Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Тече 80-та година од почетка Покоља, геноцида почињеног над српским народом од стране НДХ. Осамдесет година од трагедије на Велебиту, личком пољу, острву Пагу.

 

МАСОВНЕ ГРОБНИЦЕ КОД СНАГОВА ЧЕКАЈУ НА ЕКСХУМАЦИЈУ

Датум објаве: понедељак, 23 марта, 2020
Величина слова: A- A+

На другом километру локалног пута од Зворника ка Тузли код села Снагова код Борића, како мештани зову место страдања четника крајем 1945. године и после Другог светског рата, с десне стране, мартовско сунце пробија кроз високе четинаре.

Извор: ZEMUNSKI LOKALNI GLOBUS Ž.Ž. ; Текст и фотографије: Жана М. Живаљевић, 17. марта 2020. године


НАПОМЕНА: Сви наводи изнесени у овом тексту су лични став аутора и не морају одражавати ставове редакције портала. У циљу свеобухватнијег информисања јавности, објављујемо и прилоге од значаја за мисију удружења Јадовно 1941. чак и када су они потпуно супротни његовим ставовима.


На неколико корака од пута, пре 75 лета, ту су се заустављали пуни камиони из којих су њихови крвожедни џелати осионо и бахато спроводили српску четничку војску, међу којима највише припадника јединица из Шумадије,  која је неуспешно покушала да се пробије преко Дрине у Србију – на последње путовање, стрељање, без суда и милости.

Нико никада није пописао невољнике, којима се ни данас не знају имена, многима ни траг, ни број. Све је у домену претпоставки.

Да ли их је било 400, 700 или 950, или много, много више сазнало би се када би потомство показало добру вољу и смогло снаге да истера на чистац приче које су се проносиле само шапатом деценијама и умиру са остарелим сведоцима.

Нажалост, правде за родољубе још увек нема и ово је скроман покушај да се истина што верније реконструише, с надом да ће сени страдалника трагичне судбине заслужити помен и достојанствено обележје на месту једног од  најтежих братоубилачких злочина.

НАКАЗНО ЛИЦЕ ЗЛА
Регија Бирач у којој се угнездило село Снагово, за разлику од многих других у Републици Српској, остала је неистражена, а, упркос очигледним закључцима на основу делимичне ексхумације обављене 2015. године који су доказали да је једно од најмасовнијих српских стратишта из Другог светског рата, у свим претрагама,  захваљујући вештој муслиманској манипулацији, оно је познато по масакру 35 муслиманских цивила у рату вођеном од 1992. до 1994. године.

За разлику од преживелих чланова породица стрељаних које је владика Зворничко – тузлански  Василије 1991. године окупио код масовне гробнице и одржао опело, када је на највишој чуки постављен и дрвени крст, преко ноћи посечен, муслимани су својим жртвама из последњег рата у непосредној близини подигли монументални спомен комплекс са џамијом као местом ходочашћа.

На тај начин су поново засенили далеко бројније српске жртве, које и данас вапе за правдом и истином, иако је међу њиховим егзекуторима било много усташа амнестираних у маскирној антисрпској партизанској униформи у Шестој партизанској јединици, названој по шесторици муслимана у њеном саставу! Да ли је игде него у Снагову неокајано зло показало наказније лице?

СПОМЕН ЧЕСМА КОД ПАПРАЋE

Међу 400 имена уклесаних у црни мермер спомен чесме коју су, између осталих 3. јуна 1998. године преко пута двери манастира Папраћa открили син и унук стрељаног локалног четника Риста С. Јасиковца, Тихомир и Љубо, у девет чланова њихове породице нашло се и очево. Чесми од десет црних мермерних плоча са именима, презименима, чиновима, годином рођења и погибије, уз бројне цивиле и погинуле браниоце огњишта из последњег рата!

Непрегледна тужна поворка преживелих потомака, ”захвално покољење” и свештенство манастира одали су пошту ”српским јунацима и мученицима”. