МИЛЕТИЋ: УНИШТИО САМ ДЈЕТИЊСТВО СВОЈОЈ ДЈЕЦИ

Пише: Јадовно 1941.

Петко Милетић каже да ће полудjети од самоће, jер нема од кога да чуjе српску риjеч ни да види живу душу у пречнику од скоро пет километара од „затвора“ – куће, у коме jе, како каже, „утамничио Тамару и Лазара“.

Пише: Неђељко ЗЕЈАК

У селу Опрашке, на Космету, на размеђу општина Клина Исток, у потпуноj изолациjи живи четворочлана породица Петка Милетића.

У прољеће 2010. године Петко се са супругом и двоjе дjеце вратио у родно село увjерен да ће дjеци моћи да обезбиjеди какву-такву будућност.

Али, од радости живота на своме огњишту, гдjе су Милетићи приjе 200 година пристигли са оне стране Проклетиjа из садашње Црне Горе – нема ништа.

Петко каже да му „ни сам Бог неће опростити што jе Тамари (10) и Лазару (непуних девет година) уништио дjетињство“.

„Све jе узалуд. Џаба и кућа и трактор и стока и десетак хектара пшеницом засеjаних њива, када моjа два ‘сунца’ живе затворена у четири зида без вршњака“, прича Петко.

Каже да ће и сам полудjети од самоће, jер нема од кога да чуjе српску риjеч, да види живу душу у пречнику од скоро пет километара од „затвора“ – куће, у коме jе, како каже, „утамничио Тамару и Лазара“.

Те 2010. године бивши УНДП у Опрашкама jе изградио 14 кућа. У њих се углавном уселило по jедно – двоjе стараца.

Како jе вриjеме пролазило, а помоћи ниjе било, препуштени на милост и немилост разбоjницима и убицама, повратници су послиjе непуних годину дана отишли у избjеглиштво, остављаjући напуштене куће и имања.

„Повод масовном, поновном исељавању било jе премлаћивање и покушаj убиства jедног повратника“, каже Петко за Срну.

Остао jе сам са двоjе дjеце и супругом Снежаном, рођеном Крушевљанком, окружен опљачканим и углавном спаљеним домовима.

„Одлучили смо да останемо, jер смо се надали да ће се, ипак, неко вратити. Али, како време одмиче, све више схватам да сам своjом везаношћу за родни праг уништио детињство своjоj деци, а плашим се и за њихову будућност“, каже Петко.

Тамара и Лазар ни у двориште не излазе без пратње родитеља, jер се у непосредноj близини Милетића населио Албанац из Албаниjе, коjи jе заузео српско имање, стално шири посjед и приjети да ће ми „ставити ногу за врат“.

С циљем застрашивања, потврђуjући да су Милетићи непожељни, таj „комшиjа“ jе пустио вучjаке на Петкову дjецу.

Успjели су да умакну у кућу, али од тада у трку претрчаваjу двориште до трактора коjим их Петко свако jутро вози до школе, удаљене око пет километара, у Осоjане.

Милетићима су криминалци, како каже Петко, „с циљем убиjања било какве наде у могућност опстанка“, у три наврата крали пумпу за воду.

Скидали су и односили око 230 метара самоносећег електро кабла са пумпе за воду у бунару, без кога Милетићи не могу опстати.

Бунарску воду користе само за техничку воду и напаjање стоке. Воду за пиће купуjу, jер се плаше да ће им злотвори затровати бунар коjи Петко свакодневно обилази, провjераваjући да ниjе скинут катанац са бетонског бунарског поклопца.

Супруга Снежана jе од страха за животе своjе дjеце постала „шећераш“. Не жели да било шта каже, jер „слика довољно говори о безнађу у коjем живи њено двоjе деце“.

Извор: