Милош Гвозденовић: Хрватски „мит“ о Вуковару 1991.

Борбе за Вуковар нису биле никакво „чудо хрватског отпора“. Пре би се могло рећи да је било чудо што је једна војска у потпуном расулу попут ЈНА успела да тај град ослободи.

Борбе у Вуковару (Фото: OSCE)

Став хрватске јавности о борбама у Вуковару није се мењао од 1991. до данас. Покушали су да од Вуковара направе оснивачки мит своје нове нације, али им то и поред велике пропаганде није пошло за руком.

Вуковар 1991. је тема о којој се не расправља у јавности, то је догма нове хрватске државе.

Основа за лажни мит

Званична догма о Вуковару гласи: храбри бранитељи Вуковара, који је био стратешко место, својим херојским подвигом коме нема равног у историји, зауставили су српско-четничког агресора у његовом походу на Хрватску. Иако их је било свега 1.800 у самом граду, својом упорном и херојском одбраном успели су да избаце из строја око 50.000 агресорских војника, од чега је погинуло њих 15.000, док су остали били рањени. Успели су да униште преко 600 тенкова и оклопних транспортера и да оборе 29 авиона и хеликоптера. Тако је сломљена нападна снага агресора, а Хрватској дато потребно време да наоружа и организује војску. Да би заузео Вуковар, агресор је морао да доведе чак 80.000 војника. Кратко речено, Вуковар је тада спасао Хрватску.

Вуковар (Фото: CDM)

Да се мало позабавимо бројевима. Ако је у граду било око 1.800 хрватских војника, углавном наоружаних пешадијским наоружањем, онда је сваки од њих у просеку морао да убије осам непријатељских војника, а да рани чак њих 19. Сваки трећи морао је да уништи по тенк или транспортер. Не да га погоди, јер се оштећени тенк или транспортер врло брзо поправља на самом бојишту, него да га уништи.

Да ли ово изгледа реално?

У стварности, велика већина хрватских војника у Вуковару није ни видела непријатељског војника, а камоли пуцала на њега.

Ради се о ратној пропаганди која се задржала до данашњих дана.

Хрвати тврде да су само на вуковарском Сајмишту, где су се једино и водиле уличне борбе, убили најмање десет хиљада „србочетничких агресора“. Колико је то далеко од истине, навешћу само податак да је у борбама на Сајмишту погинуло 17 добровољаца који су себе сматрали четницима. Први јуришни одред Гардијске бригаде, који је једини водио борбе на Сајмишту, имао је од 2. октобра до ослобођења града 18. новембра око тридесет погинулих бораца.

Југословенске снаге у Вуковару (Фото: Tumblr)

Да би оправдали толики умишљени број погинулих непријатељских војника и толико уништених тенкова, бојовници упорно понављају како је ЈНА од почетка до краја борби користила исту тактику. По њима је ЈНА свакодневно нападала са огромном масом тенкова, транспортера и војника. Они би прво уништавали тенкове и транспортере, а после би масовно убијали војнике који су у паници бежали. У њиховим причама, непријатељски војници били су чудна мешавина неспособних кукавица и фанатичних лудака који су сваког дана упорно трчали пред њихове цеви, а они су их убијали до изнемоглости. На крају кажу да је баш чудно да се нико у ЈНА није сетио да ту тактику промени.

Ту причу лепо дочарава Дамир Маркуш из ХОС-а, који се борио на Сајмишту, где су се водиле најтеже градске борбе.

