнице препознају као места масовног уништења људи – фотографије Немањине, калемегданских зидина са заточеницима и самог Сајмишта изазивају овај необичан и мучан утисак.

Филм је графички веома ефектан, но, оно што ми се чини релевантнијим јесте богат фактографски материјал који је предочен гледаоцима. Указано је на континуитет антисрпског насиља у Хрватској и идеолошке и политичке предуслове који су водили државном геноцидном злочину почињеном у Независној Држави Хрватској.

Приказана је структура немачке управе у окупираној Србији – важна али веома често недовољно разјашњена тема. Описан је садржајно и ток „коначног решења“ у Србији, укључујући и поименично навођење немачких команданата на различитим нивоима који су учествовали у његовом спровођењу. Тиме је постигнут, рекао бих, двоструки циљ – прво, персонализовани су носиоци злочина и разјашњена њихова конкретна улога и друго, учињен је покушај да се конкретним подацима направи отклон од намерних непрецизности којима се формира политички подобна и дневнополитички корисна слика дешавања у Србији током Другог светског рата. Оба ова настојања утемељена су у добрим обичајима историјске науке. Међутим, пошто је познато да у Србији збивања из Другог светског рата имају већу политичку релевантност него негде другде, може се наслутити да ће овакав приступ изазвати бурне реакције.

Пошто је, као што је напоменуто, филм крцат богатим фактографским материјалом указаћу на неколико података и тема за које верујем да су посебно значајне и на које је потребно обратити пажњу приликом гледања филма (а аутор Мишина је нагласио да се филм мора гледати више пута):

– наведене су природа и размере немачких одмазди у окупираној Србији, које су биле злочиначка реакција на народни устанак који је букнуо у пролеће и лето 1941. године и трајао све до зиме те године;

– подвучене су паралеле са сличним дешавањима из Првог светског рата, идеолошки (расистички и антисрпски) па чак и персонални континуитети (многи аустријски официри активни у Србији 1914. службовали су у војсци Трећег рајха 1941. године);

– приказан је ток коначног решења у овом делу Европе; овај процес ситуиран је у оквирима ширих планова које је Немачка неумољиво спроводила свугде на окупираним територијама и у чему је локална динамика представљала другоразредни чинилац;

– недвосмислено је наведено да је „логор Сајмиште“ (Judenlager Semlin) био на територији Независне Државе Хрватске али под непосредном јурисдикцијом немачких органа; сами злочинци су персонално одређени, укључујући и Немце возаче „душегупке“ у којој је уморен велики број јеврејских заточеника логора;

– приказана је структура немачке окупационе управе и домети деловања колаборационистичких управних органа; указано је да Недићев управни систем није имао знатнију улогу у спровођењу уништења јеврејске популације у окупираној Србији али да су полицијски органи имали улогу у достављању спискова и привођењима. Одлука о физичком уништењу и њена реализација на конкретном подручју била је у искључивој надлежности немачких окупационих власти. После приказивања ових података свака полемика о овом питању чини се излишном. Указано је и да Недићев управни апарат, а ни Недић лично нису интервенисали у корист Јевреја али да јесу интервенисали у корист Рома, понекад са успехом.

Све ове теме изузетно су значајне у оквирима „културе сећања“ о Другом светском рату у Југославији. Можда су оне и неоправдано постале контроверзне и политички злоупотребљене. Међутим, чак ни да нису, злочин над јеврејским становништвом у окупираној Србији приказан на упечатљив, документован начин заслужује пажњу гледалаца. Дођите на премијеру!

Фотографије: Стање ствари

Извор: Стање ствари

Везане вијести:

Приказан дугометражни документарни филм о логору Сајмиште