Милан Ружић: Све ће то НАТО позлатити

Показали смо се као народ којем је лако отети идентитет и земљу, али уколико би нам неко дирнуо у смартфоне, видео би шта је одмазда.

Често ми је падало на памет, а бројни су примери који ово потврђују, да се патриотизам међу нама Србима прележи као богиње. Ко одболује патриотизам, најчешће постаје глобалиста

На крају смо године која нама Србима поново није била баш најроднија у популационом смислу, али је била врло родна око пресађивања западних пелцера и калемљења родне флуидности у нашу неродну земљу.

На заласку је година у којој је вербални деликт најављен у БиХ, а тиче нас се због Републике Српске, док је у Београду већ на снази, што можемо видети у случају Милоша Ковића.

Лечење задртих Срба

Одлази година у којој је добијена идеја, а затим наметнута од стране појединих НВО и школских управа, да се деци у основној школи држе предавања о ЛГБТ популацији и њиховим правима, док су људи из те организације покушали и покушавају да одузму право на јавну реч и мишљење Владимиру Димитријевићу.

Свршава се година великих штрајкова, афера, пропуста, дубоких подела српског народа, година вишеструких упада на Косово и Метохију без икакве реакције од стране Србије, година у којој је изумрло још 30.000 или више Срба, година у којој је учињено, гледајући статистику претходних, барем неколико десетина хиљада абортуса и година у којој је врхунац доживео стид од патриотизма, што може бити и разлог свега горе наведеног.

Патриотизам се у Србији одавно третира као болест. Често ми је падало на памет, а бројни су примери који ово потврђују, да се патриотизам међу нама Србима прележи као богиње.

Ко одболује патриотизам, најчешће постаје глобалиста. Када Србина престану да сврбе неправде његовог народа и кад га тај осип прође, напудерисан страним фондовима, више га ништа не сврби, а када већ тако отупи на све оно што му смета у рођеној земљи, онда постаје проповедник земаља без граница, традиционалног пријатељства с највећим истребитељима свог рода, заступник политичке хомосексуалности и кочничар напретка рођеног народа.

Они који прележе патриотизам, почињу да деле своја искуства и закључке како би „излечили“ и остале „задрте Србе“ којима Косово и Метохија, па и Србија уопште, још увек нешто значе. За њих су геј параде догађаји године, а Вуков сабор у Тршићу и литије за потопљену Грачаницу назадовање. Ти људи постају ведете оних који по целом свету сламају националне идентитете градећи идеалне потрошаче, па онда долазимо у ситуацију да нас о вери уче неверници, о милосрђу убице, о толеранцији прогонитељи, о поштењу лопови и о невиности кривци. Када ти људи заврше своја предавања српском народу, тад настаје расрбљавање, раскрштавање, уништење породице, антируска хистерија, али се извршиоци тога не стиде, јер – све ће то НАТО позлатити.

Тачка пропадања

Дошли смо до тачке потпуног пропадања, али више немамо кроз шта пропасти. Под ногама немамо више ништа, осим оног дна о које смо треснули и по ком суљамо већ годинама.

Показали смо се као народ којем је лако отети идентитет и земљу, али уколико би нам неко дирнуо у смартфоне, видео би шта је одмазда.

Пристали смо на туђе квалификације нас као геноцидног народа, као искључивих криваца за распад државе у којој смо највише страдали и пристали смо на пребацивање нас победника на страну поражених, а од стране поражених који су се силаском с ума попели на наше победничке пиједестале. Геноцид је постала најјефтинија антисрпска реч за чију употребу још увек нико није платио, а коју су сви њени корисници наплатили.

Све ово нам, у духу ревизије историје која је узела маха, поручују они који су цивилизацију спуштали до њених најнижих тачака у историји човечанства. То су они народи који нама гарантују безбедност уколико пристанемо на њихове игре. Дакле, на нама је да изаберемо – хоћемо ли пристати на заштиту од стране оних који су нас бомбардовали или оних по чијим су нам налозима вадили органе.

Ми Срби живимо изгубљени између онога што нисмо и онога што желимо бити. Та наша позиција изграђена је управо на недостатку патриотизма. А како успоставити осећај за патриотизам у земљи у којој је његово поистовећивање с нацизмом наметнуто од стране страних инвеститора у пропаст Србије?

Народ без сећања

Патриотизам је оно што се најтеже изгуби, а још теже враћа. Међутим, ми нисмо народ без ичега, иако јесмо остали без сећања. Али подсетимо се да имамо и књиге, ако се већ нећемо уздати у здраву памет. У тим књигама су неки од најистакнутијих представника овог уништеног народа писали нешто што ће послужити Србима ако падну на колена. Тим људима и тим књигама се треба вратити, али ваља и препознати оне који су данас међу нама, а имају довољно знања, мудрости и патриотизма да нас ваде из јаме у коју смо поново гурнути, уверавани да је у питању бунар.

Нека нам година која стиже донесе мање анационалних телевизија с националном фреквенцијом. Нека у њој патриоте престану бити национална мањина, а другосрбијанци анационална већина. Будимо у тој години паметни, а не храбри, јер свако је некад био храбар, то могу сви, док је ретко ко био паметан.

Патриотизма нема без знања, знања нема без књига, књига нема без школа, школа нема без деце, деце нема без породице, породице нема без благослова, благослова нема без цркве, цркве нема без Светога Саве, а ако нема Светога Саве, нема ни Срба, а без Срба нема ни Србије.

Опрема: Стање ствари

(Печат, 27. 12. 2019)