Metak

Eno dole, na obali Miljacke, baš oni, čiji su preci generacijama poštovali i heroja i njegov metak, danas slave okupatora koga je metak iz 1914. pogodio, onoga koji je umesto turskih okova doneo svoje

Taj metak putuje već stotinu godina; ishodište Sarajevo, obala Miljacke, kroz hladnu Drinu, plićake Kolubare, visove Cera, ispod olovnosivih snežnih oblaka albanskih planina, kroz uske prolaze Drača i Valone, iznad plave grobnice, preko Solunskog fronta, dolinom Soče; poput igle s šarenim koncem spaja godine novostvorene države Južnih Slovena, slavljen i optuživan, uzdizan do božanstva, proklinjan, stavljan u istu ravan s mačem Obilića, privođen kao dokaz srpskog varvarstva, izvođen pred sud zbog rušenja imperija, milovan u ruci devojke s gustim, crnim kikama, na trenutak usporen iznad grobova braće, kod Bosanskog Grahova; oslikan prvim zrakom sunca koje se pomalja na visovima Romanije, upisan u knjigu oprosta onima koji su na Vidovdan i u danima nakon Vidovdana, 1914. godine premlaćivali Srbe po Dubrovniku i Konavlima, palili njihove radnje i kuće, onima što su isto to, u isto vreme, radili po Sarajevu; leti kroz poslednje stranice velikog romana velikog Andrića; obeležen kao prethodnica metaka Puniše Račića, opravdanje za Jadovno i Jasenovac, nakvašen krvavom istorijom dospeva u devedesete godine dvadesetog veka, opet kriv, opet proklet, opet kao opravdanje za novo ubijanje, za jedne vrh svete olovke s kojom se potpisuje nacionalna sloboda, za druge dovoljan razlog za razbijanje države i ubijanje jednog naroda; plašt kojim pokrivaju sve istorijske falsifikate, ikona koja s godinama dobija na bistrini; provlači se kroz porte zapaljenih srpskih manastira na Kosovu, bežeći od optužbi da je odneo krov i te kuće, izbegava putanje krstarećih raketa koje će minut kasnije pogoditi jedno srpsko porodilište i jednu srpsku bolnicu; tumara memljivim podrumima istorijskih instituta Londona, Beča i Berlina, odakle će ga pustiti u 99. godini leta i okrenuti prema Balkanu, tamo odakle je došao, opet kriv…

Danas, kad se zakopčava krug, metak s obale Miljacke, star stotinu godina, kruži iznad Sarajeva, ne nalazeći mir, utočište; u tom gradu nema ko da ga pozdravi, on više nije metak sa sunčane strane Miljacke, ruka koja ga je ispalila – odsečena u Terezijenštatu – nije više ruka oslobodioca, mladić čija je to ruka bila već godinama u Sarajevu nije ni junak ni simbol slobode, zalud je njegov metak balkanskom ostatku jedne velike religije dao versku slobodu i
legitimaciju naroda; eno dole, na obali Miljacke, baš oni, čiji su preci generacijama poštovali i heroja i njegov metak, danas slave okupatora koga je metak iz 1914. pogodio, onoga koji je umesto turskih okova doneo svoje, koji je turski pečat nad Bosnom zamenio svojim.

Umesto senki mladobosanaca taj metak, ispaljen na današnji dan, i dalje luta po Beču, Evropi, i plaši gospodu. Zalud Srbi ubeđuju svoje neprijatelje da to nije njihov, srpski metak. Šta god da je tog sunčanog Vidovdana, pre jedan vek, nateralo Gavrila da povuče okidač „brauninga“, metak koji je delić sekunde kasnije izleteo iz cevi zauvek će nositi srpsku krštenicu.
Nema tu ništa loše po Srbe. Taj metak i dalje traga za slobodom.