fbpx
Ж | Ž

Подијелите вијест:

Миладин Суботић: Трајање некажњене срамоте

miladin-subotic-4.jpg
Миладин Суботић

Толеранција је поштовање, прихватање и уважавање богатства различитости. Изостанком толеранције рађа се осећање интензивне одбојности према некоме или нечему. Настаје дубоко, трајно и снажно осећање које изражава анимозитет, љутњу и непријатељство према другом. Настаје мржња. (Израз потиснутог осећања немоћи, несигурности и инфериорности.)

Серија примитивих стрела одапетих из кроатоцентричних уста Здравка Мамића, извршног председника великог хрватског фудбалског клуба, и упућене високом државном функционеру, министру спорта, и то само зато што је Србин, следиле су крв сваког коме цивилизованост није непозната и страна. Вођен опсесивном унутрашњом присилом, налази за потребно да се у најјавнијој форми за личност високог друштвеног ранга из редова српске популације у Хрватској изрекну речи “…код њега не видите осмех него очњаке из којих излази крв…”, речи “…он је увреда за хрватски мозак…”, као и речи “…човек који је Србин и никада није радио у просвети и спорту…” , надвисују све патолошке пориве и увелико прелазе оквир нормалног.

Истовремено подсећају на примитивизам исказан пребројавањем крвних зрнаца од стране бившег саборског заступника из редова ХДЗ Јосипа Ђакића који је у октобру 2011, после формирања актуелне хрватске владе, изјавио: „Ранко, Рајко, Зоки, Вељко, Раде… мислио сам да састављају српску владу, а не хрватску!“

Истовремено подсећају на примитивизам исказан пребројавањем крвних зрнаца од стране бившег саборског заступника из редова ХДЗ Јосипа Ђакића који је у октобру 2011, после формирања актуелне хрватске владе, изјавио: „Ранко, Рајко, Зоки, Вељко, Раде… мислио сам да састављају српску владу, а не хрватску!“

Националистички муљ из кога већ дуже време главу промаља Здравко Мамић, натопљен је новим јавним говором мржње. Остаје за веровање да ће ова нова увреда, народа који је до пре две деценије био конститутивни у тој истој држави, пробудити савест правосудних органа у складу са мерилима Европе у коју су се квалификовали. И нова бледуњава нада да се одмеравање тежине ове мржње и изрицање казне неће уклопити у хашке стандарде ослобађајућих пресуда хрватским генералима. У међувремену један од првих који је осудио поступак “човека” ниских страсти је један од аутора тужбе којом би МСП у Хагу требало да докаже да је Србија (уз помоћ ЈНА и Срба обучених у униформе војске Републике Српске Крајине) починила геноцид на територији Хрватске.

Накнадна Мамићева изјава да има „више пријатеља у Србији него цијела хрватска влада заједно“ представља један из спектра изговора који би требало да седативно делују на српску јавност. Да се брзо заборави увреда произашла из таме у којој се патриотизам огледа као патолошки облик емоција према српском народу.

На свежем трагу Мамићеве лекције једном народу, као додатне потврде видљивог осипања смисла, уследио је квартет нових догађаја. Трајно измакнута од начела основне људске мисије, једна дама која то није ни у покушају, Ружа Томашић изјављује да је “Хрватска за Хрвате, а сви остали су гости”. Ова сарадница мржње и заточеница усташких идеала је председница Хрватске странке права “Анте Старчевић” и кандидаткиња да се из правашког инкубатора једноумља пресели у Европски парламент. Увредљива националистичка провокација од стране жене која жели да седи и одлучује у једном од стожерних чувара европских вредности и евро-демократије остаће, према изјави председника хрватског Сабора, без икаквих санкција. Производ тријумфализма и некажњивости за етничко чишћење из августа 1995. и других некажњених злочина почињених током стварања независности.

Није тешко веровати да ће измаћи правди и санкцијама организатори и актери брахијалног напада, потпомогнутог палицама и шипкама, на осморицу малолетних Срба, ученика средње богословске школе при манастиру Крка. Пуно је песимизма у очекивању да ће се истражити недавно откривени случај скрнављења гроба владике Теофана Живковића, на месном гробљу у Плашком. Мало је наде да ће општинске власти известити зашто су наредиле поновно затрпавање гроба без записа о карактеру, мотиву и врсти поступања, и оствареној намери овог злодела. Искуство пројављује истину да ће сва ова (не)дела остати некажњена и тако стећи легитимацију исправности.

Јавно извођење рефрена “Убиј, убиј Србина” од стране хора са петоцифреним бројем певача током једног дела утакмице између Хрватске и Србије на стадиону Максимир, пред камерама неколико телевизијских канала и сведоцима из ФИФЕ, охрабрује починиоце описаних недела и све оне који имају сличне намере.

Пет догађаја са пет порука у само десетак дана истог месеца, у истој држави, према припадницима истог народа указују да закључак и није тако тежак. Упућују на забринутост која боји српску свакодневицу у новој чланици ЕУ; на рђаве производе пропуштених часова пропедевтике са цивилизацијског курса суживота и разумевања другога; на нови доказ да је према Србима и надаље неважећи ненасилни модел комуникације. И на знакове поред пута на којем један народ, сведен на петопроцентну националну мањину, очекује јулски загрљај Европске уније. Свакако, то су догађаји који потврђују изостанак добродошлице у сопственој земљи и нова потврда нечасног континуитета исказиваног путем разних форми и поступака, доскора подржаваних од дела сваке од претходних власти које су, према оцени из Брисела, са успехом успоставиле све стандарде и норме ЕУ. Одговор на питање шта је јадније – стандарди или оваква ЕУ – стићи ће већ у блиској будућности.

Актуелизована је стара прича о “мети и одстојању”. Само су стрелци промењени. Нова подсећања на несметану трајност стигматизације српског националног корпуса у држави која је била и њихова све до Божићњег устава (1990.), односно проглашења независности, тада већ увелико и нелегално наоружане хрватске државе, 25. јуна 1991.

Нова хрватска независност која повратком у земљу Гојка Шушка, усташког емигранта, детонатора мржње и рата, и будућег министра војног, који се хвалио да је управо он опалио први метак у Борову селу, доласком емигранта атентатора Мире Барешића и десетина других чланова усташких организација, и предусретљивошћу проусташког дела хрватске политичке елите најавила је нови и поновни обрачун са српским постојањем на тлу Хрватске. Срамно проскрибовање и сваковрсне провокације српског дела становништва, посебно у етнички мешовитим срединама (телефонска узнемиравања, откази на послу, смене са руководећих позиција, физичке претње, позивања на информативне разговоре, подметања бомби у кућна дворишта, хапшења појединаца па и физичка уклањања са нестанком или смртним исходом) нападно су устоличена као стандард и апсолутно мерило патриотских вредности. За остварење “хрватског сна” ангажоване су и иностране плаћене убице, отпуштени робијаши и друге категорије полусвета од којих су неки преко ноћи рукоположени у узорне патриоте и стигли до високих официрских чинова, чак и генералских.

Вођени рефлексом времена са полувековне дистанце, већ 1991. спаљивана су и уништавана села у Западној Славонији, становници прогнани, а неки ликвидирани. Ово сведочи извештај Хелсиншке комисије из 1992. године. Под контролом 113. бригаде ЗНГ расељена су током 1991. године 24 села у општини Славонска Пожега. У периоду 1991-1995. уништавањем по било ком основу обухваћено је 186 села у Западној Славонији. Део од тог броја данас више не постоји, а део личи на љуштуре шкољки које је напустио живот. Групице преосталог старачког становништва постале су колекционари носталгије осуђени на нова почињања којих неће бити. Осуђени на непрестано трагање да живот изједначе са смислом. Званични извештаји организације Amnesti international говоре да је у периоду од августа 1990. до јуна 1991. у Хрватској оптужено око 20 хиљада лица, од чега је 70% српске националности. Био је то још један од угаоних каменова у темељу друштва у којем се слобода са правом на различитост размењује за покорност.

Током истог периода хрватска јавност одржавана је будним запаљивим говорима који су нацији требало да појасне “суштинске разлоге и доказе о великосрпским претњама Хрватској”, о спрези “југовојске и четништва”, о … Иза неких говора-путоказа остао је уочљив траг са поруком да би хрватско друштво требало да део свог будућег идентитета нађе у творевини насталој 10. априла 1941. Савест хрватског народа представљали су говорници Туђман, Месић, Шекс, Парага, Ђапић, Параџик, Главаш и десетине других. Сви они који нису тако мислили, били они Хрвати, Срби или Италијани, постали су сметња.

У опште националној, кроатоцентричној и етнокроатистичкој еуфорији, у “коначном буђењу” хрватског народа, а по инструктажи проусташких државних елемената, толеранција, морал, право на различитост и низ других цивилизацијских вредности остало је у другом плану. А књиге штампане на ћириличном писму – у пламену. Пензионисани универзитетски професор Свеучилишта у Загребу, Анте Лешаја у обимном ауторском делу “Књигоцид -уништавање књига у Хрватској 1990-их година”, на шест стотина страна износи документовану истину о уништавању културних добара, изнад свега књижног фонда. Непобитни аргументовани запис о вероватно највећем културолошком злочину који се догодио од Другог светског рата до данас. У ударном таласу страдале су књиге штампане на ћирилици, а затим и латинична издања Киша, Андрића, Станковића, Црњанског, Ћопића… Књига је престала да буде цивилизацијска константа, један од  параметара вредности и енергија слободе изражавања.

Ћирилица је добила третман ђаволског писма. Цинизам уобличен формом “отписа књига” резултирао је уништењем око 2,8 милиона књига! У том надреалном процесу чишћења “хрватског тла од литературе која је тровала хрватску младеж” страдале су библиотеке, од оних у сеоским школским забитима до библиотечких фондова најзначајнијих институција нове хрватске државе. Покушај да се униште трагови постојања једног народа и његово свођење на историјски залуталу групу. Изрезана је у стари папир свака осма књига у Хрватској – око 13,8 одсто књижног фонда. Ако се овим страшним бројевима додају незабележена уништавања целокупних библиотека у месним заједницама, домовима ЈНА, предузећима, меморијалним спомен-домовима, комитетима и сличним установама, злочин овог духовног аутизма био би много већи, а пораз трагичнији.

Изабел Скокандић, библиотекарка са Корчуле, бацила је 1997. у контејнер за смеће велики број књига из јавне књижнице. По критеријуму да су аутори из Србије и БиХ или су књиге штампане ћирилицом. Градско веће града Корчуле ценило је овај поступак и именовану поставило за равнатељицу библиотеке! Тако је феномен уништавања књига подржан и подстицан од стране државе Хрватске. Ово је прерасло у сарказам и самоиронију прихватањем да се критика уништавања књига и судски прогони. Четири године је требало да суд одбаци приватну тужбу Изабел Сокандић против академика професора Кангрге.

Лексикографски завод Хрватске отпремио је да се самеље око 40 хиљада комада “Енциклопедије Југославије”, а слична судбина сустигла је и “Опћу енциклопедију”, као и “Ликовну енциклопедију Југославије”. Равнатељ Лексикографског завода Хрватске, академик проф. др Далибор Брозовић у апологију овог књижног бешчашћа навео је да разлог за отпис енциклопедија лежи у сувишном тиражу због распада СФРЈ и напросто недостатка магацинског простора.

Више хиљада књига заувек је нестало из Аполинијове библиотеке и документације у Дубровнику. Избациване су као непожељне и књиге Срба-аутора које су претходно уврштене у едицију “Пет стољећа хрватске књижевности”.

Врхунац је достигнут када је Министарство просвете и културе Републике Хрватске усвојило и обзнанило “Напутак за рад у књижницама основних школа”. То су одредбе подршке за званични државни обрачун са “идеолошким насловима” и утврђена искључивост да књиге морају бити само на хрватском језику (не и хрватско-српски).

Свакако, било је и негодовања на ова бестидна спаљивања, млевења и резања неподобних књига. Слично као и професор политичке економије Анте Лешаја, мислили су и јавно истицали противљење покојни Владимир Приморац, доајен моралног отпора судијске професије и њеног интегритета, новинари Нина Домазет, Томислав Клаушки, Дубравка Вуков Цолић и Игор Ласић, покојни академик проф. др Милан Кангрга, писац Миљенко Јерговић, писац и сценариста Слободан Шнајдер, новинар и позоришни критичар Далибор Форетић, генерал пуковник Антон Лукежић и проф. др Светозар Ливада.

Потреба за стварањем нових митова из миљеа радикалног национализма наметнула је свеобухватну ревизију савремене историје. Нови отац нације – др Фрањо Туђман и група сарадника проусташке оријентације посматрали су хистеричне јурише на места историјског памћења и колективног сећања. Уследио је обрачун са антифашистичким наслеђем из Другог светског рата обухвативши споменике који су забележили страдање Срба и других нехрвата у НДХ. Прећутно је подржавано стање стимулативно за настанак каснијих тешких злочина на идеолошкој подлози која извршиоце ослобађа осећања кривице. Пре било каквих ратних дешавања, као увертира зла, потпуно су нестала 22 таква споменика.

У каснијим „патриотским акцијама за одбрану домовине“ и експлозијама подивљале окрутности девастирано је више од три хиљаде партизанских споменика и сличних обележја из историје српског народа у Хрватској. Апели да се хрватско друштво окрене средствима демократије и другим приступима у решавању неспоразума и сукоба, упућени од стране више хрватских интелектуалаца, неких политичких партија, грађанских удружења и антифашистичких организација били су само нејаки императиви заробљени у оази разума.

Нешто касније, у овом XXI веку, мотивисани нагоном примитивизма и слепе острашћености грађени су споменици осведоченим и међународно познатим ратним злочинцима. У Слуњу је у јануару 2005. подигнут споменик Јури Францетићу, команданту усташке бригаде Црна легија и касније команданту свих јединица усташке војске у БиХ, злочинцу одговорном за прогон и покољ Срба и Јевреја. У исто време, у родном Светом Року постављено је спомен обележје Мили Будаку, једном од оснивача усташког покрета и пројектанту безумног хрватског националног плана за решавање српског питања у Хрватској (по једну трећину: убити, протерати и похрватити/покатоличити). Приписује му се и оживљавање крилатице “Србе на врбе”. Агресивни, србофобични и усташоидни део владе за време др Фрање Туђмана спроводио је рехабилитацију Миле Будака, министра у влади НДХ и амбасадора у нацистичкој Немачкој. Национална ХРТ је емитовала драматизацију Будаковог приказа повлачења српске војске 1915-16. кроз Албанију. Званично објашњење је било да би Будака требало посматрати као важну књижевну личност, потпуно одвојено од његове улоге у Другом светском рату. У десет градова и општина Републике Хрватске још увек постоје Будакове улице (Славонски Брод, Вировитица, Винковџци, Плетерница, Ловинац, Јасеница, Клакар, Паг, Комижа, а у Пакоштану чак две! Госпић, Задар и Книн су ипак променили улице Миле Будака.

Као след ендемске мржње према Србима, усташка асоцијација ратних ветерана “Хрватски домобран” из Слуња поставила је у јуну 2000. меморијалну плакету у част усташког вође Јуре Францетића. Наредне четири године та плакета је пркосила здравом разуму и стотинама хиљада невиних жртава. На мање од сто дана од уласка Хрватске у ЕУ, у селу Слатински Дреновац у општини Чачинци једна улица несметано носи назив “Десетог травња”, посвећена дану оснивања НДХ (!) једне од најзлогласнијих државних творевина у историји света. Држави која је једина у свету имала посебна логорска стратишта за децу – Сисак и Јастребарско!

Власт ХДЗ у Загребу је уклонила споменике и бисте 89 народних хероја антифашиста, у Осијеку од 82 споменика остало је мање од четвртине, само 20. У Далмацији је оскрнављено и срушено 482 од 1030 споменика. Споменик слободи народа Славоније у Каменској срушен је независно од чињенице да то подручје није било обухваћено ратним дејствима. Ово дело Војина Бакића било је међу највећим апстрактним скулптурама у свету, а извршење некажњеног злочина из палете културцида наредио је Миљенко Црњац, хрватски генерал бојник и заповједник 123. пожешке бригаде. Споменик у Кукуњевцу код Пакраца, са именима 780 жртава Срба које су усташе убиле 1942. године такође је миниран и срушен до темеља. Наравно, и овај вандалски чин остао је некажњен. Данас представља само број у дугом низу разарања и уклањања непријатних сведочанстава о усташком убијању Срба у НДХ. Рушени су и споменици са сведочанствима о злочинима над Хрватима, уништавана спомен-обележја која су сведочила о ликвидацији Јевреја. Бахатост, нетолеранција и приземна агресивност нове власти са почетка 90-их остварена је према знамењима Комунистичке партије, НОБ, братству-јединству и Титу.

Тече трећа деценија постојања нове Хрватске, а за будућност је остао и нерешен (треба веровати да није нерешив) проблем имовине Српске православне цркве. Хрватска држава је донела закон о реституцији и почело је постепено враћање Црквене имовине. Нажалост, то иде прилично споро и углавном обухвата добра мање вредности. СПЦ поседује доказе о власништву на око 700 хектара њива и око 2.300 хектара шума. Потраживања обухватају и 44 зграде и парохијска дома. У строгом центру Загреба неспорне су тапије на четири пословно-стамбене зграде са око четрдесет станова.

Траг страдања имовине СПЦ у петогодишњем несигурном времену уочљив је на 375 места! Срушени храмови (87), оштећене цркве (195) и оштећени и срушени парохијски домови (195) чине тај нечасни низ са духовним ожиљцима у једној хришћанској земљи. Од првог ускршњег пуцња на Плитвицама и прве српске жртве пале 31. марта 1991. до последњих испаљених топовских граната чији су дневници као крунски докази сумњиво остали недоступни и „притисцима“ хашког тужилаштва, сваког седмог дана страдао је по један објекат СПЦ на територији демократске хрватске државе. Неповратно је уништено или развучено бројно црквено благо, од путира и књига до икона и иконостаса.

У погрому књижног и сваког другог уметничког блага СПЦ било је и оних који су личним примером надвисили очекивану и додељену улогу „чишћења државе од агресора“, и стигли до заслужене почасти. Снег који је падао по разбацаном црквеном благу миниране и тешко оштећене цркве и Владичанског двора у Пакрацу били су више од разлога и потребе да један човек, Хрват, помоћник заповедника оперативне зоне Бјеловар, учини више од могућег. Иван Хити, професор гимназије из Вараждина учествовао је у рату само месец и по дана. Четрдесетшести дан је отеран из хрватске војске „због тешке и неопростиве грешке“ спасавања црквених вредности СПЦ, својим личним, и ангажовањем својих војника (бивших ђака) и двоје људи из Свеучилишне библиотеке у Загребу у коју је тада и склоњено. По истеривању из војске пролази кроз голготу дугу шеснаест беспослених година, све до стицања права на старосну пензију! Друштво у ком је живео окренуло му је леђа јер је спашавао цркву својих непријатеља.

Будући да живот има последњу реч, двадесет година касније, г. Иван Хити стајао је у београдској Патријаршији пред српским патријархом г. Иринејем. Након речи захвалности човеку који није изневерио смисао живота, патријарх му је уручио Орден Светог цара Константина.

Завидно урађена каталошка понуда којом Хрватска туристичка заједница свету представља оно што је најважније и препознатљиво, уочљиво је маргинализовала српско седмовековно присуство. Уочљив је акценат и тон којим се описују првих пет година нове хрватске државе. Текстови о градовима Осијек и Вуковар, регијама Барања и Славонија. Кордун, Банија, Лика, Далматинска загора… треба да сведоче о “агресији Југовојске”, “србо-четничким нападима”, “великосрпској агресији”…

У централној туристичкој публикацији која је на овогодишњем Сајму туризма била доступна само на енглеском језику Croatian Cultural Heritage (Croatia: See, Feel, Enjoy), седмовековно присуство српског народног постојања на територији данашње Хрватске сведено је на неколико помињања. Из идеолошког пера prof. dr sc. Зорана Кларића чији је кроатоцентрични рукопис Хрватска туристичка заједница прихватила за свој званични опет је, као и у свим претходним издањима, немогуће сазнати да је манастир Крупа подигнут 1317. год., а манатир Крка 1350. Прећутане су године оснивања, односно подизања ових светлосних трагова који воде и покрећу точкове историје српског народа у Хрватској. Написанана истина указала би на осми век српског постојања и најстарији траг културе у том делу данашње Хрватске. Вештина прочишћавања и трајног одбацивања непожељних чињеница која запањује.

У публикацији нема ни једне речи о било каквом страдању Срба. О злогласном Јасеновцу пише: “To Central Croatia, unfortunately, are linked the most terrible events and places of the Croatian past. One of these places is Jasenovac in Posavina, next to which in the Second World War was the notorious Ustasha concentration camp. Today it is memorial area, which is prevailed by The Jasenovac Flower monument.”

О Славонији и Вуковару пише, дословно: “Of all the parts of Croatia,  Slavonia suffered most in the Homeland War, especially the city of Vukovar. This heroic city was almost completely destroyed by the former Yugoslav Peoples Army which conducted the biggest genocide in Europe since the Second World War, as evidenced by the memorial area Ovčara and monument to Vukovars heroes at the cementery.”

Дакле, странци-туристи и сви други знатижељници треба да разумеју и знају да се на територији Хрватске спровео геноцид, и то у Вуковару над Хрватима. То што ни Суд у Хагу није ни у једној изреченој и/или правоснажној пресуди ни поменуо реч геноцид и његово постојање, није од значаја за аутора ових неистина. Много је важније да је симбол цвета у Јасеновцу заменио извађене очи, одсечене главе и најсвирепија убиства више стотина хиљада Срба, Јевреја и Рома. Дабоме, и више хиљада родољубивих и усташама неподобних Хрвата. И хиљаде других непознатих жртава, ма како се звале и ма ком народу припадале. Од крваве четворогодишње смотре ножева, сумпора и огња остала је потреба да се нагласи цвет! На само корак до тога да се забораве разноврсна мучења и убијања, пре свега Срба, на државном путу крвавог остварења златног идеала НДХ.

Једна друга публикација, иза које такође стоји ХДЗ, тегли бреме исте политике и истог погледа на народ и државу источног суседа – публикација “Мирогој”. Уз људску потребу да свака жртва заслужује мир и саосећање, ваља погледати како су аутори текста, Велимир Циндрић и Елизабета Швигир, представили неке знамените личности сахрањене у овом престижно уређеном комплексу, највећем почивалишту мртвих на територији хрватске државе. Од 7.11.1876. и прве обављене сахране и укопа Мирослава Сингера, загребачког учитеља тјеловјежбе и мачевања па до данас, за 137 година постојања, текстописци су по сопствено одабраном редоследу, броју, значају и потреби, представили 83 важне и знамените личности.

У кратком пригодном тексту овако су описали личну препознатљивост за неке од њих: Владо Готовац (…”његов најпознатији говор био је онај на Крешимировом тргу у Загребу испред ондашње зграде Команде V војне области у коловозу 1991. године, у поводу просвједа мајки војника силом задржаних у ондашњој ЈНА.”), Вице Вуков (“Но, на врхунцу каријере , у вријеме Хрватског прољећа завршио је на црној листи 50 најистакнутијих личности из хрватског масовног покрета и био је присиљен напустити Хрватску…”, Гордан Ледерер (“Један је од првих и најпознатијих жртава српске агресије на Хрватску. Погинуо је на радном мјесту, снимајући хрватске борце у акцији на брду Чукур изнад Хрватске Костајнице тијеком српских напада на Поуње.”), Ицо Хитрец (“Био је један од седам хрватских ногометаша који су бојкотирали наступ за Југославију на СП 1930. због пресељења националног савеза у Београд.”), Рудолф Перешин (“Са својим МИГ-ом 21, одлучио је 25.10.1991. напустити ЈНА и укључити се у обрану Хрватске, не желећи пуцати по својем народу… Тим својим домољубним чином нанио је тежак морални и политички ударац агресорској војсци и њезину зракопловству, а грађанима Хрватске неизмјеран понос, пркос и раст националног набоја и свијести у најкритичнијим данима Домовинског рата. Погинуо је у акцији Бљесак 1995. године…”), Синиша Главашевић (…”Био је уредник Хрватскога радија Вуковар и ратни извјеститељ. По заузећу Вуковара од агресорске ЈНА и четника, одведен је 19.11.1991. из вуковарске болнице и од тада му се изгубио траг. Ексхумиран је из масовне гробнице Овчара и идентифициран, тако да се претпоставља да је убијен истога дана кад је одведен”…).

Од споменика колективним жртвама, подигнутим на гробљу Мирогој посебно је истакнут “Споменик жртвама у Блајбургу и на Крижним путовима 1945″, који су, како пише, “подигли Хрвати из домовине и иноземства 20. липња 1994. године.”  Такође, посебно место има “Споменик Глас хрватске жртве – Зид боли”. Пише: “Споменик је подигнут 4.10.2004. године погинулим хрватским бранитељима и цивилима у вријеме великосрпске агресије на Хрватску, 1990.-1995.” На њему је уклесано 13.500 имена “жртава Домовинског рата”.

У 22 године постојања хрватске државе, три досадашња председника, сваки на свој начин послали су поруке једном народу и једној држави. Сасвим довољно јасне.

Партизан, па социјалистички генерал, затим маспоковац, ултранационалиста и први председник нове државе, др Туђман често је исказивао опредељење за сурову међуетничку причу. Остварио је непосредне контакте са усташком емиграцијом из Канаде, западне Европе и Аустралије. Књига „Беспућа повијесне збиљности“, објављена 1989. након десетогодишњег писања, представља егзистенцијални нуклеус његовог односа према НДХ, према усташким злочинима, према Србима… и темељ хрватског ревизионизма. Родоначелник теорије минимизирања броја јасеновачких жртава, негатор холокауста, предлагач и заговорник оригиналне историјске бесмислице, тзв. „мешања костију“, односно заједничког сахрањивања жртава у Јасеновцу и убијених усташа у Блајбургу! Један од организатора нелегалног наоружавања републике која је била у саставу СФРЈ и директни налогодавац стварања паравојних формација у СР Хрватској, доношењем уредбе о формирању Збора народне гарде (ЗНГ). Држао је запаљиве говоре по градским трговима праћене звучним гадостима Марка Перковића Томпсона и сликовном кореографијом са ликом осуђеног ратног злочинца Алојзија Степинца. Јавно је изјавио, пред камерама телевизије: „Сретан сам што нисам ожењен српкињом или жидовком.“ Са сличном реториком, у посебним приликама, предњачио је и на саборским заседањима. Брионски аудио запис његових речи на припремном састанку уочи војне акције у августу 1995. године, о потреби удара на Србе “да они практички нестану”, да буду остављени без лозе и порекла, чула је и Европа, ЕУ, и Суд у Хагу и све велике и важне земље овог света. Са ехом истог гесла остао је до последњег уздаха, децембра 1999. године.

Такође партизан, и Туђманов сапутник на емигрантским договорима, учесник у планском нелегитимном наоружавању и стварању претпоставки за грађански рат, и наоружан цинизмом Стипе Месић је изградио ставове према СФРЈ, ЈНА, Србији и народу српском. Имао је довољно енергије да тај цинизам непрестано ревитализује кад је било у питању опредељење Срба за свој статус у новој хрватској држави. Посебну нетрпељивост увек и изнова носи према Републици Српској. Заговорник је тзв. доградње Дејтонског споразума. Иза овога као и у позадини непрестаног јавног залагања за јединствену БиХ лежи опсесивна жеља да нестане Република Српска. Последње две-три године у јавним наступима користи сваку прилику да истакне потребу поређења Србије са нацистичком Немачком након 1945. и обавезујућу фазу у којој Србија треба да прође кроз прочишћење од зла које су Срби нанели свим другима. Шлаг свих српских специјалитата г. Месића су перфидно уобличени искази који би требало да српском народу наметну осећај колективне кривице. Са жељом да је вучемо са собом као какву хроничну болест, као угравирани рукопис будуће трајне патње, да бринемо и кад дође дан после неизвесног сутра.

Цинизам је руководио одлуком г. Месића да у својству председника државе потпише указ о помиловању Синише Римца, једног од убица загребачке породице Зец и судски доказаног ликвидатора више Срба у Пакрачкој пољани у Западној Славонији. Смањио је и изречену и правоснажну казну убици Стјепану Грандићу, припаднику тзв. Госпићке групе, осуђеном на 10 година затвора због организовања убиства 23 српска цивила код Госпића, у јесен 1991. Задржао је такав став до самог краја свог председниковња када је, по унутрашњем налогу свог антисрпског опредељења и настојању да истрајавају бесмислице, у лажној замци друштвеног степеновања појединачних доприноса, доделио једно одликовање. Наиме, у немогућности да неком од четири милиона сународника уручи одликовање “за изградњу темеља за нормализацију односа између Хрватске и Србије”, тим поводом је одликовао једну држављанку Србије. И то председницу једне невладине организације, жену са увек довољно задовољства када се прозива или кажњава земља у којој је рођена и у којој живи, појединци или органи власти те земље из периода грађанских сукоба на територији бивше СФРЈ.

Трећи, актуелни, господствено углађени хрватски председник, доктор правних наука и композитор Иво Јосиповић, један је од аутора тужбе коју је држава Хрватска поднела Међународном суду у Хагу, у јулу 1999. (Писана је у миру док су касетне, напалм и остале бомбе и ракете са осирмашеним уранијумом по жељи НАТО налогодаваца, а без сагласности УН, кажњавале Србију и њене грађане.) У тужби се предлаже да Суд прогласи Србију кривом за кршење Конвенције о геноциду и одговорном за агресију у којој је уништено 180.000 кућа и 25 посто привреде Хрватске. Истакнута је и цифра утврђене ратне штете од око 32 милијарде евра, на терет „агресорске“ Србије.

Више од јасног представља став хрватског протокола и г. Јосиповића, да не уважи разлоге државе Србије да његовој инаугурацији није пожељно истовремено присуство лидера тзв. државе Косово Фатмира Сејдиуа и Бориса Тадића, тадашњег председника Србије.

Добро је познато да је г. Јосиповић одбио позив да буде једна од 1.200 званица на свечаној инаугурацији председника Томислава Николића. Познато је да званични Загреб још није одлучио да ли ће учествовати у расправи о Хашком трибуналу коју је председник Генералне скупштине УН Вук Јеремић заказао за 10. април. Истовремено је сигурно да председник Иво Јосиповић неће присуствовати. Треба веровати да разлог није у поклапању две непријатности, теме и датума одржавања расправе. Датум који оставља могућност да неколицину учесника-говорника јавно подсети на велико страдање Срба, у геноциду какав се никада није десио у овом делу Европе до данас.

Чудан је и тешко схватљив данашњи поглед на ћирилицу у Хрватској. Од 18. јуна 1944. и одлуке Председништва ЗАВНОХ-а коју су потписали тајник др Павле Грегорић и председник Владимир Назор, преко свих послератних устава НР и СР Хрватске који су са највише правне позиције гарантовали равноправну употребу ћирилице, обавља се систематско дводеценијско потискивање. Нестала је из књига, новина, уличних натписа, са спомен плоча и споменика. Сатерана је у етнички гето. Евентуална примена важећих прописа омогућиће њено јавно исписивање у две градске средине, у Врбовском и Вуковару. Сведоци смо организованог отпора да се јавно истиче у Вуковару. Удружење бранитеља и неке неформалне групе за сада су надјачале важеће прописе и препоруку Савета Европе и вредносни систем којим ЕУ регулише ту област. Ћирилица је за њих и ратно писмо и писмо рата. Симбол четништва, противник хрватске будућности и синоним за агресију и окупацију.

Удружење хрватских бранитеља (Штаб за одбрану хрватског Вуковара) заборавља да има много веће проблеме од ћириличних табли, буквара за неколико стотина ђака и преосталих 35 одсто Срба у укупном броју вуковарског становништва. Разноврсни су и дуготрајни, а решење истих лежи у искреном прихватању одговора на низ питања. Пре свих, од када је постојала касарна ЈНА у Вуковару? Зашто пола века ником није сметало присуство војске? Кад је та иста војска постала „агресорска“? Који су разлози постојали да Миле Дедаковић Јастреб и његови „јастребови“ из 204. вуковарске бригаде ЗНГ опколе касарну у августу 1991. и месец дана држе војнике ЈНА без струје и икаквог снабдевања. И без претходног пуцња из касарне. Засигурно, пре доласка иједног другог војника ЈНА у Вуковар!

Проблеми бранилаца су и чињенице да је Вуковар одувек био окренут Србији колико и Хрватској, због привреде, састава становништва, близини границе… Требали би да се присете да је и локални радио био при удружењу радио станица Србије преко неких заједничких емисија. Сви они знају да је насеље Митница настало досељавањем Хрвата из Херцеговине, и то из оних места која су четири године екстремно верно служила Анти Павелићу. Из Митнице су и покренути први међуетнички сукоби. У режији милитантне ХДЗ (која је убедљиво изгубила на првим вишепартијским изборима; СКЈ 65% – ХДЗ 26%), којом су руководили Томислав Мерчеп и Благо Задро, од априла до јула 1991. минирано је седам кафана и два ресторана у власништву Срба. Од маја до новембра исте године у истој режији, у Вуковару и околини убијено је 59 Срба! У тада још увек социјалистичкој Хрватској у саставу СФРЈ. Био је то патриотски увод у каснију несрећу грађанског (Домовинског) рата.

Посебно велики проблем бранитеља представљају изјаве актуелног и суживоту посвећеног председника хрватске владе, г. Зорана Милановића. Карактер сукоба види као „грађански рат“, Хрватску је назвао „случајном државом“, а за ХДЗ и странке деснице јавно истиче да „шире чисту и дестилисану мржњу“.

Исти бранитељи, требало би да бар себи одговоре шта је наоружана војска Републике Хрватске тражила на територији БиХ, у операцији Цинцар код Купреса, у операцији Зима 94 код Ливна, у заузимању градова Гламоч, Босанско Грахово и Дрвар, исто тако и на доњем Ливањском пољу?

