fbpx
Pretraga
Close this search box.
Ж | Ž

Podijelite vijest:

Miladin Vujinović: Prvi hrvatski masovni zločin – krvava Belovarska krajina

Na očigled jugoslovenskih vlasti, Hrvati su još 1938, a naročito od 1939. razoružavali Srbe, pisao je Miladin Vujinović aprila 1970. u listu SNO u Australiji
Stjepan Radić (Fotografije: Sve o Srpskoj)

                                                      „Da je nebo list knjige bijele, 
Sinje more divit od mastila,
ne bi se naši jadi opisali…“
Narodna

O hrvatskim zločinima pisano je dosta u srpskoj slobodnoj štampi, a i knjige su o tome izdavane na srpskom i stranim jezicima. No, niko ni do danas nigde ne osudi, već, šta više, danas su u najprisnijoj saradnji:  ustaše, komunisti i Hrvatska seljačka stranka u borbi protiv srpskog naroda. Zato sam rešio da za srpske rodoljube javno svedočim, iznoseći zločine Hrvata koje sam video i preživeo u Belovarskoj krajini, a što bi upotpunilo sveukupnu dokumentaciju o tim neljudima.

Zahvalan sam Srpskoj narodnoj odbrani u Australiji, koja je odobrila štampanje ovog mog svedočanstva.  Posebnu zahvalnost dugujem ljudima oko Srpskog glasnika, koji ne žaleći truda staviše ovu žalosnu,  ali istinitu dokumentaciju srpskoj javnosti na znanje.

Fotokopija prve stranice objave Miladina Vujinovića

***

U sredu, predveče 16. aprila 1941. godine, na dva dana pre kapitulacije Kraljevske jugoslovenske vojske pred silama osovine Nemačkom i Italijom,  zalazilo je sunce za prolistale lugove u dolini reke  Česme, a Belovarsku krajinu, između Bilo Gore, Kalnik planine i Moslavačke  Gore, pokriše sivo olovni oblaci; s prvim mrakom nad Belovarskom krajinom pada tamna noć.

Dok su srpska sela gudovačke opštine: Malo Korenovo, zvano Boston i Mala Srbija, Veliko Korenovo, Gudovac, Prgomelj,  Raič.  Klokoševac, Stančić, Tuk i Breza utonuli u nemo doba noći,  Hrvati su postavili straže  na svim prilazima Belovaru i na svim prelazima reke Velike od pruge Zagreb – Belovar do ušća Velike u reku Česmu.  Po svim pomenutim selima Hrvati su postavili straže i zaposeli puteve, i te iste noći pohvatali još u posteljama 197 Srba i 1 Srpkinju Ljubicu Prodanić iz sela Donji Gudovac kućni broj 28.

Iz sela Bolč, opština Farkaševac, odvedeni su u Gudovac sveštenik Branko Brzin, učitelj Stevan Ivanović,  zvonar crkve Sv.   Nedelje u Bolču Jovo Šiljak,  Đuro i sin mu  Misirača, zvani  Đaja, otac i brat tršćanske popadije Milke, koja je zaklana u Trstu 1943 godine. S mužem sveštenikom dr Petrom Vojnovićem, bogoslov sarajevske bogoslovije Milorad Šiljak iz Šarampova u Bolču uhvaćen je u Gudovcu u kući Milana Prodanića, Sveštenik, učitelj i bogoslov bili su sva srpska inteligencija u toj okolini.

Hrvati su  svim pohvatanim Srbima saopštili da ih oni vode da polože prisegu (zakletvu) poglavniku i domovini hrvatskoj!…

Pohvatane Srbe čuvali su Hrvati u zatvorima opštine, škole i birtiji „Kod Mojčana“ u Gudovcu.

Dok su jedni držali blokadu cele gudovačke opštine, drugi su kopali raku na Gemajdi opštinska livada u Gudovcu,  pored leve obale Plavnice uzduž druma Belovar – Zagreb.

Dan  je prolazio. Iz Zagreba je došao u Gudovac, na poziv unijata, Marka Pavlešića iz Prgomalja,  poglavnikov hrvatski vojskovođa Slavko Kvaternik.

Čim je stigao Slavko Kvaternik otpočelo je izvođenje Srba iz zatvora, vezani po dvojica zajedno i svi zajedno između dvojice konopcem.  Cikoš,  Hrvat Zagorac iz Rašča u Gudovcu, pročitao je Srbima  SMRTNU PRESUDU u ime zločinačke „države“ hrvatske!

Srbi su poterani na Gemajdu. Gonilo je na svakog vezanog Srbina, sa svake strane puta, po dva Hrvata sa noževima na puškama u stavu za klanje.

Na Gemajdi, Slavko Kvaternik i unijat Mirko Pavlešić su da se Stevi Vuksanu, junaku sa Balkana, izvadi  živom srce! Jer je Steva bio srpski  dobrovoljac i nosilac ordena: dvoglavi Beli Orao dobijen u Cerskoj bici i Karađorđeve zvezde sa  mačevima, dobijene na Kajmakčalanu, gde je Stevan bio ranjen u stomak, držeći levom rukom da mu creva ne ispadnu,  dok je desnom rukom izneo iz bugarskog rova živog bugarskog oficira-kapetana i bacio ga pred noge Kralju Aleksandru. Kralj Aleksandar nazvao je Stevu „Junak sa Balkana“, stavio mu je Karađorđevu zvezdu na grudi, a ceo II  Gvozdeni puk izvršio je Stevanu Vuksanu pozdrav u paradnom maršu-defileu.

Hrvatski doglavnik pitao je Stevu gde mu je stajala Zvezda. Stevan odgovara:  „Na srpskom srcu“, a zatim gromko uzviknu:  „Živela Nebeska Srbija!“

Slavko Kvaternik je bio preneražen, ali se pribrao, ipak, i opsovao Stevanu MATER SRPSKU. Stevan Vuksan mu, poput Obilića i Principa, dostojanstveno i hladno odgovara:  „TI NIKADA NEĆEŠ UBITI SRPSKOG JUNAKA, O KOME ĆE SRPSKE KNjIGE PISATI“…

Kad Stevanu izvadiše srce,  Cikoš je komandovao – POKOLj!

Dva teška mitraljeza prolamali su dolinu Česme. Srbi su pokošeni po nogama, a zatim ranjeni klani: nedoklani bacani su u grob, posuti tonom neugašenog kreča i mnogi još živi zatrpani zemljom! Srbin Ljubomir Švagonja iz Malog Korenova – „Mala Srbija“; otac tri deteta, tražio je od svojih komšija da ga živog ne sahranjuju – ali su ga oni živog u grob bacili i zatrpali! Jedan Srbin iz sela Breze, ranjen u ruku, uspeo  je, pod okriljm noći, da pobegne. Docnije je zaklan u svom selu za vreme rata,  kada su hrvatski vojnici poklali sve starce i  babe.

Sutradan su Hrvati isti posao obavili u selu Farkaševcu, pustošeći sela: Bolč,  Donji Markovac, Ivančani, Vukšinac, Srpska Kapela, Stara Kapela, Habjanovac, Haganj, Glog, Remetinac, Zvornik i Žavnic. Samo iz sela Bolča odveli su 30 Srba. Račune im je pokvarila Srpkinja devojka, ćerka beležnika Gvozdenčevića (i danas živa) iz Gudovca.

U  ranu zoru 18. aprila 1941. godine otišla je, po cenu života, u Belovar da zatraži zaštitu, za Srbe, od Nemaca. Jer Hrvati, ogrezli u krv, hteli su sve poklati do srpskog pileta – deteta!  Govorila je nemački kao intelektualka.  Komandant nemačkog garnizona u Belovaru, nepoznatog čina i imena, za koga se docnije utvrdilo da je i on Srbin iz Lužice, saslušao je devojku, pa je u bornim kolima odjurio u Gudovac, 5 kilometara.  Od Belovara, video je raku, krv i kreč na Gemajdi, uzeo sekciju i odjurio u Farkaševac. Tu je raspustio sve Srbe da idu kućama. Potom se vratio u Gudovac,  pustio iz zatvora Srpkinju  Ljubicu Prodanić, koja je čekala pokolj sa ostalim Srpkinjama.

Nemac je razoružao oko petsto Hrvata. On je naredio Hrvatima da iskopaju Srbe iz groba, što  su „nezavisno-državnici“  bez pogovora poslušali i leševe iskopali. Srbi su bili na Gemajdi poređani kao  snoplje. Ovaj je Nemac  naredio da se Srbi prenesu u crkvenu portu crkve Sv. Petra u Gudovcu, gde se sahranjeni u 5 zajedničkih grobnica.

Nemac je Hrvatima održao govor i rekao:   „Dve godine sam u ratu. Bio sam na svim frontovima na Zapadu.  Ovako što nisam ni čuo ni video“… Zapretio je da će sve krivce izvesti pred vojni sud. No, toga je dana de facto priznata, od Nemaca, „Nezavisna država Hrvatska“!

Nemci su pokolj Srba u Gudovcu nazvali  „Ustaško delo kod Belovara“ –  što i odgovara istini i ne. Ako je Hrvat i ustaša jedno te isto, onda je ovaj naziv tačan. Ako pored ustaša ima i Hrvata, onda zločin najmanje pripada ustašama. On je samo delo Hrvatske seljačke stranke. Jer sin Stjepana Radića,  Vladimir, pisaće u Novoj Hrvatskoj br. 135 od 12. juna 1942. u članku „Dom i Domovina“ sledeće:  „U glavnim stvarima, u temeljnim načelima ustaški nauk nije stvarno ništa drugo nego nauk Stjepana Radića“, pa nastavlja, „da se pod Poglavnikovim mudrim vođstvom izvodi nauk braće Radića“.

(Ovaj citat navedosmo samo radi onih Srba  koji još uvek misle, pa čak i ispovedaju da postoji razlika između ustaša i  Hrvata – što ne odgovara istini, i što je ubistveno za Srbe.)

U opštini Gudovac bilo je oko 2500 domova, od kojih šezdeset odsto srpskih. Na dan 17. aprila 1941. bilo je tu oko 500 ustaša i oko 1000 hrvatskih domova. Tada ustaška vojna formacija nije ni postojala, te se lako da zaključiti da je zločin u Gudovcu delo Hrvata i njihove HSS, kojoj su pripadali svi Hrvati, izuzev pojedinaca,  levo krilo Komunističke partije,  sredina mačekovci,  a desno krilo ustaše.

Ustaše i Hrvatska seljačka stranka

Iz daljih izlaganja će se videti zašto sekretar HSS  Juraj Krnjević nije dozvoljavao, za vreme rata, da jugoslovenska vlada osudi ustaške zločine, a kao predsednik  HSS je u bliskoj i iskrenoj saradnji sa još iz  rata osveštanim savezom  ustaše – komunisti.

Unijat Mirko Pavlešić, prvak HSS i lični prijatelj Vlatka Mačeka i administratora križevačke biskupije dr  Janka Šimraka, organizovao je zločin još pre rata.  On je i darivao kreč da se pospe po Srbima…

U ime HSS  obećao je svakom Hrvatu agrarni minimum od 20 jutara obradive zemlje, sa jednom srpskom kućom, pod uslovom da se najviđeniji Srbi pokolju. On je Srbe rasporedio u 3 kategorije: najbogatije poubijati, srednje iseliti na Kosovo (tako su Hrvati zvali Srbiju), siromašnijima odseći rep, prekrstiti na uniju.

Po ovim selima, na očigled vlasti 1939, organizovani su hrvatski seljački sudovi. Srbi osuđeni na smrt poklani su u Gudovcu, dok je Srbe u Farkaševskoj opštini spasao Nemac. U Bolču je održano suđenje  Srbima u kući Slavinića, i presude im nisu skrivane.

Imanje najbogatijeg Srbina u Gudovcu, Emila Margetića, bilo je dodeljeno komandantu pokolja Cikošu, koji je bio i pre rata komandant Hrvatske seljačke zaštite opštine Gudovačke. Cikoš je lično zaklao Emila Margetića i sina mu.

Imanje Đure Misirače iz Bolča bilo je dodeljeno šokcu Marku Bogoviću,  a imanje Emila Misirače – „Baja“ iz Severina – Mala Srbija, Podravcu Zdelaru. Zagorac Nikola Pisačić iz Donjeg Vuksinovca, i danas je živ, obilazio je livade najbogatijeg Srbina u Vuksincu Milana Piale, uživao u lepoti Milanovog imanja i merio od vrbe do vrbe što će biti njegovo – i to obično nedeljom kada je bio dokon!Podravac se hvalio „Đaji“ da će to za koji dan biti njegovo i da „Đaja“ ne treba da se muči.

I danas, kada prođete Belovarskom krajinom, svaki Srbin vam može i zna reći ime svog naslednika Hrvata, kome je još pre rata HSS obećala  njegovo imanje…

Hrvatski komunisti katkad spomenu i Gudovac. U knjizi tzv. Borbeni put 32 divizije, kobajagi namenjen u istorijske svrhe, pišu da je narod zagrebačke oblasti, gde ubrajaju i Belovarsku krajinu, bio od prvog dana rata „odlučno antifašistički“  nastrojen…

Jugoslovenska politika i Srbi

Pored kriminalaca Hrvata, za zločin u Gudovcu postoje i drugi krivci – „VISOKA JUGOSLOVENSKA DRŽAVNA POLITIKA“, koja je obezglavila sve  Srbe, te nisu bili u mogućnosti ni da brane državu, ni da sebe same od zločina spasu i sačuvaju. Nekoliko primera radi potvrde naše teze neće biti od štete.

Srbi su u  Belovarskoj krajini klani i pre rata! Nakon hrvatskog zločina 1936. godine u Kerestincu.

Srbin Tomo Piale iz Vuksinca, kuća br. 6, zaklan je u hrvatskom zagorskom selu Cugovac 1936. godine. Zagorci su Tomu isekli i mrtvome stavili ud u usta. Tomu je brat Nikola pokupio u ponjavu.

Srbinu Vasi Predragoviću rodom iz Šumenčana, Šokci iz sela Lipovca još živom ispevali su pesmu: „Lipovčani selo je na glasu, još imamo da ubijemo Predragović Vasu“. Vaso je ubijen iz zasede u kukuruzu, vraćajući se motorciklom iz Belovara.

Srbin Ljubomir Goranović iz Habjanovca zadavljen je ispred sela Skrinjara, vraćajući se sa pijace Sv.  Ivana Zabna. Iako se znalo ko je putovao s Ljubomirom u društvu, jugoslovenska istraga nikad nije saznala ko je zadavio Ljubomira, kao i ko je ubio Vasu Predragovića!

Srbin Božo Kesić iz Kabla zaklan je kosom. Srbin Cvijanović iz Šumečana ubio se sam opkoljen u kući, da ne padne živ Hrvatima u ruke.

U okolini Čazme izbodena je noževima Anka Miljanac u avliji. Srbin lugar Predragović ubijen je u šumi. Srbin Đuro Smrtić iz Vojnog križa otišao je u šumu Žutice, razbili su mu glavu tupim predmetima. Srbin Mile Kosanović ubijen je u avliji tupim predmetom…

Na očigled jugoslovenskih vlasti, Hrvati su još 1938, a naročito od 1939. razoružavali Srbe…

Skoro tri decenije prohujaše od tog strašnog dana. Širom Srpstva malo je Srba koji već danas znaju gde su Hrvati izvršili PRVI MASOVNI ZLOČIN u doba zločinačke „nezavisne“ države hrvatske.  Jer u Jugoslaviji iz razloga  „bratstva i jedinstva“ nije dozvoljeno o tome pisati – da neko ne bi uvredio Hrvate!

Neka ovaj skroman prilog za istoriju posluži kao dopuna dokumentaciji o radu zločinaca Hrvata, a i kao opomena  ljudima iz srpskog javnog i političkog  života – šta treba i smeju da rade.

April 1970, Australija

Miladin Vujinović

(Vidi: Miladin Vujinović, PRVI HRVATSKI MASOVNI ZLOČIN, „Službeni Glasnik“, Adelejd – Edvardstaun, Južna Australija, 10. maj 1970, Organ SNO u  Australiji)

Napomena Stanja stvari: Na prilogu zahvaljujemo Dušanu Bukoviću

Izvor: Stanje stvari

Vezane vijesti:




Podijelite vijest:

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani bez upozorenja.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pratite nas na društvenim mrežama: