MASOVNE GROBNICE KOD SNAGOVA ČEKAJU NA EKSHUMACIJU

Na drugom kilometru lokalnog puta od Zvornika ka Tuzli kod sela Snagova kod Borića, kako meštani zovu mesto stradanja četnika krajem 1945. godine i posle Drugog svetskog rata, s desne strane, martovsko sunce probija kroz visoke četinare.

Izvor: ZEMUNSKI LOKALNI GLOBUS Ž.Ž. ; Tekst i fotografije: Žana M. Živaljević, 17. marta 2020. godine

NAPOMENA: Svi navodi izneseni u ovom tekstu su lični stav autora i ne moraju odražavati stavove redakcije portala. U cilju sveobuhvatnijeg informisanja javnosti, objavljujemo i priloge od značaja za misiju udruženja Jadovno 1941. čak i kada su oni potpuno suprotni njegovim stavovima.

Na nekoliko koraka od puta, pre 75 leta, tu su se zaustavljali puni kamioni iz kojih su njihovi krvožedni dželati osiono i bahato sprovodili srpsku četničku vojsku, među kojima najviše pripadnika jedinica iz Šumadije,  koja je neuspešno pokušala da se probije preko Drine u Srbiju – na poslednje putovanje, streljanje, bez suda i milosti.

Niko nikada nije popisao nevoljnike, kojima se ni danas ne znaju imena, mnogima ni trag, ni broj. Sve je u domenu pretpostavki.

Da li ih je bilo 400, 700 ili 950, ili mnogo, mnogo više saznalo bi se kada bi potomstvo pokazalo dobru volju i smoglo snage da istera na čistac priče koje su se pronosile samo šapatom decenijama i umiru sa ostarelim svedocima.

Nažalost, pravde za rodoljube još uvek nema i ovo je skroman pokušaj da se istina što vernije rekonstruiše, s nadom da će seni stradalnika tragične sudbine zaslužiti pomen i dostojanstveno obeležje na mestu jednog od  najtežih bratoubilačkih zločina.

NAKAZNO LICE ZLA
Regija Birač u kojoj se ugnezdilo selo Snagovo, za razliku od mnogih drugih u Republici Srpskoj, ostala je neistražena, a, uprkos očiglednim zaključcima na osnovu delimične ekshumacije obavljene 2015. godine koji su dokazali da je jedno od najmasovnijih srpskih stratišta iz Drugog svetskog rata, u svim pretragama,  zahvaljujući veštoj muslimanskoj manipulaciji, ono je poznato po masakru 35 muslimanskih civila u ratu vođenom od 1992. do 1994. godine.

Za razliku od preživelih članova porodica streljanih koje je vladika Zvorničko – tuzlanski  Vasilije 1991. godine okupio kod masovne grobnice i održao opelo, kada je na najvišoj čuki postavljen i drveni krst, preko noći posečen, muslimani su svojim žrtvama iz poslednjeg rata u neposrednoj blizini podigli monumentalni spomen kompleks sa džamijom kao mestom hodočašća.

Na taj način su ponovo zasenili daleko brojnije srpske žrtve, koje i danas vape za pravdom i istinom, iako je među njihovim egzekutorima bilo mnogo ustaša amnestiranih u maskirnoj antisrpskoj partizanskoj uniformi u Šestoj partizanskoj jedinici, nazvanoj po šestorici muslimana u njenom sastavu! Da li je igde nego u Snagovu neokajano zlo pokazalo nakaznije lice?

SPOMEN ČESMA KOD PAPRAĆE

Među 400 imena uklesanih u crni mermer spomen česme koju su, između ostalih 3. juna 1998. godine preko puta dveri manastira Papraća otkrili sin i unuk streljanog lokalnog četnika Rista S. Jasikovca, Tihomir i Ljubo, u devet članova njihove porodice našlo se i očevo. Česmi od deset crnih mermernih ploča sa imenima, prezimenima, činovima, godinom rođenja i pogibije, uz brojne civile i poginule branioce ognjišta iz poslednjeg rata!

Nepregledna tužna povorka preživelih potomaka, “zahvalno pokoljenje“ i sveštenstvo manastira odali su poštu “srpskim junacima i mučenicima“. Obeležje krasi srpski grb, slika armijskog generala Jugoslovenske vojske u otadžbini Dragoljuba Draže Mihailovića, sa stihovima vladike Njegoša iz “Gorskog vijenca“, kralja Petra Drugog Karađorđevića i majora Jezdimira Dangića iz Bratunca, komandanta dvorske žandarmerije i proslavljenog Drinskog korpusa.

RAMPA ZA SRPSKE  ŽRTVE
Jedna od istraživačkih misija Instituta za nestale osobe BiH mnogo godina kasnije nadletala je Snagovo, znajući da je okolina puna masovnih grobnica, sa namerom da pronađene posmrtne ostatke preseli u Potočare.

I Tužilaštvo BiH je izdalo potrebne dozvole stručnjacima Bošnjačkog instituta i Međunarodne komisije za nestala lica, lekarima specijalistima sudske medicine i specijalnim timovima da započnu ekshumaciju.

S obzirom na okolnost da se lokacija nalazi na teritoriji Republike Srpske, angažovan je policijski inspektor iz Policijske stanice u Osmacima Božo Milošević i kriminalistički tehničar iz Policijske uprave u Zvorniku, sa druge strane. Početkom maja specijalne mašine za otkopavanje izašle su na teren kod Snagova i započele iskopavanje.

S prvim otkopom, tek nasuti zemljom i prekriveni travom i divljom kupinom, pojavili su se leševi.

“Na samoj površini naišli smo na leš u skoro raspadnutim kožnim opancima. Odmah ispod njega ležao je oficir JVuO sa metalnim vojnim činovima na ramenima i grudima uniforme. Na nogama su mu bile kožne vojničke čizme. U džepu oficirske bluze našli smo ogledalo i koštani češalj, kakvi su se delili kraljevskoj vojsci, a pantalona dinar Kraljevine Jugoslavije iz 1938. godine. U gornjoj vilici desno imao je četiri zlatna zuba. Ispod oficira naišli smo na čoveka koji je u rukama držao kandilo. Do njega je ležao dečji leš“ – priseća se inspektor iz Osmaka, Božo Milošević.

Milošević smatra da su leševi pokopani posle nekoliko dana kada su partizani naterali ostale zarobljene četnike iz logora Ќreka kod Tuzle da peške prevale 35 kilometara do Snagova da sahrane svoje streljane saborce i vide šta ih čeka. Iznemogli, oni nisu imali snage sem da ih prosto prekriju lopatom zemlje i zato su leševi ostali tako plitko pokopani.

Nekompletni posmrtni ostaci osam osoba iz masovne grobnice kod Snagova prebačeni su u Komemorativni centar u Tuzli radi dalje forenzičke obrade i identifikacije, ali se o nastavku ekshumacije državni tužilac ni posle pet godina nije izjasnio. Iznete činjenice potvrdio nam je portparol Policijske uprave u Zvorniku Miljan Bobar, u pisanom odgovoru na molbu da nam dostavi fotokopiju zapisnika sa ekshumacije.

“Policijska stanica Osmaci, u maju mjesecu 2015. godine evidentirala je prijavu da su prilikom izvođenja građevinskih radova pored puta Crni vrh – Snagovo, mjesto Borići, pronađeni skeletni ostaci. O svemu je obaviješten dežurni tužilac Okružnog javnog tužioca Bijeljina kao i dežurni tužilac Tužilaštva BiH.

Na osnovu naredbe o ekshumaciji Tužilaštva BiH, izvršena je ekshumacija određenog broja nekompletnih skeletnih ostataka kao i predmeta koji su tom prilikom pronađeni i izuzeti.

Svi ekshumirani skeletni ostaci i predmeti su po naredbi Tužilaštva BiH predati JKP Komemorativni centar Tuzla, redi identifikacije pronađenih skeletnih ostataka. Sve prikupljene informacije su proslijeđene postupajućem tužiocu Tužilaštva BiH, a o daljim aktivnostima Policijska uprava Zvornik nije obaviještena“, piše u odgovoru koji nam je prosleđen. Zapisnik iz policijske arhive nismo dobili. Samo po sebi se nameće pitanje zašto pet godina nije reagovao dežurni tužilac Okružnog javnog tužioca Bijeljina?

BORCI DEMANTOVALI LAŽI TUŽILAŠTVA BIH

Tužilac BiH Edin Muratović se tada, međutim,  javno oglasio notornom laži i besprizornom manipulacijom kako je ekshumacijom otkrivena grobnica sa posmrtnim ostacima italijanskih i nemačkih vojnika iz Drugog svetskog rata, na šta je oštrim demantijem i dokazima reagovao predsednik Boračke organizacije iz Osmaka Radoslav Stuparević.

Pozivajući se na krunski dokaz, zapisnik sa tek započete ekshumacije osam nekompletnih posmrtnih ostataka sa jasnim obeležjima Jugoslovenske vojske u otadžbini, novčićima koje je izdala Narodna banka Kraljevine Jugoslavije, pravoslavnim krstovima nađenim oko vrata žrtava, kadionicom, svedočenja preživelih Predraga Stanišića, Radeta Jakšića, Tihomira i Ljube Jasikovca, sina i unuka člana Četničkog štaba komande Rista koji je na ovom mestu streljan, i samog Stuparevića, koji su dali izjave o događajima s kraja 1945. godine, kao i monografiju o Osmacima Rajka Boškovića iz 2013. godine u kojoj je objavio podatak o streljanju četnika (“Najdrastičniji primer odmazde nad zarobljenim četnicima desio se na Crnom vrhu u reonu “borića“ gde su partizani bez suđenja likvidirali nekoliko stotina četnika…“, str. 47), borci su zatražili od nadležnih institucija Republike Srpske da spreče ovaj drastični pokušaj “falsifikovanja istorije“.

Tada su se javili i novi svedoci: “Dobro se sećam istinite priče vezane za ovaj zločin koji je počinio Partizanski majevički odred u selu Snagovo 1945. godine. Tad je pobijeno, prema kazivanju živog svedoka tih događaja oko pet stotina veoma mladih ljudi, pripadnika četničkog pokreta.

Istinita priča otkrivena je 1945. godine, dolaskom Koče Popovića u Tuzlu gde je bila komanda tadašnjeg štaba pomenutog odreda. Komandant je na pitanje Koče Popovića “Šta radite vi u Tuzli?“ raportirao: “Uništavamo bandu na Majevici“, deo je komentara ispod reagovanja boraca “Tu počivaju Srbi“ u “Večernjim novostima“ 1. juna 2015. godine na novi pokušaj manipulacije Tužioca BiH srpskim žrtvama .

Bora (bez prezimena) je napisao: “To je grobnica streljanih četnika među kojima je i moj đed“…

RISTO POVUKAO  I UBICU U RAKU
A mi smo se zaputili kod živih svedoka. U selu Brasina pored Banje Koviljače živi osamdesetšestogodišnja Jelena Kuko, devojačko prezime Jasikovac.

Pre pet godina umro joj je stariji brat Tihomir (1929) koji je sve čega se sećao iz Snagova preneo potomstvu, a sa sinom Ljubom organizovao postavljanje memorijalne spomen česme preko puta ulaza u manastir Papraće.

“Našu su porodicu zbog oca surovo progonili, jednom čak i oteli, pa su nas četnici oslobodili. Tad je otac moju majku sa četvoro dece sklonio kod dede u Snagovo i odlučio da se sa još trojicom rođaka preda vlastima, ne bi li osvete poštedeli svoje najmilije“, seća se Jelena.

Jelenin sin Luka seća se dede Rista i rođaka s majčine strane iz majčinih i ujakovih priča: Cvika, Miloša i Uroša, od kojih su dvojica bili još mladići. Deda Risto je, prema sećanjima najstarijeg unuka i svog petnaestogodišnjeg sina ujaka Tihomira vodio  u četničku stražu.

Jelena je, pak,  već tog prvog dana očevog zatočeništva pešice 11 kilometara ponela hranu ocu u kućicu u Zvorniku gde je bio zatočen. Nastavljala bi do pijace da proda jagode koje je nabrala, da bi majci ponela koju paru.

Sledećeg dana je opet ocu donela hranu, a trećeg ga već nije bilo, odveli su ga na streljanje. Kad je to čula njena majka Petra, sletela se na stratište – bez obzira što su joj meci zviždali oko ušiju i po kapi koju je zgrabila sa zemlje i gurnula je na brzinu krišom u nedra bila sigurna da je među streljanima i njen Risto.

Sam Bog je sačuvao kuršuma, jer je bila bremenita sa najmlađim posmrčetom, Ljubicom.

Neverovatna odvažnost je bila potrebna da Ristovi potomci, čim su poodrasli, redovno odlaze na zadušnice u Snagovo, na neobeleženo mesto postradanja svoga oca i zapale sveće. Njegova najmlađa ćerka Ljubica Gligorević koja se od udaje preselila u sremsko selo Dobanovce činila je to redovno i time žestoko ljutila narodnu vlast, ali nije odustajala do poznih godina.

“Tu kapu očevu čuvali smo doskora, kada su je unuci razvukli, igrajući se“, odgovara Jelena na pitanje da li je uspela da sačuva poslednju uspomenu na oca. Jelenin sin Luka pripoveda ono što mu je ujak preneo – da je Risto pred streljanje kidisao na svog ubicu i povukao ga sa sobom u smrt. U njega je opalio partizanski metak koji je trebalo da zanavek ućutka Ristu.

Baka pamti i da su siročići sa majkom to celo leto “proveli pod kruškom“, pod vedrim nebom…I da im život kao četničkoj deci uopšte više nije bio lak.

BEZ SAMILOSTI
U pokušaju da rekonstruišemo događaje razgovarali smo sa protojerejom – stavroforom (u penziji) Kapele svetih besrebrenika Kozme i Damjana u Urgentnom centru u Beogradu, Stevom Vlačićem, rođenim  u Snagovu, godinu posle završetka Drugog svetskog rata, 1946 – e. Zakleti antikomunista, do penzije starešina crkve Svetog Save na Vračaru, Vlačić nam je otkrio potvrđen i proveren podatak da je streljani pop nađen među ekshumiranima sa kadionicom i metalnim krstom oko vrata bio Stevo Todorović iz Požarnice.

On iznosi i nezvanični i nepotvrđeni podatak da u partizanskoj akciji čišćenja terena od pripadnika JVuO nije streljano 400 četnika, već 950, među kojima je bilo pedesetak  lokalnih, koji su se predali posle poraza i pokušaja delova Cerskog korpusa da pređu Drinu i povuku se u Srbiju, a da su likvidacije političkih neistomišljenika na tom mestu nastavljene i tokom pedestih godina.

Otac Vlačić nam prenosi svedočenja svoga tasta Miloja Jeremića, koji je u Tuzlanskom i Zvorničkom zatvoru slušao zapomaganja golobradih “Srbijanaca“, mahom iz Šumadije, koji su od retkih i hrabrih prolaznika pokušavali da izmole zalogaj ili kap vode, ograđeni bodljikavom žicom. “Ako bi im se ko približio i pokazao samilost, završavao bi sa zarobljenicima iza žice“ –  priseća se otac Stevo kazivanja tasta o uslovima i okolnostima u kojima su naoružani partizani držali zatočene četnike.

Smilovao se njegov tast i pod miškom noseći somun, pružio ga izgladneloj deci kroz žicu, a stražar ga je smesta sproveo među zarobljene! Prolazeći pored zatvora, primetio ga je ugledni komšija i pitao stražare šta će Miloje tu, iza žice.

Na jedvite jade je oslobodio nedužnog Jeremića, kojeg rat nikada pre ovog strašnog susreta sa zarobljenicima iza bodljikave žice nije zanimao. Jeremić je pričao da je iza žice bilo najviše sredovečnih vojnika u pocepanim, dotrajalim uniformama i skoro golobradih vojnika, trećepozivaca, još dece. Od retkih parohijana sa kojima se sastajao tokom decenija otac Steva je sklopio mozaik da su zatvorenici odvođeni na streljanje kraj puta blizu Snagova.

Seća se i da je čuo priče kako je stoka, uznemirena komešanjem, jaucima i mirisom raspadanja i krvi, išla na stratište, a da su čobane stražari odvraćali pretnjama.

Okruženi uglavnom kućama u kojima su živeli Muslimani, iz grobnice nepokopanih čuli su se jezivi vapaji i jauci.

Niko nije hteo niti smeo da dovodi u pitanje svoju glavu ni živote bližnjih da priđe i pomogne.

“Ubijani su po padinama, kako bi ih našli, partizani su pucali, tako da se sigurno mogu naći ostaci leševa na sve strane“, protinu pretpostavku potvrđuje nam policajac Božo Milošević.

“Od 10 žrtava u Loparima, recimo, osam su ubili partizani. Za 50 godina od 3.500 sveštenika koliko ih je bilo u BiH, njihov broj je desetkovan na 1.500, za 2.000 manje“ – tvrdi Vlačić, pozivajući se na javno objavljenu lokalnu statistiku.

KRVAVE RUKE
Ne znaju se imena ni svih pedesetak lokalnih četnika, ni streljanih pripadnika JVuO, kao ni njihovih ubica. Zna se da su pripadali Šestoj partizanskoj jedinici, pod direktnom komandom generala Koste Nađa.

Od borca Republike Srpske Zvonka Bajagića iz Vlasenice saznajemo da je pomenuto mesto kod Snagova primilo u svoja nedra nebrojeno najboljih domaćina i da ih je jako teško poimence identifikovati. “Pričalo se da su pijani oficiri, željni zabave, naređivali da se kamioni napune zarobljenim četnicima i streljali ih dok se ne umore“ – prenosi nam Bajagić priče koje je slušao od starih.

I kad su, prekim sudom, očistili teren od četnika, predstavnici nove revolucionarne vlasti su nastavili svoj krvavi pir u poratnom preiodu, te su, kako su pisale “Večernje novosti“ 1990. godine, “u Snagovo dovodili mlade srpske intelektualce iz Srbije, pre svega iz Loznice i okoline, i tu ih ubijali.“

Jedan od svedoka je ugledni Lozničanin Jovo Mičić, koji je potvrdio da su u Snagovu ranjeni ostavljeni da umiru u najtežim mukama, a branjeno da im iko od rodbine ili meštana pomogne. Na ovom mestu je posle rata, tvrdi Mičić, umoren i njegov brat samo zbog sumnje da nije za novu vlast.

Policijski inspektor iz Osmaka Božo Milošević prenosi  priču da su dvojica partizana iz streljačkog voda spustila puške, ne mogavši da pucaju u svoje komšije i decu.

Partizani su ih odmah preveli preko puta i presudili im. Tela su im u vrtačama preko puta žrtava. Božo prenosi i da se izvesni starina Bošković iz Skulina pred svoju smrt 2012. godine hvalio kako je pobio silne četnike i da je bio učesnik pogroma kod Snagova.

Zašto crkva, čiji je prvosveštenik održao jedino opelo mučenicima na mestu stradanja i danas ćuti?

Prema nezvaničnim informacijama penzionisani vladika Zvorničko – tuzlanski, na službi u manastiru Pet jezera posvetio je godine da istraži ovaj zločin komunista nad ideološkim neprijateljima, ali pokušaji da od eparhije dobijemo neki opipljiv dokaz sažeti su u odgovor upravnika arhive protosinđela Danila da je “sačuvano vrlo malo dokumenata vezanih za Drugi svetski rat, da je arhiva nesređena i da preciziramo događaj“, iako je reč o nepoznatoj istoriji čije bi otkrivanje prvenstveno našim pastirima trebalo da bude važno.

NAJGUŠĆI MRAK IZNAD BIRAČA

O bestijalnim pokoljima civila u Istočnoj Bosni i streljanju četnika ceo svoj život u više knjiga pisao je Momir Krsmanović, koji danas ima 87 godina.

Neumorno je nalazio svedoke i beležio. Pre Radulovićeve “Golubnjače“ i Draškovićevog “Noža“ svojim prvim romanom “Teče krvava Drina“ (1983) probudio je iz prvoboračkog i spomeničkog sna Brozove generale, posebno zemljake, čija je nedela detaljno opisao kroz svedočenja stotine preživelih žrtava.

“Počeo je da skida veo koji je pretio da sahrani istinu“, pisalo se o njegovom višetomnom delu “Golgota srpskog naroda 1941 – 1957“, dok je i svim ostalima isprovocirao potres zvani “slučaj Krsmanović“. Momir Krsmanović tvrdi da je upravo Biračka regija ostala neistražena, crna rupa, na njegovu ogromnu žalost, jer veruje da krije najstrašnije tajne o pokoljima nedužnih civila i pripadnika JVuO.

Njegova svedočanstva o pokoljima i stradanjima Srba u Istočnoj Bosnije je i Centar Vizental uvrstio u svoj Dokumentacioni biro.

“Više od 85 odsto vojno sposobnih muslimana u Drugom svetskom ratu bilo je u ustašama, kada je 90 procenata srpskih sela i kuća spaljeno i sravnjeno sa zemljom, a nad Srbima sproveden pokolj“, tvrdi Krsmanović na osnovu izučavanja građe i šest decenija rada na terenu.

Na osnovu prikupljenih izjava stotine preživelih svedoka pokolja i meseci snimaka razgovora, bezbroj dokumenata, ubeđen u ono što govori, zaključuje “da nije bilo četnika, ustaše bi poklale sve Srbe u Sarajevsko – romanijskom i Drinskom području“ – u kojima, kako kaže,  u periodu od 1942. do 44 – e nije ni bilo partizana.

Prema nekim saznanjima do kojih smo došli pri istraživanju terena u Snagovu, trebalo bi ispitati i teren uz put na samom ulazu u Zvornik, Zlatne vode.

Priče koje se pronose kazuju da je na tom mestu takođe bilo masovnih streljanja, od 200 do 600 četnika, civila i, docnije, političkih neprijatelja.

U blizini je i Jegin lug, nedaleko od Osmaka, gde su ustaše pobile 370 srpskih civila. Na zemlji natopljenoj krvlju nedužne nejači izgrađen je kalesijski vojni aerodrom, a svaki razgovor o žrtvama zabranjivan i kažnjavan.

Dok se ovakva mesta ne evidentiraju i ne istraže, što je za Republiku Srpsku velik, zahtevan i skup posao, ali i zadatak Državne komisije Srbije za pronalaženje i obeležavanje svih tajnih grobnica u kojima se nalaze posmrtni ostaci streljanih posle 12. septembra 1944. godine, oproštaja, sloge i pomirenja na ovim prostorima teško da će biti.