Miloš Ković: Krajina kao simbol i suština istorije srpskog naroda

Postoji jedna reč koju, zbog našeg duhovnog zdravlja, valja uporno i stalno ponavljati. Potrebno je da je iznova izgovorimo upravo danas i naročito ovde, u drevnom Krušedolu, na padinama Fruške gore, nove, srpske Svete Gore, u Sremu, utočištu srpskih prognanika, od Svetih Brankovića do današnjeg dana. Ta reč je – Krajina.

Miloš Ković; FOTO: Jadovno 1941.

Pri tome, ne mislim samo na austrijsku Vojnu krajinu, istorijsku pojavu koja ima svoj početak i kraj u dobu od 16. do 19. veka. Nije ovde reč ni samo o Bosanskoj krajini, kao nekadašnjem delu drevne turske granice. Kada kažemo „Krajina“, potrebno je da se setimo vekovnih seoba, izbeglištva, ali i genocida nad srpskim narodom, najavljenog zagrebačkim pogromima od 1895. do 1914, započetog 1941, konačno sprovedenog 1995. godine, da bi se danas nastavio tihom i planskom asimilacijom.

Srpske narodne epske pesme pokazuju da su Srbi nekada voleli tu reč. „Krajinom“ su nazivali mnoge svoje zemlje, od Skadarske do Timočke i Negotinske krajine. Ta reč se danas u kulturi i javnom životu Srbije, međutim, retko i nerado izgovara. Je li to znak nečiste savesti zbog izdaje Republike Srpske Krajine? Bez osvešćenja i pokajanja, osuđeni smo da svoj greh uvek iznova ponavljamo. Da li su Kosovo i Metohija sledeći? Ili Republika Srpska? Hoćemo li opet izdati?

Krajina je paradigma, simbol i suština istorijske sudbine celog srpskog naroda. Ta reč znači život na granicama zakrvljenih carstva, na raselinama vera i civilizacija. Krajišnici, pravoslavni Srbi, bili su narod drugog reda, podređen, tuđ i sumnjiv, u muslimanskom, šerijatskom Osmanskom carstvu, rimokatoličkoj Habzburškoj monarhiji i rimokatoličkoj Mletačkoj republici. I kao takvi, u feudalnoj Evropi, Krajišnici su bili slobodni ljudi, oslobođeni nameta i poreza u zamenu za svoju vojničku službu. Slobodu su doslovno plaćali sopstvenom krvlju.

Takva je sudbina Srba do današnjeg dana. I sada, kada imamo svoje države, ostajemo najzapadniji pravoslavni narod. Zato je prva na udaru bila Republika Srpska Krajina. Sledeća je Republika Srpska. Drugim pravcem, sa Jadrana, neprijatelj je ušao u Crnu Goru; preko Albanije stigao je u Metohiju, na Kosovo i u Makedoniju. Iza nas su, međutim, ogromna evroazijska prostranstva. Mi smo Krajina Evroazije. I danas živimo na „krvavoj krajini“, na granici evroazijskog i evroatlantskog sveta. Naša braća iz Crne Gore čuvaju evroatlantsku Krajinu. Oni upravo sada, po Kosovu i Metohiji, zajedno sa Hrvatima i Amerikancima, marširaju pod NATO zastavama. Tako su se vekovima, u ime sultana, careva i duždeva, preko nišana gledali Srbi Bosanske krajine, austrijske Vojne krajine i Mletačke krajine.

Šta je, istorijski, bila Krajina? Kako je pisao Žarko Vidović, ona je, zajedno sa Srpskom crkvom, bila jedina legalna, pravno zasnovana srpska institucija, koja je čuvala srpske slobode i srpska predanja u dugim vekovima tuđinske vlasti, od vremena sloma do doba obnove srpskih država.

Krajine su postojale na obodima carstava širom sveta, tokom svih epoha. Današnja Ukrajina je, tako, odmetnuta ruska Krajina, koja se okrenula protiv sebe, svojih predanja i zaveta.

Prva srpska Krajina nastala je u 15. veku, na teritoriji današnje Srbije, južno od Save i Dunava, pod osmanskom vlašću. Tu srpsku samoupravu Turci su zvali „serhat“. Srbi su tu imali tzv. «vlaške povlastice», koje su, u zamenu za vojničku službu, značile slobodu od svih feudalnih obaveza i ukmećivanja, kao i poreske olakšice. Pojam «vlah» nije imao etničko značenje, nego se odnosio na određen, privilegovan pravni status. Srbi su tu, unutar svojih sela i zajednica, čuvali tradicionalne institucije knežinske samouprave. Imali su svog vrhovnog baš-kneza i, kasnije, svoju autokefalnu Pećku patrijaršiju.

Sa gubljenjem «vlaških povlastica», usled pomeranja granica Osmanskog carstva dalje ka severu i zapadu, ali i promena u unutrašnjem uređenju turske krajine, Srbi su prelazili u austrijske i mletačke zemlje. Neretko pozivani, uz obećanja austrijskih i mletačkih oficira, zahtevali su i dobijali «vlaške povlastice» kakve su imali u Turskoj. Tako je vekovima, počevši od naseljavanja u Žumberku (1530), na širokom području od Senja do Banata, nastajala austrijska Vojna granica.

Srbi su se već u 14. veku, bežeći od Turaka, naseljavali u južnoj Ugarskoj, da bi u 15. veku prelazili i u austrijske zemlje. Austrija je, posle sloma Ugarske na Mohaču (1526), zaposela njene ostatke i uspostavila pojas odbrane od turskih najezdi, umnogome oslonjen na srpsko oružje. Kada 1690. u Habzburšku monarhiju bude prešao patrijarh Arsenije III Čarnojević i, potom (1737) patrijarh Arsenije IV Jovanović Šakabenta, tadašnji duhovni i svetovni poglavari svih Srba, koji počivaju ovde u Krušedolu, srpske seobe dobiće dublji, odsudniji smisao.

Već od sredine 16. veka, mletačka Dalmacija je imala svoju teritorijalnu vojnu organizaciju, koja je izrasla u Vojnu krajinu. Venecija nije trpela uticaje papa na svoju unutrašnju politiku, ali je na svojim teritorijama, baš kao i Dubrovnik, zdušno podržavala unijaćenje pravoslavnih Srba.

I u Austriji srpski krajišnici bili su predmet prozelitskog delovanja Rimske kurije. U isto vreme, hrvatsko i ugarsko plemstvo pokušavalo je da im oduzme status slobodnih seljaka. Tu su bili koreni dugoročnog neprijateljstva, koje će, odnegovano staranjem Beča i Pešte, proklijati krajem 19. i početkom 20. veka.

Islamizacija u Bosanskoj krajini imala je slične psihološke i političke uzroke, iako je Srbe vodila u sasvim drugačiji civilizacijski krug. Iza promene vere uvek su stajali različiti vidovi pritiska. Osmanske ordije nisu bile ništa manje surove i osvetoljubive od habzburških vojski.

U Habzburškoj monarhiji Krajina nije samo bila posebno političko telo, van uticaja ugarskog i hrvatskog plemstva, pod neposrednom upravom careva. Ona je bila i ostala izvor srpskog i, posredno, ruskog uticaja unutar Austrijskog carstva. Odavde, iz Sremske i Banatske granice, stigla je sloboda i u Karađorđevu Srbiju. Ovde, u Srem, sklanjali su se Karađorđe i srpske starešine posle sloma Kočine krajine i Prvog srpskog ustanka; odavde su, naročito iz Karlovačke mitropolije, stizale ideje o srpskoj tradiciji i slobodi. Po nekim istraživačima i srpske narodne junačke pesme nastale su upravo ovde, u Sremu, pod poslednjim Brankovićima. One su, zajedno sa svetosavskom, pravoslavnom verom, vekovima činile glavni sadržaj duhovnog života Krajišnika.

Iz Krajine su u Karađorđevu i potom Miloševu Srbiju prelazili i prvi pismeni ljudi, ratni dobrovoljci, novac, hrana, naoružanje, municija. Može se reći da je slobodna Srbija 19. veka izrasla iz Krajine. I Crna Gora bila je, sve do vezivanja za Rusiju u 18. veku, sa svojim guvernadurima, slobodama i ratničkim obavezama, mletačka krajina.

Sa prestankom austrijsko-turskih ratova u 19. veku i sa ulaskom habzburških vojski u Bosnu i Hercegovinu, stara Vojna granica na Savi i Dunavu izgubila je važnost. U Ugarskoj i Hrvatskoj ponavljani su zahtevi za njenim ukidanjem i podvrgavanjem Krajišnika mađarskoj i hrvatskoj vlasti. Konačnim ukidanjem Vojne granice 1881. godine otvorena su vrata asimilacije. Nestrpljivija tradicija u hrvatskoj politici, koju je zasnovao Ante Starčević, zagovarala je fizičko uništenje Srba. Genocid započet 1914. godine u Podrinju, pogodio je i Srem, ali je mimoišao ostatak Krajine.

Radost zbog oslobođenja i ujedinjenja iz 1918. kratko je potrajala. Genocid od 1941. do 1945. godine, utisnuo je u istoriju Krajine jedan nov, dubok, stradalnički pečat. Jasenovac, Jadovno i Garavice, masovna podrška Titovom pokretu, nisu bili dovoljni da Krajina u komunističkoj Jugoslaviji zasluži autonomiju i obnovu političke individualnosti, bar onakvu kakva je data Albancima, koji su se u ratu našli listom na strani okupatora. Takvi glasovi brzo su ugušeni i partizanska Krajina je, umesto da postane snažno uporište Jugoslavije i zapadnog srpstva, podeljena između do juče ustaških i pronemačkih republika Hrvatske i Bosne. Unutar njih, Krajina je izgubila svaki politički značaj.

Tako je Krajina dočekala naše vreme i nova, biblijska stradanja. Krajišnici su danas rasejani po celom svetu. Poslati su da žive, ne slučajno, u zemlje koje su Krajinu uništile. U srpskim parohijama u SAD, Kanadi, Britaniji, Norveškoj, Nemačkoj prvi su po posvećenosti i radinosti. U zavičaju obnavljaju svoje kuće i crkve. Posebno je žilava Kninska krajina. U polunapuštenim selima Korduna, Banije i Like još kuca puls Krajine. Njen izvorni duh ipak ponajviše čuvaju Bosanska krajina, Banja Luka i Republika Srpska. Nema razloga da Srbija zaboravi krajiško nasleđe Srema, Šajkaške i Banata. Ona mora da se seti da je i sama bila i ostala – Krajina.

Zato smo danas ovde. Osvestiti svoju prošlost, otkriti njena značenja, odgovoriti na pitanja: ko smo, odakle dolazimo i kuda idemo – sve to ravno je podvigu, pogotovo za Srbe izložene svakodnevnoj asimilaciji i progonima u Hrvatskoj, Federaciji BiH, Crnoj Gori, Severnoj Makedoniji, Sloveniji, Albaniji, na Kosovu i Metohiji, pa i u rasejanju. Potrebna nam je mudrost zasnovana na istorijskom iskustvu, ali i svakodnevno, delatno ohrabrenje. Svakoj akciji mora da prethodi obnova svesti o smislu, skrivenom u drevnoj, svetoj reči – Krajina.

(Beseda izgovorena na Crkveno-narodnom svesrpskom saboru Krušedolska zvona 2023.)