Миленко Јахура: ДОШЛО ВРИЈЕМЕ ДА СЕ СРБИ УБИЈАЈУ

Убијање Срба из дубравског села Речице и Локве на стратишту Топола код Опузен, Далмација, у ноћи 26/27јуна 1941.

(Дио исказа Стојана Рагужа, усташког ројника из Стојана Рагужа из Домановића дат исљеднику УДБ-е 1952. године у Мостару.)

…Чим сам дошао у логор одмах смо отпочели са везивањем доведених Срба. Ја сам лично свезао Попара Вука, Делић Ђорђа, Вукосавић Мирка и Вукосавић Бранка – сви из села Рјечице. Везали смо их жицом која је дотјерана са камионима из Стоца и Чапљине. Жица је била обична – црна. Приликом везивања одузели смо им све ствари, које су Срби имали уз себе, а које смо ствари касније подијелили између себе. Мене је запао новчаник Карадегић Симе, у којем је било нешто око 200 – 300 динара и неки банковни чекови.

Поред овог, добио сам један џепни нож, ко му је не знам. Новчаник Карадегић Симе, након пет – шест дана, повратио сам његовој жени. Прије предавања она ми се жалила да јој је муж Симо са собом однио важна документа (банковне чекове) и питала ме да ли знам ишта гдје су те ствари. Како сам већ рекао, ствари сам јој предао и рекао јој да за Симину судбину не знам. И са камионима који су дошли из Чапљине дошло је, такођер, једно 10 усташа, међу којима сам знао: ВЕГЕ ПЕРУ, ДАНА и МАРКА.

Послије извршеног везивања ми смо – ја са својим усташама, са камионима кренули у правцу Метковића. Било је негдје око 9 часова увече. При поласку сам наредио својим усташама да се пењу у камионе у које хоће. Ја сам, заједно са Марком Рагужом и Андруном Пером, попео се у други камион. Са нама је било 7-8 усташа из Чапљине. У току пута до мјеста убијања Срба, ниже Метковића, нисмо нигде стајали. За вријеме пута од усташа се стално чула пјесма. Шофер камиона у којему сам се ја налазио био је неки Чапљинац, али не знам како се звао. Ја врло слабо познајем мјеста око Метковића, па не бих тачно могао знати гдје смо дошли и поубијали Србе, знам да смо прошли кроз Метковиће и извјесно вријеме шли док нисмо дошли до неке прилично велике увале, гдје смо се зауставили.

Први камион је дошао на мјесто убијања Срба и кроз кратко вријеме чули су се пуцњи из пушака. У исто вријеме чула се галама и псовка усташа, као и јаукање Срба који су убијани. Када је други камион дошао на мјесто, ја сам својим усташама рекао да сиђу са камиона, а други скидали свезане Србе, трећи доводили до воде, а четврти убијали. У прво вријеме, ја сам, у заједници са Рагуж Мирком, везане Србе скидао са камиона, а то су касније чинили и неки Чапљинци. Пошто су Срби били везани два и два, то смо ја и Марко три партије по два одвукли од камиона до воде, које су поубијали Чапљинци – усташе.

Послије, ја и Марко смо стајали код воде, а двојица Чапљинаца довукли су нам од камиона четири партије по двојицу Срба и када би нам их довел ми би их сјели на воду, на једно два метра, након чега смо позади у затиљак пуцали из пушака. Ја сам овог пута убио четворицу Срба, док је другу четворицу убио Рагуж Мирко. У њих сам опалио четири комада метака, што значи да је сваки Србин од мене добио по један метак. Када би убили једну партију (два Србина заједно везана), онда би нас двојица заједно узела за ноге и бацали их у воду која се налазила у непосредној близини. Прије убиства ових Срба они су нам говорили да их не убијамо и постављали нам питања – зашто их уопште убијамо.

Ми смо им одговарали да је дошло вријеме убијања Срба, да смо добили такво наређење. Сви они Срби које смо поубијали ја и Рагуж Марко били су из Локава, ал их тачно нисам познавао. Овдје могу додати да неки Срби нису били дотучени, а то закључујем по томе што би се по бацању истих у воду чуло клокотање.

За вријеме вршења ликвидације ових Срба, свијетла на камионима су била угашена, нису ни била потребна јер се донекле видјело, била је видна ноћ. Осим овога, свијетла нису била упаљена и ради самог маскирања, да се не би пириметили из даљине. По завршеном убијању, све усташе су посједале у камионе и пошли заједно назад. Усташе из Домановића сјеле су у столачке камионе и заједно са усташама из Стоца, док усташе из Чапљине су сјеле у своје камионе. Идући према Домановићима између усташа је вођен разговор колико је ко овога пута убио Срба.

Сјећам се добро када сам разговарао са усташом Рагуж Матом и Андрун Иваном, који су ми рекли да су само њих двојица убили три партије Срба. Међу овим Србима убили су и Карадеглић Бранка, који је прије него га је кугла потрефила, како су рекли, узвикнуо: „Живио краљ Петар и Југославија!“. Они су му опсовали и једно и друго, а потом га убили. Расположење међу усташама је било велико. Идући према Домановићима сви смо пјевали. Док смо извршили ову акцију сви ми, усташе, били смо у цивилним одјелима…“

(Материјал УДБ-е, саслушање усташког ројника Стојана Рагужа из Домановића, општина Чапљина)
Приредио: Миленко Јахура / СНД ПРЕБИЛОВЦИ

Извор: Слободна Херцеговина