Miladin Subotić: Negovanje sećanja na Prvi svetski rat

Datum objave: nedelja, 23 marta, 2014
Veličina slova: A- A+

 

Posvećenost je osnov napretka koja naše ideje i želje dovodi na prag ostvarivog i mogućeg. Nijedan cilj nije moguće postići bez istinskog i dubokog uranjanja u posao odnosno problem. To je odlika uspešnih ljudi koja donosi osećaj ispunjenja, zadovoljstva i samorealizacije. Mera i nagrada za spremnost da uložimo sebe.

Posvećenost je odlika koja iscrtava granice između prosečnih i onih izvanrednih koji su založili sebe za opšte dobro..

Već osam godina uzastopno, na našem svetogorskom hodočašću nezaobilazna je i poseta Srpskom vojničkom groblju u Solunu. Isti domaćin. Uvek ljubazan i predusretljiv. Gostoljubiv i razgovoran. Topao, otvoren, istinski zainteresovan za druge, za posetioce. Sa istom voljom i strpljenjem, svakom posetiocu i pokloniku, jednom čoveku ili velikoj grupi ljudi priča o ovom znamenju, jednom od najvažnijih prekograničnih srpskih istorijskih spomenika.

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/preporucujemo/2014/subotic-lid.jpg

Miladin Subotić

Djordje_Mihailovic

Đorđe Mihailović na Srpskom vojnom groblju u Solunu.

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/preporucujemo/2014/Zejt_mauz.jpg

Mauzolej na Zejtinliku.

Sa obe strane centralnog prostora nalaze se kripte sa numerisanim nišama za 5.580 položenih posmrtnih ostataka, uglavnom sa istaknutim ličnim podacima, činom i formacijskom pripadnošću. Ovde stičemo saznanja za deo one stvarnosti koju teško možemo naći u udžbenicima istorije, da su svoj poslednji smiraj u nišama našle kosti osuđenih i streljanih pripadnika udruženja Ujedinjenje ili smrt, pukovnika Dragutina Dimitrijevića Apisa (5.027), majora Ljubomira Vulovića (5.028) i Radeta Malobabića (5.029). Iza svake od pet i po hiljada pregrada slede potresne slike dubokih ličnih tragedija iscrtane u bojama krvi na ogromnom platnu Prvog svetskog rata, čiju stogodišnjicu treba uskoro dostojno da obeležimo.

U osvit velike stogodišnjice neki imaju potrebu da naprave novi razmeštaj istorije. Istovremeno su otpočeli proces marginalizacije svoje odgovornosti za izbijanje svetskog sukoba u koji su uvučene 33 tadašnje države-saveznice okupljene oko Trojne antante i Centralne sile sa tri carstva i jednom kraljevinom. Nose teret saznanja da čovečanstvo i nadalje pamti bolesne hegemonističke planove tadašnje Nemačke i njenih saveznika koji su uskomešali ljudsku krv širom sveta. Samim tim potajno žele da se umanji i odgovornost za mobilizaciju i stavljanje pod oružje oko 70 milona ljudi, i za strašne posledice koje oslikava smrt preko 15 miliona i ranjavanje oko 20 milona ljudi. Uporni u volji da se deo raskošne tapiserije četvorogodišnjeg zla premesti u muzej svetske nevinosti.

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/preporucujemo/2014/atentat-u-Sarajevu-1-sudjenje.jpg

Nažalost, tumačenja događaja (istorije) prilagođavaju se odnosima moći, a ne snazi činjenica i materijalne istine. Posebna i neopozivo važna potreba ogleda se u nameri da se patriotski čin i slobodarski iskaz Gavrila Principa prikaže svetu sa svim atributima terorističkog akta. Uzvišeno herojsko traženje smisla života izmešta se u neke druge okolnosti i prikazuje kao nerazumni autodestruktivni put da se rezimira sopstveni život i civilizacija gurne u regresiju. Sada im nije važna multietičnost i multikonfesionalnost članova udruženja Mlada Bosna, koje su sačinjavali Srbi, Muslimani i Hrvati. Sada je važno da se ono što za Srbe ima značaj i značenje oporuke i najvišu vrednost testamentarne volje, ponizi i pretvori u razlog zla koje je kasnije proizvedeno. Mladobosancima je namenjena kategorija zalutalih nesrećnika i status grupe koja simbolizuje naplavinu necivilizovanosti na putu austrougarskog progresa. Na slici: Suđenje pripadnicima Mlade bosne, među kojima je i Gavrilo Princip.

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/preporucujemo/2014/hitler-Princip.jpg

Ovi prepravljači istorije i/ili njihovi sledbenici, vođeni istom logikom, ako zatreba (a trebaće) utvrdiće osnov da se i Adolfu Hitleru, čoveku sa greškom razuma, podigne spomenik. Razlog više naći će u posebnoj važnosti rođendanskog poklona koji je 20. aprila 1941. uručen fireru, a koji čini originalna spomen ploča Gavrilu Principu, istrgnuta sa jedne fasade u okupiranom Sarajevu. Tekst na ploči glasi “Na ovom istorijskom mjestu Gavrilo Princip navijesti slobodu na Vidovdan 15. (28.) juna 1914.” Važnost ovog poklona i Hitlerova pažnja na istom vidljiva je na sačuvanoj fotografiji koju je sačinio njegov službeni fotograf Hajnrih Hofman. Na slici: Adolf Hitler pred zaplenjenom spomen pločom Gavrilu principu koju mu je 1941. godine Vermaht podneo kao rođendanski poklon.

 Danas, ekonomski snažne, politički čvrste i stabilne nekadašnje predvodnice Centralnih sila koriste okolnost stogodišnjice da ostvare zacrtanu reviziju istorijskih događaja. Podloga je decenijama pripremana. Srbija nije reagovala ili je to činila nedovoljno odlučno. Odavno se u udžbenike istorije nekih evropskih zemalja uselila “teroristička” ruka Gavrila Principa, a nešto kasnije iselile njegove izlivene stope iz Sarajeva. Na drugoj (našoj) strani, školski koncept zajedničke SFRJ radi “mira u kući” nije bio voljan da populariše učešće Srbije u ratu 1914-1918. Rasle su generacije sa kontrolisanim informisanjem i doziranim podacima o ratnoj ulozi Srbije, veličini njenog stradanja i značaju onog velikog gesta oprosta putem stvaranja Jugoslavije.

 Bezmalo će decenija kako je u Vojnom muzeju u Parizu, iz stalne postavke, uklonjen deo izložbe o Solunskom frontu. Doprinos Srbije se više ne pominje. U montiranom dokumentarnom filmu o Velikom ratu koji se svakodnevno ponavlja, Solunskom frontu je posvećeno samo nekoliko sekundi, tek toliko da se saopšti kako je general Franše D Epere prisilio Bugarsku na kapitulaciju.

 Aktuelne su i neke knjige sa novim zaključcima o posebnoj odgovornosti Srbije. Kao udica za buduće čitaoce i sve radoznalce za period prvog svetskog stradanja (1914-1918).

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/preporucujemo/2014/Karadjordje-lid.png

Srpsko vojno groblje u Solunu

Đorđe Mihailović. Legenda. Živa ikona, nerazdvojiva od sećanja i pamćenja vezanih za Veliki rat. Rođen je prvoga dana maja 1928. godine, baš tu, u Zejtinliku, na groblju. Osamdesetpet godina na groblju i živi. Na tom groblju će i zanavek počivati. Kaže da je dobio saglasnost našeg konzulata za taj izbor. Zna i grobnicu, pored deda Save i oca Đure. Muški potomci poslednje tri generacije Mihailovića neće počivati u gornjegrbaljskom selu Prijeradi, u mestu porekla.

Na glavi šajkača, na licu srdačnost i širok osmeh. Preko povijenih leđa obučena je vojnička uniforma srpske vojske. Zastaje ispod mozaika Sv. Arhangela Mihaila urađenog u skladu sa mozaičkim originalom iz manastira Manasija, i tu na pročelnoj strani kapele počinje svoj čas istorije. Dirljivu priču iz koje progovaraju stara vremena otpočinje recitovanjem uklesanih stihova Vojislava Ilića (mlađeg). Nadahnut kao da prvi put predstavlja ovu svetinju iznosi niz podataka. Neštedimice ih deli sa svojim slušaocima. Navodi broj od 7.565 boraca čije kosti su nekoliko godina prikupljane sa više od 250 lokacija i ovde pohranjene. U grupi koja je obavila ovaj časni zadatak bio je i Đorđev deda, Savo Mihailović. Kompleks je podignut na prostoru platoa Zejtinlik, na kome se ratne 1916. nalazila Glavna vojna poljska bolnica srpske vojske, u čijem neposrednom okruženju je bilo i groblje za preminule vojnike. Jedan od prvih ukopanih bio je pesnik i dramski pisac Milutin Bojić, autor pesme “Plava grobnica” iz zbirke “Pesme bola i ponosa”. Umro je u 25-oj godini života. Blagodarna Grčka besplatno je ustupila zemljište, a materijal za izgradnju i rad oslobodila i carina i poreza. Iz Srbije je dostavljen sav potreban materijal. Isklesani kamen za gradnju mauzoleja i izradu krstova dopremljen je iz majdana Momin kamen kod mesta Džep u Grdeličkoj klisuri. Mauzolej je obložen granitnim pločama doveženim iz Kadine luke (kod Ljiga), a cement je darivala fabrika iz Beočina. Sliku dostojanstva ovog kompleksa upotpunjuju visoki i eleganti čempresi koji su kao rasad poslati na poklon iz svetogorskog manastira Hilandara.

Prelazimo na suprotnu stranu. Slabom, ali odlučnom rukom pokazuje na mozaičku ikonu Svetog Đorđa, hrabrog ratnika i pobedonosca. Smeštena iznad ulaza u kapelu, rađena je po uzoru na fresku oslikanu u manastiru Visoki Dečani. Ispod freske takođe stihovi Vojislava Ilića. Sa skinutom kapom i pogledom punim poštovanja, povišenim himničnim tonom recituje stihove, obraćajući se i precima i potomcima. Odmereno i sa puno naklonosti priča o nastanku groblja. Inicijativa od udruženja ratnika, naredba o osnivanju i gradnji mauzoleja-kosturnice sa potpisom Kralja Aleksandra, konkurs za izbor projekta iz 1926. Osnovni projekat Aleksandra Vasića, glavni projekat Nikolaja Krasnova, a nadzor arhitekte Nikole Hristodula, jednog od 1300 kaplara. Na Dan primirja, 11. novembra 1936. obavljena je svečanost osvećenja mauzoleja sa kapelom i kosturnicom. Groblje je obnovljeno 1969. i u takvom je stanju i danas.

Očinski odnos prema svakom krstu i svakom prikupljenom predmetu i trudoljubivi život posvećen ovom gradu mrtvih vojnika, čine ga čovekom koji je u potpunosti našao sebe. U potpunosti i do kraja predan misiji ne prepoznavajući teškoće kao smetnju. U slavu istine, pravde, humanosti i čovekoljublja. I na korist i slavu Srbije. Njegov sistematičan i predan svakodnevni rad lako je uočljiv unaokolo. Svojim životom i 53-godišnjim strpljivim radom za opšte dobro postao je obrazac podvižnika i otelotvorenje vrlina vrednosti i odanosti. Čovek sa srećnom sudbinom ispunjenog bića i punog života koji se odvijao na istom mestu. Dobrovoljni zatočenik zarad svetog cilja i sa životom bez praznog hoda. Zadovoljan svakim provedenim danom u radu i trajanju jedne smislene ljudske misije, deluje kao da se u životu odmarao. Kao da živi u svetu reči stare poslovice “Ako u mladosti izabereš posao koji voliš, celog života nećeš raditi ništa”. I godine koje nosi odstupaju pred nesebičnom žrtvom i ljubavlju za poslom kojim neguje sećanja na junake koji se nikad neće vratiti kući.

Na naše pitanje, hoće li uskoro u Srbiju, odgovara da ne zna i da na groblju treba svaki dan da se radi. Kaže da se nada da će uskoro da dobije zamenu, da je engleska parcela mnogo manja, a imaju tri zaposlena, a na francuskom groblju su četvorica. Ipak, treba verovati da će tokom ove godine posetiti Beograd, da će ga Srbija pozvati na obeležavanje velike stogodišljice Cerske, Kolubarske ili Bitke na Drini. Treba verovati da Srbija, koju toliko voli i za koju tako predano radi ceo životni vek, ima jedno odlikovanje za Đorđa Mihailovića.

Centralni deo kapele sadrži desetine predmeta koji oslikavaju četvorogodišnji period slavne srpske istorije. Dominira veliki viseći svećnjak izliven od ispaljenih čaura sa Solunskog fronta, težak dve stotine kilograma. Na zidovima su ispisani nazivi ratnih jedinica srpske vojske, koje su učestvovale na ovom frontu. Sa glasom ispunjenim ponosom domaćin mauzoleja navodi nazive svih sedam divizija, nastavlja nazivima pukova. Tečno i razgovetno, sa utiskom da nepogrešivo i istim redom izgovori nazive svih 22 pešadijska i 6 artiljerijskih.

Na zidovima kapele fotografije kraljeva Petra, Nikole i Aleksandra, četvorice slavnih vojvoda, nekih vojnika… Okačene su i brojne plakete, zahvalnice, ratne zastave i grbovi jedinica iz građanskog rata devedesetih. Tu su venci četiri predsednika Srbije, uključujući i onog što je bio haška “džoker karta” u igri koju smo dvaput izgubili. Prvi put, njegovim izručenjem baš na dan objave sramotnog ulimatuma. Brižna mesta imaju i venci dva patrijarha SPC, Germana i Pavla. Na podu skup staklenih posuda ispunjenih zemljom iz raznih krajeva bivše zajedničke države u kojima tolike vekove živi srpski narod.

Na stolu, pored čiraka sa zapaljenom svećom, kao u nekom svečanom nizu postavljene su kape nekoliko generala i drugih visokih oficira vojske i policije dve srpske države. Privilegiju centralnog mesta među svim izloženim kapama i svim drugim sakramentalijama ima šapka čoveka briljantne vojne karijere, generala jedne vojske i komandanta. Onog što smo ga (iz)dali kao jedan od nedovršenog niza uslova zarad maglovite budućnosti.

Sa obe strane centralnog prostora nalaze se kripte sa numerisanim nišama za 5.580 položenih posmrtnih ostataka, uglavnom sa istaknutim ličnim podacima, činom i formacijskom pripadnošću. Ovde stičemo saznanja za deo one stvarnosti koju teško možemo naći u udžbenicima istorije, da su svoj poslednji smiraj u nišama našle kosti osuđenih i streljanih pripadnika udruženja Ujedinjenje ili smrt, pukovnika Dragutina Dimitrijevića Apisa (5.027), majora Ljubomira Vulovića (5.028) i Radeta Malobabića (5.029). Iza svake od pet i po hiljada pregrada slede potresne slike dubokih ličnih tragedija iscrtane u bojama krvi na ogromnom platnu Prvog svetskog rata, čiju stogodišnjicu treba uskoro dostojno da obeležimo.

U osvit velike stogodišnjice neki imaju potrebu da naprave novi razmeštaj istorije. Istovremeno su otpočeli proces marginalizacije svoje odgovornosti za izbijanje svetskog sukoba u koji su uvučene 33 tadašnje države-saveznice okupljene oko Trojne antante i Centralne sile sa tri carstva i jednom kraljevinom. Nose teret saznanja da čovečanstvo i nadalje pamti bolesne hegemonističke planove tadašnje Nemačke i njenih saveznika koji su uskomešali ljudsku krv širom sveta. Samim tim potajno žele da se umanji i odgovornost za mobilizaciju i stavljanje pod oružje oko 70 milona ljudi, i za strašne posledice koje oslikava smrt preko 15 miliona i ranjavanje oko 20 milona ljudi. Uporni u volji da se deo raskošne tapiserije četvorogodišnjeg zla premesti u muzej svetske nevinosti.

Zlonamerna rekonstrukcija istorije Prvog svetskog rata

Nastoje i da se obezliči pravedna uloga malih naroda, posebno srpskog. Za te vatrene krstaše novonametnutih “istina”, značajna i najpozitivnije zabeležena uloga Srbije je nepoželjni element. Pravi se lepljiva podloga za novo veliko nerazumevanje Srbije. Predviđaju nam nova teška vremena i život o koji se lome talasi nedaća. Nažalost, tumačenja događaja (istorije) prilagođavaju se odnosima moći, a ne snazi činjenica i materijalne istine.

Posebna i neopozivo važna potreba ogleda se u nameri da se patriotski čin i slobodarski iskaz Gavrila Principa prikaže svetu sa svim atributima terorističkog akta. Uzvišeno herojsko traženje smisla života izmešta se u neke druge okolnosti i prikazuje kao nerazumni autodestruktivni put da se rezimira sopstveni život i civilizacija gurne u regresiju. Sada im nije važna multietičnost i multikonfesionalnost članova udruženja Mlada Bosna, koje su sačinjavali Srbi, Muslimani i Hrvati. Sada je važno da se ono što za Srbe ima značaj i značenje oporuke i najvišu vrednost testamentarne volje, ponizi i pretvori u razlog zla koje je kasnije proizvedeno. Mladobosancima je namenjena kategorija zalutalih nesrećnika i status grupe koja simbolizuje naplavinu necivilizovanosti na putu austrougarskog progresa.

Srbin Gavrilo Princip je otišao u legendu po nekom uzvišenom planu koji današnjem razumu restauratora istorije nije dokučiv. Ovim novim “suđenjem” koje će za unapred određenu presudu imati i svoju planiranu materijalizaciju u formi novog spomenika austrijskom nadvojvodi Ferdinandu vrši se i rehabilitacija okupacije Bosne od strane Austrougarske. Takođe i rehabilitacija g. Kalaja, upravnika tuđe države koji je silujući realnost pokušao da od tri naroda napravi jedan. Već u sledećoj fazi nastaće priče o prestolonasledniku Francu koji je sa puno razumevanja i šakama prepunih zlatnih mrvica pomagao jednoj slabašnoj slovenskoj državi sa većinskim srpskim stanovništvom. Uvek spreman da im pokaže put do korice hleba. Iza inicijative za podizanje spomenika stoji lažna dubina analitičkih uvida stimulisanih interesima prikrivenog militantnog duha određenih krugova u današnjoj Nemačkoj i Austriji. Svakako, podstaknuto obećanjima podrške opstanku nefunkcionalne današnje tvorevine – BiH. Odlučni u svojoj nameri ovi krugovi rade na široj međunarodnoj podršci kako bi za nameravano pridobili svetski legitimitet. Čvrsto namereni u istrajnosti da nova Evropa i stara istina budu izatkane iz njihove glave.

Sa dovoljno razloga i dovoljno znakova koji upozoravaju da je istorija uveliko u službi politike ostavljena je široka mogućnost da se, kada procene da je došlo vreme, ponovo osudi i Klaus fon Štaufenberg za onaj neuspeo atentat (20. juna 1944.) na legalno izabranog vođu države Nemačke. Ovi prepravljači istorije i/ili njihovi sledbenici, vođeni istom logikom, ako zatreba (a trebaće) utvrdiće osnov da se i Adolfu Hitleru, čoveku sa greškom razuma, podigne spomenik. Razlog više naći će u posebnoj važnosti rođendanskog poklona koji je 20. aprila 1941. uručen fireru, a koji čini originalna spomen ploča Gavrilu Principu, istrgnuta sa jedne fasade u okupiranom Sarajevu. Tekst na ploči glasi “Na ovom istorijskom mjestu Gavrilo Princip navijesti slobodu na Vidovdan 15. (28.) juna 1914.” Važnost ovog poklona i Hitlerova pažnja na istom vidljiva je na sačuvanoj fotografiji koju je sačinio njegov službeni fotograf Hajnrih Hofman.

Ovi prepravljači istorije i/ili njihovi sledbenici, vođeni istom logikom, ako zatreba (a trebaće) utvrdiće osnov da se i Adolfu Hitleru, čoveku sa greškom razuma, podigne spomenik. Razlog više naći će u posebnoj važnosti rođendanskog poklona koji je 20. aprila 1941. uručen fireru, a koji čini originalna spomen ploča Gavrilu Principu, istrgnuta sa jedne fasade u okupiranom Sarajevu. Tekst na ploči glasi “Na ovom istorijskom mjestu Gavrilo Princip navijesti slobodu na Vidovdan 15. (28.) juna 1914.” Važnost ovog poklona i Hitlerova pažnja na istom vidljiva je na sačuvanoj fotografiji koju je sačinio njegov službeni fotograf Hajnrih Hofman. Na slici: Adolf Hitler pred zaplenjenom spomen pločom Gavrilu principu koju mu je 1941. godine Vermaht podneo kao rođendanski poklon.

U priču je uvučeno i Sarajevo. Gradsko rukovodstvo u Sarajevu, preko stogodišnjice od početka svetskog stradanja, gradi interesnu simbiozu sa zemljom predvodnicom Centralnih sila. I za njih su događaji od pre jednog veka neposložena slagalica koju sadašnja Nemačka, ni manje uporna ni viljivo bezopasnija, želi da složi u ime svih. Računaju na svet koji je voljan da zaboravi šta se dešavalo u godinama pre Velikog rata i u njegovom četvorogodišnjem bezumlju. Računaju na sveopštu površnost sveta zamorenog nekim prethodnim otimačinama koje su postale legalne. Na svet koji pluta u moru anestetične ravnodušnosti prema činjenicama i istinama koje postaju nanosi istorije i kao takvi eliminisani. Ovaj zagrljaj iz računa, koji pruža vlast u Sarajevu, odobrava atak i silovanje istorije podržano razlozima nove logike i uz primenu novih standarda. Zna se i ko su planirane žrtve. Samo je ostalo pitanje redosleda: Republika Srpska pa Srbija ili obrnutim redom.

Vlasti Sarajeva (do građanskog rata grada sa tačno 30% Srba i 10,7% Jugoslovena; popis 1991.), usvojile su program obeležavanja 100-godišnjice od revolverskog pucnja mladog Principa. Program “Sarajevo 2014″ trajaće osam dana. U realizaciji pomažu Nemačka, Austrija, Francuska i Velika Britanija. Finansira se rad šesnaest odabranih režisera koji snimaju film “Mostovi Sarajeva”, priprema se prigodna izložba savremene umetnosti, gostovaće čuvena Bečka filharmonija, organizuje se biciklistička trka u partnerstvu sa svetski najpoznatijom Tur de Frans… Jedna gradska čajdžinica u specijalnu turističku ponudu uvela je čaj “Franc i Sofi”, kao sećanje na Ferdinanda i njegovu suprugu Sofiju (Hotek). Sve će biti podređeno pokušaju da se svetu dokaže kontinuitet srpskih zločina na ovim prostorima kroz istoriju. Ne samo da se nije otvorio obzor u kome bi se, na ovu stogodišnjicu, izmirile sve suprotnosti, već se granično blizu mržnje svetu šalje poruka da je Srbiju napokon sustiglo koplje zaslužene sudbine. Stvara se novi, nezavarivi razdor. Srbija nema privilegiju na istinu. Sve ukazuje da će pripremljeni program poprimiti razmere ozbiljnog poniženja za Srbiju, treću po ukupnom broju žrtava, a nažalost prvu po broju mrtvih u odnosu na ukupan broj stanovnika. Poniženje za svakog ubijenog Srbina, za oko 450.000 poginulih vojnika, i više od 650.000 umorenih civila. Poniženje i za svakog ranjenika, a bilo ih je oko 1.250.000.

Nije ovo od juče. Počelo je sa čaurom poslednjeg metka Bitke na Ceru. Već tada. Motiv, ideja i zahtevi su isti. Vreme i političke prilike, evropska i svetska (ne)ravnoteža, ekonomska snaga i aktivno partnerstvo sa mogućim a moćnim saveznicima uslovljavali su pristup realizaciji i model ponašanja. Danas, ekonomski snažne, politički čvrste i stabilne nekadašnje predvodnice Centralnih sila koriste okolnost stogodišnjice da ostvare zacrtanu reviziju istorijskih događaja. Podloga je decenijama pripremana. Srbija nije reagovala ili je to činila nedovoljno odlučno. Odavno se u udžbenike istorije nekih evropskih zemalja uselila “teroristička” ruka Gavrila Principa, a nešto kasnije iselile njegove izlivene stope iz Sarajeva. Na drugoj (našoj) strani, školski koncept zajedničke SFRJ radi “mira u kući” nije bio voljan da populariše učešće Srbije u ratu 1914-1918. Rasle su generacije sa kontrolisanim informisanjem i doziranim podacima o ratnoj ulozi Srbije, veličini njenog stradanja i značaju onog velikog gesta oprosta putem stvaranja Jugoslavije. Poraženi su postali pobednici, oni zbog kojih su, sa časnim izuzecima, četiri godine plakale i tugovale srpske majke. U susednoj Hrvatskoj naglašava se četvorogodišnje mučeništvo hrvatske vojske (dobrovoljačkih hrvatskih jedinica). U novom izdanju knjige Ive Pilara “Svijetski rat i Hrvati” autor tvrdi da su Srbi kao nagradu za žrtve i saradnju sa Antantom tražili da dobiju Dalmaciju, Hrvatsku, Slavoniju i deo BiH. Misija ujedinjenja zanemarila je potrebu da se u Srbiji dostojno obeleže bar okrugle godišnjice završetka Velikog rata.

Kad se neposrednom podrškom velikih i uticajnih država raspala ideja jugoslovenstva, koja je smatrana i velikosrpskim apetitom, otvorena je prilika da se otpočne sa unižavanjem Srbije. Sledile su velike kazne, sankcije SB UN, bombe na Republiku Srpsku, bombardovanje Srbije, neargumentovane haške optužnice i ciljane presude, podgrevan izlazak Crne Gore iz zajednice, oglašavanjem međunarodnih institucija pravde za nenadležne povodom tužbe Srbije za nelegalno i brutalno bombardovanje, instruisana nezavisnost tzv. Republike Kosovo pa orkestrirano priznanje, sklopljen je crni mozaik i slika iste boje kao platforma za buduća postupanja prema Srbiji, pa i za redefinisanje uloge Srbije u Prvom svetskom ratu. Sistematično i uporno podebljavana je crna boja. Lakomisleni konzumenti friziranih vesti i montiranih emisija iz TV studija strogo kontrolisanih globalnih medija sa lakoćom će usvojiti “krivicu” Srbije za izbijanje svetskog rata. Tako će se u potpuni zaborav preseliti istina da je 1919. godine Komisija za utvrđivanje ratne krivice na Konferenciji mira u Parizu dostavila izveštaj sa argumentovanim zaključkom da je rat planiran i započet sa predumišljajem od strane Austrougarske i Nemačke.

Nismo prepoznali pravo i puno značenje onog rukovanja dva predsednika, Miterana i Helmuta Kola na Verdenu, baš tamo gde je u nezapamćenim desetomesečnim borbama poginulo više od 700.000 ljudi. Baš kao što je francuski predsednik Sarkozi ukinuo da se tradicionalna komemorativna svečanost ubuduće organizuje kod Trijumfalne kapije u Parizu. Bezmalo će decenija kako je u Vojnom muzeju u Parizu, iz stalne postavke, uklonjen deo izložbe o Solunskom frontu. Doprinos Srbije se više ne pominje. U montiranom dokumentarnom filmu o Velikom ratu koji se svakodnevno ponavlja, Solunskom frontu je posvećeno samo nekoliko sekundi, tek toliko da se saopšti kako je general Franše D Epere prisilio Bugarsku na kapitulaciju. Nije slučajno što se baš Francuska ponudila da bude prva među jednakima u podršci i organizaciji sarajevskog osmodnevnog okupljanja. Dovoljno razloga za razumevanje francuskog stava i dovoljno “kockica” da se poploča nova staza na putu razumevanja evropskih stremljenja.

Ofanziva postmodernih istoriografa protiv vekovne istine

Aktuelne su i neke knjige sa novim zaključcima o posebnoj odgovornosti Srbije. Kao udica za buduće čitaoce i sve radoznalce za period prvog svetskog stradanja (1914-1918). Profesor savremene evropske istorije na Univerzitetu Kembridž, g. Kristofer Klark u obimnoj knjizi sa više od 700 strana sa naslovom “Mesečari” i podnaslovom “Kako je Evropa krenula u rat 1914.” piše da su “srpske zavereničke aveti”, koje su ubile svog kralja i kraljicu, “sanjale Veliku Srbiju u čijem ostvarenju leži ishodište evropskih nevolja”. Uvaženi profesor nije samo Srbe označio kao uzročnike Velikog rata, i Rusi su za to zaslužni štiteći “malu srpsku braću”.

Kanađanka Margaret Mekmilan, profesor-predavač na drugom svetski značajnom britanskom univerzitetu, u Oksfordu, skoro je objavila knjigu “Sprečavanje novog Velikog rata: Lekcije iz 1914″. Pojašnjavajući napisane navode, stavove i tvrdnje, kaže da su “slične pozicije Srbije uoči Prvog svetskog rata i današnjeg Irana po tome što delovi vlasti sponzorišu terorističke aktivnosti. Gavrilo Princip je bio terorista koji se poslužio nasiljem za ostvarivanjem svojih ciljeva ne razmišljajući o posledicama”, te da je “Srbija podsticala revolucionarne aktivnosti na teritorijama pod austrougarskom vlašću”. (Gđa Mekmilan je pre objave ove knjige dobila poziv iz Beograda za međunarodnu konferenciju o Prvom svetskom ratu, pa će svakako biti zanimljivo videti da li će poziv o(p)stati, hoće li doći i šta će sve reći?)

Gospodin Franc Lotar Altman, nekadašnji direktor balkanskog ogranka Instituta za međunarodna i bezbedonosna pitanja iz Berlina, smatra “da političari velikih sila nisu želeli rat, ali su u njega uvučeni sarajevskim atentatom”, te “da je Rusija prva mobilisala trupe, a ne Nemačka i Austrija”. Kaže da se slaže sa Klarkovim stavom “da se Austrougarska i Nemačka nisu unapred pripremale za rat”. Laži razvijene do savršenstva.

Negovanjem kulture sećanja protiv zaborava i filasifikovanja istorije

Ne smemo pristati na razaranje svesti o stečenim vrednostima. Imamo sve dokaze kojima treba da se zaustavi otimačina i onog simboličkog blaga, kapitala istorijskog pamćenja. Ima onih koji bi hteli da živimo u potištenosti i bez želje da se suprotstavimo sopstvenom otuđenju. Žure da do kraja juna unize i uprljaju doprinose Srbije i srpskog naroda u velikoj pobedi. Iz kutije izmišljotina vade “argumente” o direktnoj odgovornosti Srbije za izbijanje Prvog svetskog rata. Svim ovim nas uveravaju, a verujemo i neke naše tadašnje saveznike, da su svojoj stvarnosti najbliži kada lažu.

U aktuelnom okruženju Novog svetskog poretka u kojem je sve nenormalno postalo normalno i sve ono nedostojno postalo uobičajeno izlegla se nagonska želja novih uticajnih kreatora da sve ono što je srpsko a slavno, pobedničko i uspravno vide kako izgleda kada je pokleklo i oboreno. Da nam nametnu stanje trajne krivice u kojem, sa osećanjem stida, gledamo teške slike jedne praznine. Da novim “dokazima” reafirmišu odgovornost Srbije za urušeni svetski mir. Svakako, i da disciplinuju naše sećanje, uverenje i znanje.

Zato Srbija mora da brine o sebi, o svom nasleđu, o svojim ljudima i njihovim sudbinama. A ima i o čemu. Sa ponosom. Treba da neguje sećanje i na Momčila Grujića iz Trbušnice, rođenog 1906. godine, podnarednika Šestog artiljerijskog puka Drinske divizije, najmlađeg vojnika u Prvom svetskom ratu i najmlađeg podoficira na svetu. U avgustu 1914. austrougarski vojnici iz Hrvatske domobranske 42. divizije (poznata i kao „Vražja“) su mu ubili oca, majku, tri sestre, četiri brata i babu, a kuću zapalili. Velika dobrotvorka Lejdi Pedžet zvala ga je srpski vitez. Grci su mu postavili zlatnu ploču na Krfu. Francuski predsednik Fransoa Miteran dodelio mu je 1975. orden, a general Depardje je tom prilikom rekao: “Šteta što niste francuski vojnik, imali biste spomenik na Jelisejskim poljima.” A kako mu se odužila njegova Srbija!? Do dana pisanja ovog teksta ne samo da nije imao spomenik, da mu ime ne nosi ni jedna kasarna, škola i/ili ulica, već njegovim imenom nije nazvan ni jedan sokak.

Sa dostojanstvom treba da znamo, i da se sećamo, Dušana Đonovića iz Primorja u Kraljevini Crnoj Gori. Šesnaestogodišnjak, činovnik Železničke direkcije, četnik u četi vojvode Jovana Babunskog, bio je prva srpska žrtva u Velikom ratu. Ujedno i prva žrtva Prvog svetskog rata, od dana njegovog zvaničnog početka. Ovaj hrabri dobrovoljac poginuo je u vidovdanskoj noći, u prvom austrougarskom napadu na Beograd.

Zaborav ne sme da sustigne ni Aleksu Radovanovića iz zaseoka Marići kod Medveđe, koji je 2004. zaključao svoj život u 104. godini. Njegovom smrću napustio nas je poslednji solunski ratnik. Učestvovao je i u Drugom svetskom ratu, dao sina prvoborca, a dva rođena brata streljali su Nemci.

Sećanje treba da održi i životnu priču artiljerca Radoja-Rake Ljutovca iz sela Poljna kod Trstenika , koji je topom oborio neprijateljski avion. Specijalna jedinica Vojske Kraljevine Srbije branila je Kragujevac sa Metinog brda. Među njima i redov Ljutovac koji je 30. septembra 1915. iz svog topa oborio avion tipa Ferman. Unapređen je u kaplara. Prema svim raspoloživim i dostupnim podacima ovo je bilo prvo obaranje aviona iz topa u svetu. Datum obaranja Fermana smatra se početkom srpske PVO.

Surovi hod zaborava ne sme da pretekne naše kolektivno pamćenje na Dragutina Matića iz Kaletinca podno Suve planine. Srpski vojni izviđač sa nadimkom “Oko sokolovo” čija je slika, zagledanog u daljinu, povijenih leđa i sa nožem koji viri sa puške o desnom ramenu, obišla svet i ušla u muzejske postavke i udžbenike. Slika koja je komentarisana u svetskoj štampi, a u Japanu je jednom psihologu bila povod studijskoj analizi o psihofizičkoj napregnutosti srpskog ratnika da stigne do tajni neprijatelja i pobede nad njim. Sa istom snagom mora da ostane sećanje na Čedomira Popovića iz Barzilovice (kod Lazarevca). Onog ogladnelog i iscrpljenog vojnika što su mu kapa, šinjel i opanci bili teški koliko i telo. Što mu je fotografija sa ostrva Vido, sa licem kojim upečatljivo vladaju jagodične kosti, obišla svet te 1916. godine. Onog što je sa devetnaest godina pešačio od Lazarevca do Valone stopet uzastopnih dana. Na potrebu trajnog sećanja opominju nas reči ispisane uz sliku koja je preko novina objavljena širom sveta “Ovaj vojnik je simbol patnje i stradanja srpskog naroda.”

Naše kolektivno pamćenje mora da sadrži i spomen na junaštvo Vasilija Skokovića iz užičkog sela Gorjane za podvig učinjen na Vrapčevom brdu kod Lazarevca, za vreme trajanja Kolubarske bitke. Spreman da plati najvišu cenu svoga uverenja da će neutralisati mitraljesko gnezdo koje nekoliko dana odnosi živote saboraca. Dobrovoljni postupak i uspešno izveden zadatak nagrađen je Karađorđevom zvezdom sa mačevima, a do kraja rata o grudima su mu kačene i tri Obilićeve medalje za hrabrost i dva francuska odlikovanja.

Umotana u negu sećanja mora da bude i nesvakidašnja hrabrost vojnika Budimira Davidovića iz Goračića kod Čačka, koji je na Solunskom frontu izboden bugarskim bajonetom 17 puta. Opkoljen, sa 17 krvavih rana, i bez izgleda za spas pucao je na neprijatelja. U pokušaju da im vrati bačenu bombu ostao je bez desne ruke. Iako zapetljan u bodljikavu žicu poslednjom snagom, potegnuvši detonator zubima, levom rukom baca poslednju bombu koja je ispunila očekivanja, ali i gubi svest. Na lečenju ga posećuje francuski general Mari-Luis Gijoma, koji sa svojih grudi skida Orden francuske legije časti i stavlja na njegove ranjene grudi, uz reči „Junače, ti više nego ja zaslužuješ da nosiš ovo visoko odlikovanje. Hiljadili se ovakvi junaci.“

Pucanj u okupatora ne može biti zločin

Dostojno pamćenja trebalo bi da bude i prvi srpski metak na austrougarsku vojsku. Pucanj od 24. jula 1914. godine, četiri dana pre isteka ponižavajućeg, sramnog i nesprovodivog ultimatuma i zvaničnog početka rata. Ultimatuma čijim su sprovođenjem, pored bezmernog zla nanetog Srbiji, u smrt poveli oko milion i po žitelja AU monarhije, od kojih je samo u tri bitke u Srbiji smrtno stradalo 315.500 (na Ceru 23.000; na Drini 18.500; na Kolubari 274.000). U istini ovih brojeva legu se i suštine jednog dela potreba za revizijom istorije.

Julski pucanj u ultimativnom periodu bio je hitac u oholu, agresivnu i okupatorsku politiku Austrougarske. Odvažni čin kojim je gađan austrougarski komandant kasarne u Bratuncu (koji je kasnije i preminuo). Bio je to izraz raspoloženja celokupnog srpskog naroda prema nepravdama koje je činila dvojna monarhija, počev od Carinskog rata 1906, preko aneksije BiH 1908. godine (u kojoj je prema popisu iz 1910. većinsko stanovništvo bilo srpsko pravoslavno; 825.418 ili 43,5%), pa do Kalajeve političke nastranosti i sramnog bečkog ultimatuma namerno obznanjenog na Vidovdan 1914. (Benjamin Kalaj, izaslanik bečkog dvora u svojstvu guvernera BiH, zabranjuje izražavanje nacionalnog identiteta u nasilnom, kratkovidom i neumnom pokušaju stvaranja bošnjaštva od tri naroda. Odlučan u suludoj austrougarskoj nameri da ne dozvoli drugima da imaju sebe. Tako dolazi u autokontradikciju i zabranjuje sopstvenu knjigu “Geschichte der Serben”/”Istorija Srba”, pisanu samo četiri godine pre guvernature, u kojoj Bosnu i Bosance smatra Srbima!). Ovaj pucanj preko reke Drine izveo je Stepan Vuković iz sela Komirić kod Osečine, kaplar Petog pešadijskog puka “Kralj Milan” Drinske divizije.

Uveliko zakasnelom, ali ipak dostojnom sahranom zemnih ostataka velike srpske i svetske heroine Milunke Savić, obavljenoj u Aleji velikana 10. novembra 2013. (40 godina nakon smrti!) povratili smo mali deo sopstvenog dostojanstva. Veći deo, nažalost, teško da ćemo ikada moći. Duboka nepravda naneta još za života prema najodlikovanijoj ženi-borcu Velikog rata i sa najvećim brojem medalja i ordenja u istoriji ratovanja ostaje kao najveća opomena savesti ovog naroda. U strašnom hodu zaborava čamila je istina o devet rana jedne devojke, o dvanaest odlikovanja jedne heroine, o tri ratna učešća u punom trajanju, o tridesetoro odškolovane tuđe dece, o teškom životu u svojstvu čistačice… Vlasnica sudbine koja je ispisala redove tuge u priči bez završetka.

U sporazumu sa nemarom izbledela je činjenica da je tadašnji viceadmiral Emil Pol Geprat prilikom obilaska francuske vojne bolnice u Bizerti posetio teško ranjenu Milunku i rekao “Ozdravi, sine, Francuska te moli!” U istom tom nemaru koji trajno priziva na stid, izostalo je javno sećanje na učinjeni izuzetak od strogih pravila kodeksa francuskih vojnih počasti. Srpkinji Milunki Savić su prilikom posete Francuskoj odate najviše moguće počasti. U njenu čast su bili postrojeni pukovi francuske armije koji slede tradiciju onih legendarnih koji su učestvovali u slavnim bitkama na Marni, na Somi i kod Verdena. Samo njoj u čast, po prvi put od završetka Velikog rata iznete su za tu počasnu priliku originalne pukovske zastave. Francuske ratne svetinje nulte kategorije vrednosti. Treba da znamo da to nije bilo sve: Naređeno je da se te iste platnene svetinje francuskih oružanih snaga i ikone slobode spuste na pola koplja! Kao posebna od svih počasti. Samo tada pred Srpkinjom Milunkom i nikada nikome više! Pred ženom koju su za ekstremne zasluge u sedmogodišnjoj briljantnoj vojničkoj i ratnoj karijeri odlikovale Francuska, Rusija, Engleska i Srbija.

Pesak zaborava ne sme da prekrije sećanje na Vojina Popovića (četničkog vojvodu Vuka), pešadijskog potpukovnika koji se proslavio u bitkama na Ceru, Drini i Kolubari, a imao je samo jednu komandu “Za mnom, braćo!”. U sećanju treba da ostane i govor majora Gavrilovića braniocima Beograda, i hrabrost boraca njegovog puka, ratna epopeja 1300 kaplara, i svedoci velikih podviga, naši osvedočeni prijatelji dr Arčibald Rajs, Katarina Meri Harlej (sestra generala Frenča i supruga lorda Harleja) i Flora Sanders, dobrovoljka sa činom kapetana Srpske vojske.

Za dobro ove zemlje trebalo bi da pamtimo, a druge da prisećamo da je na Gradskom groblju u Čačku 1934. podignut spomenik ratnicima četiri vere sa znamenjem svake na jednoj strani (krst, križ, jevrejska zvezda i polumesec). Ispod njega u kosturnici počivaju srpski ratnici, ali zajedno sa svojim neprijateljima koji su stradali u ovom kraju u toku neprestanih sedmogodišnjih ratova 1912-1918. Kulturom sećanja treba da bude obuhvaćena i činjenica da je u beogradskoj šumi Košutnjak, po naredbi komandanta nemačke vojske feldmaršala Augusta fon Makenzena podignut 1915. godine jedinstven spomenik u svetu. Poseban izraz poštovanja hrabrom neprijatelju. Srbi su jedini narod na svetu kome je neprijatelj podigao spomenik. Jednostavan tekst sa snažnom porukom “Hier ruhen Serbische helden” (“Ovde počivaju srpski junaci”).

Srbi su jedini narod na kugli zemaljskoj koji je drugom narodu podigao spomenik. Spomenik zahvalnosti Francuskoj, podignut 11. novembra 1930. na Kalemegdanu. Srbi su i jedini svetski narod kome je jedan stranac poklonio srce. Dr Rudolf Arčibald Rajs, švajcarski Nemac, počiva na beogradskom Topčiderskom groblju, a srce mu je po njegovoj želji preneto u kosturnicu na Kajmakčalanu da bude zajedno sa srpskim vojnicima, oslobodiocima Solunskog fronta. Na Srpskom vojničkom groblju u Tijeu (kod Pariza) među 756 krstova na grobovima srpskih vojnika vidno se ističe jedan spomenik obeležen polumesecom. Srbi su tu sahranili Esad-pašu Toptanija, jednog od vodećih albanskih političara XX veka i komandanta osmanske vojske prilikom opsade Skadra. Kao velikog i iskrenog prijatelja Srba ubili su ga 1920. godine u Parizu albanski ekstremisti.

Ne sme da se zaboravi da najtoplije reči ispisane na jednom odlikovanju od svih do sada iskovanih u ovom svetu glase “Za vernost otadžbini. Svojim ratnim drugovima. Aleksandar”. Jedan suveren (Srbin) ispisuje samo ime. Titula mu ništa ne znači, jer su u nevolji bili jednaki. Drugovi. Moramo da znamo da bitka na Ceru, poznatija u udžbenicima vojne istorije, strategije i taktike kao Cerska bitka, po načinu vođenja predstavlja remek delo ratne veštine. I danas se kao obavezno gradivo proučava na nekim od najpoznatijih svetskih vojnih škola (Vest Point, Sen Sir…). Cerska bitka je prva pobeda saveznika u Prvom svetskom ratu i početak kraja dvojne monarhije. Veličanstvena pobeda mudrosti, odvažnosti i hrabrosti srpske vojske i Srbije.

Nemirna sadašnjost iznosi pred nas novo iskušenje. Opet nas prilike uveravaju da je jedino nesigurnost pouzdana. Svedoci smo hroničnog belosvetskog odsustva bilo kakve etičke i moralne vertikale. Laž je konačna dijagnoza i u oboleloj istoriji koja se kloniranjem falsifikata kontrolisano proizvodi u leglu neljudskih umova. Zato brutalnost i besmislenost zločina nadvisuju istinu, i doprinos jedne države i njenog naroda svode na zaborav, a njihove nemerljive žrtve na nivo statističkog podatka.

Da li će naša dugogodišnja kolektivna impotencija da uredimo društveni sistem i učinimo život boljim onemogućiti i odbranu vrednosti stečenih u Velikom ratu, po kojima smo prepoznatljivi!? Valjalo bi da se rešimo starih zabluda koje su nas toliko puta uvodile u iscrpljujuća čekanja na pravičnu osvetu istorije. Nužno je da sačuvamo prepoznatljivosti i vrednosti koje smo tako skupo platili, a u zaborav otpremimo višedecenijsko bolesno stanje u kojem nismo bili sposobni da pravimo izbore koji vode u izvesnu budućnost.

Svedočimo da je sve više ravnodušnosti prema svakovrsnom nasilju i sve manje saosećanja za žrtve, u ovom onečovečenom svetu koji (verovatno) odlazi do đavola. Imperativno bi trebalo da životu i ovom veku odgovorimo tako da opstanemo, a to bezpogovorno zahteva prepoznavanje glavne evropske duhovne i političke struje, stvaranje i kada (nam) je najteže i trajna briga za svoje nasleđe.

Piše: Miladin Subotić

Izvor: Fond Slobodan Jovanović

Vezane vijesti:

Miladin Subotić: Trajanje nekažnjene sramote

 




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top