Он каже:

„Ево значи, обичај је био овакав. Креће значи тенк, транспортер. То је био неки профил тако. И креће хрпа пешадије. Пушта се тенк, пушта се транспортер. Ручни бацачи их чекају на раскршћу. Ми смо по кућама, мало испред њих. Пуштамо да прође тенк, да прође транспортер. Они их уништавају, а дотле пешадија која иде иза тенка и транспортера мисли да је сигурна, јер су они прошли нашу прву линију. Ми смо сакривени. Када тенк добије, онда ми растурамо пешадију. Они нама морају прић, ми смо били по кућама, по склоништима. Они су морали ићи по цести и туда су увијек настали њихови велики губици. Они морају ићи по цести, уз куће, а ми смо били по кућама, по склоништима и чекали их… У тим налетима српске пјешадије, значи српско-четничког агресора, предност смо давали четницима, кокардама и шајкачама, којекаквим, нећу рећи Ескимима, али којекаквим ликовима, које кад сте једноставно видели, то је било такво зло, таква мржња у њима, да је то било невјероватно. А пошто смо већ знали Борово село и све што се догађало прије тога, и како су се они понашли према нашим хрватским војницима и цивилима, од убијања до којекаквих зверстава, милости нисмо давали. И кажем били смо ту да их што брже и што више елиминирамо. И онда мијењат положај и тако све испочетка.“

Читава та прича уверава човека да су Хрвати у Вуковару ратовали не против плашљивих резервиста и редовних војника ЈНА, него против фанатичних џихадиста Исламске државе који су препуни мржње трчали на метак.

Уништени тенк ЈНА у Вуковару (Фото: Редит)

Како је то стварно изгледало у борбама на Сајмишту, сведочи припадник хрватске 1. гардијске бригаде „Тигрови“ Вилим Карловић:

„На тридесетак метара од нас навирало је непријатељско пјешаштво опрезно се шуљајући према нама. Док су двојица домаћих пружала помоћ Дамиру, ми смо отворили ватру по непријатељу. Пуцали смо обојица, али нисмо погађали јер су се добро прикривали иза кућа у двориштима. Узвраћали су пуцњаву и све је прштало по даскама изнад нас, а тромблони су и даље падали по нама… Тај дан сам стално пуцао, а нисам погодио ни једног непријатељског војника. Чинило ми се у појединим тренуцима да нећу имати довољно стрељива, поготово јер је мој ,Ултимаксʻ право чудовиште у потрошњи. Може за 3,7 секунди испалити бубањ од сто метака, па сам га максимално контролирао. Знао сам да се непријатељ приближава и да бих га требао уништавати, али ме фрустрирало то што ни једног нисмо погодили и што нисмо сигурни да је нетко од њих мртав… Након пада ,Минимаркетаʻ имали смо план поново вратити те положаје, али су „докторова кућа“, као и „Минимаркет“, за нас изгубљене позиције. Само у борбама око ,Минимаркетаʻ и ,докторове кућеʻ изгубили смо више од тридесет људи, око петнаест људи је погинуло, а остали су рањени и онеспособљени за даљње борбе. Проблем је у томе што је непријатељ почео користити невјеројатну тактику проласка кроз куће. Пролазили су кроз зидове, рушећи их експлозивом и тако себе штитили од нашег дјеловања. Изненадили су нас таквим начином борбе и приласка према нама…“

Што се тиче односа снага у Вуковару и хрватске тврдње да су снаге ЈНА на крају бројале 80.000 војника, ту тврдњу је демантовао најугледнији хрватски војни историчар Давор Маријан.

Он каже:

„Кад се прича о Вуковару, прича се о великом броју људи који су га нападали. Шеснаестог студеног 91, а овај документ се може наћи на интернету, имамо преглед снага у Источној Хрватској. Ту имате, значи, Гардијску дивизију која тада има 14.280 људи и она је орјентирана на Винковце. Новосадски корпус има 12.304 припадника и он је орјентиран на Осијек и спаја се доле према Винковцима. Оперативна група Барања има 3.228 људи. Оперативна група Југ која напада Вуковар из Борова насеља има 2.149 људи. Тактичка група север и једна инжињеријска бригада 1.969 људи. Другим ријечима, тада Вуковар напада све укупно 7.346 човјека, а не 80.000 како тврди уважени први заповједник одбране Вуковара.“

Када би узели да је број од 80.000 војника ЈНА тачан, како се нико са хрватске стране не упита где би се сви ти војници сместили у срушеном Вуковару, када се зна да је град пре рата имао 42.000 становника. Морали би да буду смештени у шаторима у околини града или у неким земуницама, али ни један снимак таквих импровизованих насеља ЈНА не постоји.

Уопштено, Хрвати готово да уопште немају материјалних доказа за своје тврдње о 15.000 убијених „србочетничких агресора“ и 600 уништених тенкова и транспортера. Још у Другом светском рату на борбене авионе су се стављале камере које су снимале ваздушне борбе и бомбардовања, јер се више ником није веровало на реч да је неког оборио или да је бомбама погодио тражени циљ. Само уз снимак из директне борбе, неком пилоту могла је бити призната ваздушна победа. Али, Хрвати траже да им се верује на реч и да се не сумња у њихово поштење.

Припадници хрватских снага у Вуковару (Фото: Новости.хр)

Не постоји ни један једини видео снимак или фотографија из Вуковара где се виде гомиле лешева војника ЈНА за које они тврде да су их свакодневно масовно убијали. Постоји једна фотографија са Сајмишта где се виде тела два погинула припадника ЈНА у летњим униформама на степеницама једне куће.

Што се тиче уништених тенкова и транспортера, ту постоји само један снимак од 18. септембра, када је један оклопна колона ЈНА упала у заседу на Трпињској цести. Ту је било уништено укупно 4 тенка и 3 транспортера. Толико се види на снимку. Постоји и једна фотографија из Прерадовићеве улице на Сајмишту, где је у борбама 2. октобра уништен један тенк М-84 и један транспортер. Што се материјалних доказа са хрватске стране тиче, то би било све.

Да би у својим причама испали што већи јунаци, хрватски бојовници често понављају како су они страдали искључиво од граната, а да су „србочетнички агресори“ гинули искључиво од пешадијског наоружања. По томе испада да, на пример, српски добровољци, који су били најборбенији елеменат ЈНА, нису смели од страха да пуцају на бојовнике. Или нису смели од страха да пуцају или нису уопште били способни неког бојовника да погоде.

У једној емисији, ХОС-овци који су се борили на Сајмишту, Дамир Маркуш и Игор Широки поновили су ту тврдњу и кажу да је јако важно да се то нагласи. Њих демантује управо њихов заповедник Звонимир Ћурковић који на једној трибини 6. новембра 2020. о томе каже: „Моји људи су углавном сви рањени од зрна пушчаних. Ту није било пуно гранатирања или је било пуно мање.“

Када се погледа хрватски серијал „Хероји Вуковара“, онда можете јасно да видите да су многи од ХОС-оваца на Сајмишту страдали управо од пешадијског наоружања. Први Дамир Маркуш тврди да је из непосредне близине био погођен из „шкорпиона“, а Игор Широки тврди да је из непосредне близине био рањен у руку из аутоматске пушке. Ни остали ХОС-овци нису боље прошли по том питању. Њиховог командира Жељка Делића погодио је снајпер у чело, а Звонимира Ћурковића, који га је заменио на месту командира, снајпер је ранио. Жељка Солда је митраљез из непосредне близине ранио у стомак, ногу и руку. Вероватно има још примера само међу ХОС-овцима, али и ово је довољан доказ да су српске пушке и те како погађале хрватске бојовнике.

Ово је само једна од ситнијих у мору лажи које хрватски бранитељи деценијама причају о Вуковару. На основу тога, многи од њих су са само основном школом добили високе чинове и велике пензије које примају већ 25 година.

Колико су у својим лажима претерали, довољно говори иступ ратног заповедника ХОС-а у Вуковару, већ помињаног Звонимира Ћурковића који је тек ове године 6. новембра проговорио о томе на трибини о Вуковару.

Он каже:

„Накотило се заповједника које нико није видио тамо, који причају бајке. Који имају своју вриједност, али за које сви знамо да су били у подруму, психички сломљени, што уопће не замјерамо. Или су фингирали рањавање па су били у болници. Задњих година су они постали врховна мјерила Вуковарске битке. Постали су већи не само од ХОС-а, него и од бригадира Сучића, Бранка Борковића. Они су тек успутне појаве у њиховим причама, као и ми… Створена је једна виртуелна Вуковарска битка у њиховима главама. То је чак на ивици психичког обољења, ако ја могу рећ, тако да су врло вриједни људи стављени са стране, а ХОС је иначе десетљећима био по страни кад су се ствари дијелиле.“

Хрватски губици у Вуковару

Званичан податак хрватске стране је да је у самом Вуковару погинуло 879 њихових војника и полицајаца, а да је рањено око 700. То би био први случај у историји модерног ратовања да је број погинулих превазишао број рањених. Углавном се сматра да је број рањених најмање три пута већи од броја погинулих. По њиховим званичним подацима, у Вуковару је укупно било око 1.800 њихових војника и полицајаца. Ако их је од тог броја заиста погинуло 879, то је скоро 50 посто губитака. Ако се рачунају и рањени, онда испада да је 90 посто њихових војника и полицајаца избачено из строја.

Да ли је заиста могуће да је хрватска страна имала 50 посто погинулих у Вуковару?

Да прво размотримо где су се у Вуковару водиле огорчене уличне борбе и где се највише гинуло. То је несумњиво било на делу Вуковара који се зове Сајмиште, где су се водиле жестоке пешадијске борбе за сваку кућу.

https://youtube.com/watch?v=XTHSeasrA1U%3Fversion%3D3%26rel%3D1%26showsearch%3D0%26showinfo%3D1%26iv_load_policy%3D1%26fs%3D1%26hl%3Dsr-RS%26autohide%3D2%26wmode%3Dtransparent%26listType%3Dplaylist%26list%3DPL6aCLFxGupYj8NueD2-fTQhl5zSBU19s2

На хрватској страни постоји широка сагласност да су припадници ХОС-а били најборбенија јединица на Сајмишту. То можда и није тачно, али то се потенцира у многим хрватским књигама, текстовима, часописима, порталима и документарним филмовима и за сада нико са хрватске стране то није јавно демантовао.

Група ХОС-оваца на Сајмишту бројала је укупно 45 припадника. За 48 дана борбе, на Сајмишту је погинуло укупно шест припадника ХОС-а. (Још шест их је погинуло у Богдановцима, а 13 стрељано на Овчари. Ради медијског утиска говоре да их је од 58 погинуло 25, али не наводе кад, како и где.)

Свих шест ХОС-оваца погинулих на Сајмишту погинули су у уличним борбама. Већина осталих била је теже или лакше рањена. Кад израчунамо проценте, то значи да је ХОС у Вуковару имао 13 посто погинулих од свог укупног бројног стања.

Борбена група 1. гардијске бригаде „Тигрови“, која је укупно бројала 62 борца, имала је укупно за сво време борби два погинула борца. Прерачунато у проценте, то је нешто више од 3 посто. Долазимо до закључка да су две најелитније хрватске јединице или борбене групе које су се бориле на Сајмишту имале 13 и 3 посто погинулих бораца. То јасно значи да те јединице немају ни приближан проценат губитака који се службено износи. Када ове јединице које су заиста учествовале у најжешћим борбама на Сајмишту имају толики проценат губитака, колико још мањи проценат имају друге јединице које нису биле толико борбено ангажоване?

Ако су те мање хрватске јединице које су се истакле у борбама на Сајмишту имале проценат погинулих који је неколико пута мањи од 50 посто, како би онда јединице у другим деловима града где није било већих пешадијских борби могле да имају 50 посто мртвих?

Рушевине у Вуковару

Статистика је ту неумољива. Број од 879 погинулих или скоро 50 посто укупног бројног стања хрватских снага у Вуковару је чиста измишљотина.

Број погинулих на хрватској страни би по овој статистици могао да буде највише до 10 посто укупног бројног стања. Отприлике 180 погинулих.

Хрвати су вероватно у тај број од 879 додали и оне који стрељани на Овчари и многе које су погинули по читавој Источној Славонији.

Претпостављам да су Хрвати с тим лажним бројем погинулих хтели да постигну две главне ствари. Прво, да нагласе масовну погибију својих „бојовника“ који су се наводно жртвовали за „спас домовине“. Друга ствар коју су хтели да постигну је да бар донекле створе привид могућности да је заиста погинуло 15.000 припадника ЈНА како они тврде. Када би они рекли да је на њиховој страни погинуло око 200 људи, а на противничкој 15.000, то би им тешко који Хрват поверовао, иако Хрвати по питању Вуковара немају критичко мишљење и желе да верују у измишљотине које им одговарају.

У сваком случају, Хрвати неће у скоријој будућности објавити стварни број својих погинулих војника и полицајаца у борбама за Вуковар.

Да ли се борбе у Вуковару изучавају на страним Војним академијама?

Већ дужи низ година хрватска јавност говори да се борбе за Вуковар, као „чудо хрватског отпора“ изучавају на многим страним Војним академијама.

Борбе за Вуковар, када се сагледају у светлу реалних историјских чињеница, нису биле никакво „чудо хрватског отпора“. Пре би се могло рећи да је било чудо што је једна војска у потпуном расулу попут ЈНА успела да тај град ослободи.

Зашто то није било никакво „чудо хрватског отпора“ и зашто се не изучава на страним Војним академијама?

Зато што су многи слични случајеви десили у недавној прошлости, само што је у питању била много већа несразмера у односу зараћених снага.

Почећемо са борбама за Грозни у Чеченији. Прва борба за Грозни вођена је од 31. децембра 1994. до 6. марта 1995.

Уништени тенкови у Грозном (Фото: Редит)

Друга борба за Грозни вођена је од 25. децембра до 5. фебруара 2000.

Иако је руска страна била немерљиво надмоћна у техничком и технолошком сегменту, ипак је у првој борби имала велике губитке, док су у другој борби ти губици били неколико пута мањи, али опет осетни.

Може се рећи да је у првој борби за Грозни руска војска ипак била у делимичном расулу, док је у другој борби војска била доста консолидована, али јој је опет било потребно 40 дана да овлада Грозним.

Да је увек изузетно тешко заузети неки град који је припремљен за одбрану, без обзира на несразмеру зараћених страна, најбоље одсликава борба за Фалуџу из рата у Ираку 2004.

Америчка војска је напала ирачке побуњенике у граду Фалуџи и борбе су трајале од 7. новембра до 24. децембра 2004.

Америчка војска је у том тренутку имала најмодернију технологију и опрему за урбано ратовање икад виђену у ратовима. Осим сателитског снимања, осматрања и навођења, по први пут су коришћени борбени дронови за бомбардовање, али и за извиђање и навођење. Америчке ракете и навођене авионске бомбе погађале су са прецизношћу од 5 сантиметара.

Амерички маринци током Друге битке за Фалуџу која је вођена у новембру и децембру 2004. године (Фото: Tumbrl)

Град су нападали елитни амерички војници и из њихове копнене војске и из морнарице, укључујући и најелитније специјалне јединице оба рода војске. Сви су били темељно обучени за урбано ратовање и имали најбољу опрему и оружје прилагођено том начину ратовања. Посебно су им биле значајне термовизијске камере и средства за ноћно осматрање које је имао сваки амерички војник.

Американци су сваки објекат у граду тукли артиљеријом, авијацијом и ракетама, па га тек потом заузимали.

Слабо наоружани ирачки побуњеници нису имали никаквих шанси у судару са надмоћном америчком силом, али су се ипак упорно бранили и масовно гинули. Тим својим пожртвованим отпором, застављали су Американце пуних 47 дана.

Немерљиво слабија ЈНА је у времену од 2. октобра до 18. новембра успела да ослободи Вуковар за такође 47 дана, иако су хрватске снаге у Вуковару биле далеко боље наоружане, опремљене и вођене од снага ирачких побуњеника у Фалуџи.

Само овим простим поређењем пада у воду прича о „чуду хрватског отпора које се изучава на страним Војним академијама“.

Извор: Стање ствари