Бранитењи би требало да се изјасне и о етничком чишћењу у Лашванској долини и убиствима око 2.000 Бошњака (Витез, Бусовача, Нови Травник, Кисељак…). У процесу Суда у Хагу против, касније правоснажно осуђеног, Тихомира Блашкића више сведока је тврдило да су у тим операцијама учествовали војници у камуфлажним униформама са амблемима Хрватске војске. Агресија?

Међународни научни скуп (учесници из Хрватске и БиХ) “Хрватска ћирилична баштина”, одржан крајем прошле године поводом 500-годишњице штампања књиге “Дубровачки ћирилски молитвеник” одржан је у ХАЗУ (некад: ЈАЗУ). Академици су истицали да је хрватска ћирилица “свјесно или подсвјесно била потискивана”, да је “од XI до XVIII вијека на великим дјеловима хрватске територије становништво своје културне потребе изражавало и ћирилицом”, те да се “на средњовијековним каменим споменицима мјешају глагољица и ћирилица” и слично. Наравно, изостало је објашњење да ли су Срби били то становништво између XI и XVIII века! Зашто?! Дакле, све упаковано у велику обмањујућу причу. У сагласју са милозвуком хроничних историјских неистина. Оно што су Срби написали, отпевали, нацртали и саградили биће исто као оно што никада није било.

У Широком бријегу (некад: Лиштица) у камену се клешу огромна ћирилична слова и постављају на ограду основне школе у Кочерину. За овај заветни посао постоји и „објашњење“ које даје на знање да се ради о старом хрватском писму којим је 1404. године писана Кочеринска плоча, тј. надгробни споменик Вигња Милошевића. За сада нема тврдњи да је човек наведеног имена и презимена Хрват, али ако затреба произвешће они и доказе.

У складу са тезама неких савремених хрватских историчара и проистеклим аспирацијама на читаво средњовековно српско културно наслеђе у Далмацији, у Босни и у Херцеговини уследило је скорашње последње својатање. Најзначајнији и најлепши српски рукописни споменик “Мирослављево јеванђеље”, учесници скупа су оквалификовали као “дјело писано хрватском ћирилицом и старославенским језиком хрватске редакције”. Поступак се уклапа у дуговременски однос прећуткивања и отуђења српске културне баштине, о чему је аутор ових редова писао у тексту објављеном на порталу Фонда Слободан Јовановић, 02.03.2012. године.

Замишљени пројекат независности оптерећивало је суочење са чињеницом да је самосталност дочекана са језиком који није „чисти“ хрватски, иако се у краћем непосредном периоду већ тако звао. Учестале су тих првих година последње деценије XX века унутархрватске филолошке полемике. Наравно, са лакоћом је „победила“ ХДЗ лингвистичка линија окупљена око академика Далибора Брозовића. У том чистом хрватском језичком језгру били су и академици Јосип Братулић, Мирослав Јежић, Стјепан Бабић, Петар Шимундић и Радослав Катичић. Сачинили су „Изјаву о положају хрватског језика“. У Изјави наводе да је хрватски стандардни језик суштински био одређен најкасније у XVIII веку, а за српски кажу да је настао тек Вуковом реформом у XIX веку! Хрватски је, како видимо, најмање за један век старији од српског! Пишу да су оба језика имали независне процесе стандардизације. (За бошњачки језик су навели да је стандардни језик још у стварању.) Стварни циљ Изјаве било је што сугестивније убеђивање хрватске јавности о потпуној самосталности хрватског језика. Академици неспорно знају много, али ова група је видела (и писала) само оно што желе. Зато су заборавили на велику (и тешку) истину да је Аустроугарска монархија још у XIX веку избацила хрватски језик из службене и књижевне употребе, проглашавајући га ненаучно кајкавским дијалектом.

Отворили су и процес убрзане доградње хрватског речника новим „правим“ речима уз истовремено чишћење непотребних речи-туђица које су наметнуте српском хегемонијом или напросто погрешком ушле у дневни говор. У неким дневним и популарним недељним новинама позивани су грађани да достављају предлоге за „праве“ хрватске речи које ће заменити „туђице“. Тако су читаоци предлагали, а државна комисија вршила процену о њиховој хрватској подобности. Неки предлагачи новчано су награђивани за ревност и такво патриотско ауторство. Створено је више хиљада нових речи. То што се за многе одмах претпостављало или знало да ће тешко (или никада) бити прихваћене у свакодневном говору, није било од значаја.

Случај је хтео да је баш ових дана хрватска јавност осведочена о накарадности присилног стварања језичког фонда, чишћења речи које су звучале „исувише екавски“ и неких граматичких и правописних правила. У историју одлазе производи ирационалне језичке острашћености и небулозне конструкције: грјешка, погрјешка, брјегови, стрјелица, маловрједни, опрјека, крјепостан, напрјечац… У дозиву памети спознало се да ће се глагол „не ћу“ опет писати заједно, тј. „нећу“. Сву накарадност националистичких језичких образаца саопштио је пре месец дана глас разума, преко уста г. Жељка Јозића, управника Института за хрватски језик. У објашњењу је навео да су у изради новог правописа (напокон) поштовали традицију, да не желе да речи постану предмет подсмеха (нпр. „тјешка грјешка“), да језик стигне на ниво опште прихваћености и да није добро да важе правила која нико не користи. И на крају упозоравајуће Јозићеве речи: „Сматрамо да није добро да хрватски језик постане предмет поруге.“

Тешко је веровати да ће и скривање истине о „самосталности“ хрватског језика трајати вечно. Сви они који не желе да лаж задовољава њихове потребе, знају да је Људевит Гај, вођа илирског покрета, признао хрватско преузимање српског језика. У загребачким „Народним новина“, 1852. године написао је да су Хрвати „пригрлили“ српски језик. Шест година пре тога, Гај је у „Даници хрватској“ писао да тзв. илирски језик и није ништа друго него српски језик. То је хрватска филолошка стварност. Недвосмислено је и то да је прво нормирање тзв. хрватског књижевног језика данашњег стандарда извршио Томо Маретић и то 1899. пишући граматику и стилистику хрватског језика. За основ тог стварања користио је само и искључиво српске народне песме, приче и пословице, као и језик Вука Стефановића Караџића и Ђуре Даничића. Највећи дубровачки лингвиста Милан Решетар јавно и јасно је тврдио „да је Дубровник по језику увијек био српски“. (Део хрватске територије постао је тек 1939. године.)

Лукави и неправедни свет не брине чињеница што 192 милиона Бразилаца говори португалским језиком, што 43 милиона Колумбијаца или 40 милиона Аргентинаца имају шпански за службени језик, а још мање што је 4 милиона Хрвата добило „чисти хрватски стандардни књижевни језик“ директним наслеђем (преузимањем) српског књижевног језика. (Поготово их не узнемирава чињеница што је зарад свега 229 хиљада људи, према званичним државним подацима, дојучерашњи српски језик проглашен црногорским.) Та својатања српског језика, беспримерне лингвистичке крађе, односно преименовање српског језика у више других, подједнако је и наш пропуст.

То су, поред свих других, нови производи енергије наших заблуда иза којих стоје наша брза клонућа и спора уздизања. Без зазорне неистине о аутохтоном хрватском (црногорском или бошњачком) језику подржане су нашим доказаним дуговременим државним далтонизмом.

Слично је и са „коначним сазнањем о подријетлу Хрвата“ које у складу са својевременим истраживањем др Туђмана исходи из Персије. Некадашњи хрватски министар науке и просвете, Драган Приморац у својим „научним закључцима“ упућивао је на друга сазнања и закључљак да су Хрвати најсличнији Немцима и Лапонцима. Острашћена смелост израсла је у покушај да у школске уџбенике уврсти тезу о тој сродности. Идеја да се у школама учи о томе шокирала је већину историчара, биолога и генетичара у Хрватској, па и у свету. Један од најугледнијих генетичара Хрватске, Сплићанин др Мирослав Радман јавно се огласио речима да су „Приморчеве теорије срамотне, а његови извори одвратни.“ О овом скандалу огласио се и светски научни часопис „Nature“, прозивајући министра и научника Приморца за „приземни расизам и злоупотребу науке“. Ова ригидна бесмислица из главе и пера једног ултра-десничара остала је на срамном покушају да докаже како Хрвати нису слични никоме осим сами себи. У спроведеним анкетама које су пропратиле овај скандал, добијени резултати разочарали су Драгана Приморца и све њему сличне, будући да је већина анкетираних (оба пола, разних старосних доби и разних профила занимања) одговорила да су Хрвати, од свих народа овога света, најсличнији Србима.

Насупрот овим догађајима и догађањима, српска власт (и јавност) лежи у зачараном кругу, неспособна и без жеље да реагује, затрпава изворе нашег памћења. Развејава пепео увелико догорелог сећања наше боље прошлости. Васпитавамо децу у крилу наших колективних заборава која неће успети ни да залутају у раздобља и регионе сећања у којима леже духовне и материјалне вертикале српског постојања на територији данашње Републике Хрватске. Лагано губимо опкладу са временом и све више личимо на растресени холограм у ком су сви елементи на броју али је добијена слика мутна и нечитка. Развијамо културу кратке пажње иза које ће лако стићи оно прекасно сутра. Потврђујемо да је нашу историју умногоме одредило разграђивање српског наслеђа. Заборављамо да је, у овом лицемерном свету, свака непредвидивост опасна. И да ће осека колективног памћења, брод наше најзападније прекограничне историје насукати на заборав.

Наша претерана уздржаност на овај непрестани провокативни серијал зарад задовољења стандарда које нам, на рецепт као „лек избора“, прописује једна организација у коју тешко да ћемо икада ући, не води оздрављењу (нације). Сви су изгледи да ће као терапијски одговор на овакво лечење стићи губитак права на враћање истине. Лечење које завршава са много јатрогених болести.

Тече друга деценија XXI века и истиче последњи час да се одредимо према најзначајнијој теми – питању идентитета. Да направимо увид у досег властитог учинка по том питању. Да се за закључке питају они који виде „иза хоризонта“. Свакако и они који, да су у надлежним институцијама власти, не би пропустили да током ове године обележе велике јубилеје – два века од Његошевог и девет векова од рођења Стефана Немање.

Народ који има заједнички циљ, без обзира на све потешкоће, има и перспективу. Ово је доказано на свим странама овога света укључујући и најбољи доказ Јапана и Немачке, изолованих и под присмотром након Другог светског рата у којем су спроводећи нацизам у смрт гурнули око шездесет милиона људи.

Умемо ли да путем говора наших унутрашњих разлика, које нас разбуђују и приморавају да мислимо, каналишемо националну мисију која ће да одоли лакшем путу и тако избегнемо нове заблуде?

Можемо ли да се оспособимо да решења важних државних проблема учинимо јасним и видљивим? Знамо ли да се супротставимо сопственом отуђењу и спасемо од испразности генерација које долазе? Да нађемо решење за садашњу немогућност да утичемо на промену околности које нас тако често доводе у подређен положај. Посебно према онима који немају никакав основ за то. Да спасемо Србију и све наше вредности, ове у земљи и оне изван државних граница. Друго и немамо.

МИЛАДИН СУБОТИЋ, 16.04.2013.

Извор: ФОНД СЛОБОДАН ЈОВАНОВИЋ

 

Везане вијести:

Миладин Суботић: Прећуткивање и отуђење

 

Подијелите вијест:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Пратите нас на друштвеним мрежама: