Милан Шећеровић: Приказ две књиге – Усташки покољи Срба у глинској цркви Ђура Аралице и Вучје срце Марије Лине Веке

Књиге се, као и људи, разликуjу. Постоjе добре и лоше књиге, постоjе подебеле и танушне у габариту, значаjне и безначаjне, књиге коjе издржаваjу испит времена, а и оне на коjе jе узалуд изарчена хартиjа. Књиге, опет као и људе, срећемо на разним местима: на књижевним трибинама, на саjмовима књига, у излозима књижара и у бољим самопослугама, у антикварницама па и на пиjачним тезгама, на картонским кутиjама код уличних продаваца, у медиjским приказима и, наравно, у библиотекама. И на свим тим местима срешћемо све жанровe и укупан распон стваралаштва – од ремек-дела до наjнижег шунда.

Постоjе, међутим, и књиге коjе се нигде не поjављуjу, тешко да за њих може да се чуjе, jош теже да допру до шире jавности. То су књиге-изгнаници коjе као некад рани хришћани живе у некаквим књижевним и публицистичким катакомбама, далеко од сваког чак и наjмањег jавног наступа и презентациjе, укратко, то су књиге-париjе, књиге-губавци, књиге коjима jе забрањен приступ на културну и историjску сцену данашње Србиjе. То су, кратко речено, књиге коjе се прећуткуjу и коjе су гурнуте на маргину маргинине маргине. Једном речjу игнорисане.

Па какве су то књиге и зашто се све чини да не дођу пред очи jавности? У чему jе њихова фалинка? Грех („грех“) ових књига ниjе ни мали ни занемарљив. То су књиге коjе чине частан напор да сведоче о српским страдањима а коjа се поодавно у свету систематски потискуjу и заташкаваjу, пре свега политичко-медиjским, читаj гебелсовским, манипулациjама моћника, при чему се успешно обавља алхемиjски политички процес коjи Србе-жртве претвара у Србе-злочинце. И не само то. Циљ jе да се ван Србиjе испише „права“ и „демитологизирана“ историjа Србиjе. Трибунал у Хагу има и ово за циљ, и да ову и овакву истину и историjу, Србиjа прихвати као своjу. Овакву историjску читанку, чиjи су издавачи „Милосрдни анђео“ и Хаг, званична Србиjа полако послушнички прихвата и немоjмо се изненадити уколико „на путу европских интеграциjа коjи нема алтернативу“ ова нова читанка уђе у наш школски програм. Ergo, штива и књиге коjе нису у сагласjу са том новом читанком нису добродошла у земљи Србиjи.

Бележи Ђуро Аралица, истини за вољу, да jе било Хрвата коjи су покушавали, ретко успешно у времену зла, да помогну или спасу неког Србина. Таквих jе, нажалост, било мало.

Наjновиjа два примера оваквих „грешних књига“ су Усташки покољи Срба у глинскоj цркви (аутор Ђуро Аралица) и Вучjе срце (ауторка Мариjа Лина Века). Издавач Араличине књиге jе Музеj геноцида из Београда. Аралица jе историчар-аматер коjи jе уложио више од тридесет година у стварање ове књиге чиjа jе свака од 264 страница (баш свака!), натопљена крвљу невиних жртава. Араличин отац, стриц и два уjака такође су међу овим, ужасном смрћу, умореним Србима мученицима.

Када се помене монструозни покољ Срба у глинскоj цркви Рођења Пресвете Богородице – била су, заправо, два покоља: 30/31. jула 1941. и неколико дана касниjе ¾. августа – свако одмах помисли на усташе, ударну садистичку и крвожедну песницу НДХ (Независне државе Хрватске). Аутор ово потврђуjе износећи имена многих како налогодаваца тако, и непосредних извршилаца, међу коjима нису само доjучерашње силеџиjе, месари, зидари, сељаци и jош коjекакав башибозлук са дна друштвене лествице, већ су међу кољачима и чиновник глинске болнице, студент музике, писар у адвокатскоj канцелариjи, учитељ… Усташе, међутим, у овом масакру нису били сами. Због тога су посебно застрашуjући подаци коjе износи аутор, а коjи показуjу и доказуjу да су у овом jезовитом чину усташама пуну помоћ пружили и многи мештани Хрвати, из саме Глине и из околних села. Ова, како би се данас рекло, „логистичка подршка“ хрватских мештана састоjала се у лоцирању Срба, њиховом спровођењу и стражарењу над ухапшенима, све до одвођења лешева и закопавања у заjедничке jаме, при чему скидање ципела и одевних предмета са унакажених тела ниjе била реткост.

Драстичан и ужасаваjући пример оваквог односа „обичних Хрвата“ цивила према своjим доjучерашњим комшиjама Србима догодио се другог дана након првог покоља. Три Србина успела су да се у ноћ пред покољ попну и сакриjу високо у црквеном торњу. Ожеднели покушали су да ухвате мало кишнице, али биваjу опажени од мештана пролазника коjи одмах алармираjу усташе. Пристигле усташе не усудише се да се пењу на торањ плашећи се да их jадници могу засути циглама, па позваше несрећнике да сиђу и довикуjући да им се ништа неће десити. Несрећна троjица, сведоци покоља, не хтедоше да сиђу. За то време испред цркве ширио се броj знатижељних мештана радозналих да уживо прате ову „игру“ између усташа и троjице Срба на торњу. Убрзо су усташе пушчаном паљбом „поскидали“ са црквеног торња сва три „окорела четника“, заклете неприjатеље Хрватске.

Једнака парадигма jе о страдању Срба и могло би се рећи да спада у усмено предање о геноциду, предање коjе, како ствари стоjе, тешко да ће бити преточено у макар jедну лекциjу у школским уџбеницима.

У глинскоj цркви Рођења Пресвете Богородице мученичком смрћу страдало jе 1564 Срба, међу коjима и дечаци од 15–16 година. Месец дана после другог покоља црква jе сравњена са земљом.

Бележи Ђуро Аралица, истини за вољу, да jе било Хрвата коjи су покушавали, ретко успешно у времену зла, да помогну или спасу неког Србина. Таквих jе, нажалост, било мало.

Име jедног Србина свакако ваља запамтити: Љубан Једнак, jедини коjи jе преживео покољ. И посао кољача умори, те су усташе правиле „радне паузе“, тек да повуку из флаше или да, као неки, дооштре ножеве. Ово jе, као и неки други Срби коjи су чекали „на своj ред“, искористио Љубан Једнак и угурао се међу до тада поклане и притаjио. Ова варка jедино jе њему пошла за руком. Усташе су „оверавале“ претходно побиjене, боли су баjонетима и испаљивали метке у свако тело коjе им се учинило да jош даjе знаке живота. Тако jе и jедан куршум прошао кроз Љубанову ногу, али jе он успео да се не покрене и да не jаукне. У томе му jе помогао полумрачни простор цркве осветљаване батериjским лампама и „четничким“ свећама коjе су усташе претходно натерали jаднике да припале и да истовремено кличу Поглавнику. Успео jе да прикриjе да jе жив и када су га са осталим лешевима као цепанице набацивали на камионе, а и када jе бачен у jаму. И тада, искористивши jош jедну „радну паузу“, Једнак под окриљем ноћи успева да се извуче испод гомиле лешева, искочи из jаме и све са прострељен ногом да се спасоносно докопа шуме. До jутра jе стигао до jедног рођака у село коjе усташе jош нису походили. Убрзо опорављен, придружио се устаницима. Педесет четири године касниjе, сад као старац током „Олуjе“, био jе у тракторскоj колони коjа се митраљирана и са земље и из ваздуха вукла према Србиjи. Две године касниjе преселио се у вечност негде на даљоj перифериjи Београда. Судбина Љубана Једнака парадигма jе о страдању Срба и могло би се рећи да спада у усмено предање о геноциду, предање коjе, како ствари стоjе, тешко да ће бити преточено у макар jедну лекциjу у школским уџбеницима.

После рата СПЦ (Српска православна црква) и преживели Срби годинама су безуспешно тражили од надлежних у Хрватскоj да им се дозволи да поново саграде цркву у Глини. То им jе дозвољено после много намерних бирократских саботажа да се изда грађевинска дозвола, те jе црква наjзад свечано освештана тек на Малу Госпоjину 1963. године, осамнаест година по окончању рата.

Изградњу нове цркве помогло jе добротворним прилозима око пет стотина српских исељеника из Америке и Канаде. Једна група ових добротвора наjавила jе долазак на освештање нове цркве. Међутим, jугословенске власти су покушале да им то онемогуће ускраћивањем издавања виза. Тек после отворених интервенциjа амбасада САД и Канаде у Београду нађено jе „соломонско решење“: Савезна комисиjа за верска питања саопштила jе представницима СПЦ да ће исељеници добити визе, али jе при томе скренута пажња да се приликом Освештавања цркве и током других церемониjа не помињу усташки злочини, односно да се не смеjу повезивати са хрватском државом. Та опаска jе образложена ставом, уобичаjеним за оно време, да би се то евентуално могло протумачити као распиривање верске и националне мржње и нетрпељивости. Сасвим разумљиво: као што се после Првог светског рата градила „заjедничка држава без освртања на прошлост“, тако се сада градило „братство-jединство“ са дозвољеним погледом jедино на будућност и са знаком строге забране сећања на кости новомученика коjе би такву будућност могле само да оптерећуjу. Додатна со на српске ране било jе присуство локалног католичког жупника Франца Жужека коjи jе у време НДХ терора издавао заправо неважеће потврде Србима о покатоличењу и код њих на таj начин неговао заблуду да ће преживети ако промене веру. Сем тога, кључеви Богородичине цркве, забрављене одмах по доласку усташа на власт, били су похрањени код овог жупника коjи jе кључеве уредно сачувао и предао зликовцима на њихово тражење како би се први похватани Срби затворили у цркву за први покољ. Овом жупнику jе тако незаслужено припала почаст да присуствуjе Освештању, вероватно на основу дискутабилног убеђења преживелих Српкиња да jе он издеjствовао пуштање из затвора три стотине глинских Српкиња, коjе су похапшене после ликвидациjе њихових мушких чланова породица. Присуство жупника имало jе и jедну нескривену, мада перверзну, поруку, односно да католички клер нема ништа заjедничко са геноцидном политиком НДХ.

Нова црква, поменимо и то, ниjе могла бити саграђена на месту старе цркве, већ на локациjи удаљеноj око 150 метара. И ово ниjе краj приче о Глини и глинскоj цркви. Године 1969, на месту старе уништене цркве, на месту покоља, подигнут jе Спомен-дом, заправо дом културе где ће се одржавати „културно-умjетнички угођаjи и програми“, наjвише игранке и ђускање, а мокри чвор ове срамоте наћи ће се на месту некадашњег олтара.

Прича се наставља неодуставном жељом СПЦ и Срба да подигну спомен-обележjе. Вукло се и ово годинама. Наjзад, 29. jула 1995. године, на 54-годишњицу злочина, спољашњи део спомен-обележjа jе био завршен, док jе троделна мозаичка композициjа величине 54 квадратна метра, предвиђена за ентериjер, остала у Београду и чекала да буде допремљена и укомпонована. Кроз неколико дана, на Св. Илиjу 2. августа 1995. године, задушну службу Божиjу служио jе његова светост патриjарх српски господин Павле. После службе освештао jе бакарне плоче са именима жртава. Кроз три дана почела jе злочиначка „Олуjа“ и тек подигнуто спомен-обележjе задесила jе судбина Републике Српске Краjине – спомен-обележjе jе срушено. Оваj вандалски чин имао jе недвосмислен циљ: избрисати све трагове коjи би сведочили о усташким злочинима над српским народом. То потврђуjе и преименовање Спомен-дома на коме jе врло брзо исписано ново име – „Хрватски дом“. И тако нова и демократска Хрватска веруjе да jе „на случаj Глина стављена повиjесна точка“.

Изградњу нове цркве помогло jе добротворним прилозима око пет стотина српских исељеника из Америке и Канаде. Једна група ових добротвора наjавила jе долазак на освештање нове цркве. Међутим, jугословенске власти су покушале да им то онемогуће ускраћивањем издавања виза.

Глас концила, званично гласило загребачке надбискупиjе, лист коjи стиже у можда већину хрватских домова, током 2006. године обjављуjе фељтон посвећен Глини. Закључак фељтона jе да злочина у Глини ниjе било и да jе то „велики српски мит“ коjи има за циљ блаћење хрватства и католичанства.

Ове године, краjем jула, у Глини ће бити обележено 70 година од покоља у цркви Рођена Пресвете Богородице. Представник Срба из данашње Глине, коjи jе специjално дошао на представљање Араличине књиге, рекао jе да се са великом сигурношћу очекуjе долазак Иве Јосиповића, председника Хрватске, на ову тужну годишњицу и парастос. Можемо, у том случаjу, очекивати и долазак Бориса Тадића, председника Србиjе. И можемо, унапред, бити сигурни да ће хрватски председник говорити о хрватском антифашизму током Другог светског рата, док ће српски председник по ко зна коjи пут пружити руку помирења и на таj начин, опет по ко зна коjи пут, изjедначити жртве и џелате, истина не више у духу некадашњег „братства-jединства“ већ по мантри добросус(j)едства и евроинтеграциjа.

Књига Ђура Аралице Усташки покољи Срба у глинскоj цркви представљена jе у сали општине Нови Београд, у организациjи Удружења Срба (избеглих) из Хрватске. У скоро до пола попуњеноj сали (лепше jе овако рећи него да jе била полупразна) махом су биле седе главе, оба пола. И тек неколико jуноша. Представљање књиге личило jе на jош jедно опело. Ако jе било трунке веселости те вечери то jе наступ певачке групе оjкача са Баниjе, а коjи су наступили на самом почетку. Шесторица краjишких старина сплетом песама из старог краjа показали су да српска Краjина jош увек постоjи, макар само овако у песми и сећању. Потписника ових редова посебно jе и одушевило и потресло то што су ове часне старине били у краjишким народним ношњама. Ове ношње сведоче да су у ужасу „Олуjе“, спасаваjући голе животе, уз оно наjпрече што су на брзину потрпали на тракторске приколице, понели као посебну драгоценост, као живо сведочанство дотадашњих живота како своjих, тако и многих генерациjа предака, управо ове народне ношње.

Мариjа Лина Века – Вучиjе срце

Друга „грешна“ књига, недавно изашла из штампе, коjу вреди поменути jе Вучjе срце, роман коjи jе написала Мариjа Лина Века, италиjанска новинарка и писац. Ауторка већ годинама посећуjе Косово и Метохиjу и пише о своjим трагичним сазнањима и искуствима на овоj за Србе и неалбанце напаћеноj земљи. Ниjе jоj, наравно, отворен приступ великим медиjима, самим тим jоj jе и економска егзистенциjа близу границе угрожености, али све то ову храбру и одлучну жену ниjе поколебало да jавно говори и пише о Србима на Косову као наjугрожениjоj врсти у Европи, о шиптарским континуираним зверствима и пљачкама коjих без сумње не би било у тако застрашуjућем и свеприсутном обиму без макар прећутне ако не сагласности, а оно свакако хладне и прорачунате незаинтересованости њихових окупационих ментора.

Роман се бави монструозном трговином људским органима на Косову, а књига jе написана пре него што се поjавио запрепашћуjући извештаj Дика Мартиjа. Прича jе jедноставна. Радња романа тече у два тока коjи се преплићу. Један ток прати и описуjе киднаповања Срба и других неалбанаца, пре свега трагичну судбину jедног Србина архитекте из Приштине, вађење органа од стране лекара коjима би позавидео и доктор Менгеле из Аушвица, те транспорт и продаjу „краjним корисницима“. Други ток, пак, прати драму jедног младог Француза и његове породице из Нансиjа. Живот младог Француза зависи од трансплантациjе срца. Младић jе на разним листама чекања, стање му се погоршава, све болнице одговараjу да новог срца jош нема… Изненада се поjављуjе могућност да се за позамашну суму прескоче све листе чекања и да се за младог Француза набави спасоносно ново срце. И – уградише му то ново срце и млађани Француз закорачи пун новопронађене вере у своj нови живот. Француз, међутим, пожели да сазна ко jе донор, одакле jе и како стигло срце коjе сад осећа у грудима. Наилази на сумњиве и неубедљиве одговоре и почиње да га обузима сумња да ниjе ово његово ново срце можда стигло нељудским путем, могуће насилно, да ниjе можда неко убиjен да би он живео…

О књизи храбре ауторке говорили су Драган Мраовић (књижевник и преводилац), Ранко Ђиновић (песник са Косова и некадашњи председник Удружења киднапованих и несталих са Косова) и Владислав Јовановић (песник и некадашњи министар спољних послова). На краjу се скупу обратила ауторка. Посебно упечатљив и вредан забелешке jе jедан од многих њених сусрета и сведочења, из прве руке, са Косова. У разговору са jедним вишим официром италиjанских карабињера оштро му jе замерила што се истина о мрачним догађањима на Косову срамно заташкава. „Моj земљак ми jе, уз осмех,“ наглашава Мариjа Лина Века, „одговорио да се ништа не скрива и не заташкава, а истина jе само оно што званично саопштаваjу УНМИК и НАТО команда.“

Мариjа Лина Века

Сам наслов романа – Вучjе срце – резултат jе jедне случаjне шетње, каже ауторка. Заправо, обилазећи Приштину, испред jедне од безброj радњи и ћепенака, на истуреноj гвозденоj куки висила jе кожа одраног вука са све видљивим траговима крви дуж целог крзна. Кожа до скоро моћне и слободне животиње, такође Божjег створа, сабласно се њихала на хладном ветру. Ваљда jе овом морбидном рекламом власник ћепенка желео да привуче муштериjе. Ауторки се одрани вук одмах наметнуо као наслов романа, видела jе у тоj кожи метафору за цело српско Косово, поjачано чињеницом да jе вук свеприсутан у српскоj митологиjи и епици.

Роман Вучjе срце представљен jе у просториjама Удружења књижевника Србиjе. Мали простор испунили су, као и у случаjу књиге о Глини, углавном „трећепозивци“ уз тек неколико млађих особа. Од Драгана Мраовића смо чули да jе било подоста мука да се обезбеде време и простор за представљање ове књиге. И jош нешто поразно: књигу jе тешко пласирати у књижаре. Засад се може наћи jедино у књижари СПЦ, прекопута Патриjаршиjе.

Сатанизациjа Срба и њихове свеколике историjе, као и гебелсовско „преуређење“ истине од стране „великог света“, одавно не чуди, али утолико више изазива згражавање чињеница да су српска страдања и сведочанства о томе наjчешће игнорисана и табу тема у самоj Србиjи.

Повремено се поjављуjу овакве књиге, књиге-сведоци о дуготраjном, често више пута поновљеном, пострадању Срба. И баш због тога то су књиге коjе практично живе у илегали и с тога не чуди да на представљању обе ове књиге ниjе било новинара, нигде ТВ камера, нигде одjека у медиjима, макар цртице, наjситниjе фусноте.

Сатанизациjа Срба и њихове свеколике историjе, као и гебелсовско „преуређење“ истине од стране „великог света“, одавно не чуди, али утолико више изазива згражавање чињеница да су српска страдања и сведочанства о томе наjчешће игнорисана и табу тема у самоj Србиjи. Обе ове књиге (последње у низу), односно њихово игнорисање од стране jавности, представљаjу jош jедан необорив доказ (коjи по реду?!) дубоког застрањења српске званичне политике, њене посувраћене памети, изгубљене душе и истрошеног морала чиjи постулати као да су преузети из поменутог „Гласа концила“.

Видимо, дакле, да се књиге код нас не спаљуjу као у Трифоовом филму. Овде се лоботомиjа врши блажим захватом: у тишини и мраку на делу jе медиjски острацизам непоћудних књига. Књиге, ето, могу да горе и без дима и ватре.

Но, упркос свему, књиге-париjе остаjу да живе, макар у оном непоткупљивом и племенитом гету малоброjних коjи дух истине и пламен отпора одржаваjу преносећи сазнања – и осећања! – усменим путем, од човека до човека, од увета до увета. Као у оном Трифоовом филму „Фаренхаjт 451“ (232,7 Целзиjусова степена), температура на коjоj хартиjа почиње да гори, и где у малом и скривеном гету храбрих, у свету из кога су књиге и штампана реч протерани и забрањени, стариjи на млађе преносе своjе знање наjвећих класика светске књижевности коjе знаjу напамет. Нешто слично имали смо у нашоj историjи, током векова ропства, када су наш дух самосвести и светлост наде одржавали наши гуслари.

Док jе у Србиjи, у званичноj политици и дисциплинованим медиjима, пиjетет према Сребреници далеко испредњачио испред збира Јадовна, Глине, Јасеновца, Братунца, Скелана, „Бљеска“ и „Олуjе“, косовометохиjских оскрнављених и спаљених манастира и цркава, стотина хиљада избеглица, и док jе све то тако, не смемо се нимало ни чудити ни згражавати над податком да постоjе књиге изгнанице из друштва.

Видимо, дакле, да се књиге код нас не спаљуjу као у Трифоовом филму. Овде се лоботомиjа врши блажим захватом: у тишини и мраку на делу jе медиjски острацизам непоћудних књига. Књиге, ето, могу да горе и без дима и ватре.

А ми коjи се са тим не слажемо? Можемо ли било шта? Можемо. Као некада први хришћани по катакомбама, као некада италиjански карбонари, морамо одржати у животу овакве књиге, и не само књиге, а све то се своди на одржавање пламена истине, достоjанства и националног поноса.

У супротном, уколико ћутимо, стићи ће нас афоризам Јиржиjа Леца: „Истина кад-тад исплива на површину – као леш.“

Извор:

Нова српска политичка мисао

Везане виjести:

Ђуро Аралица, Усташки покољи Срба у глинскоj цркви

Књига: Вучjе срце – Потресна књига о трговини људским органима!

Вучjе срце коjег нисмо достоjни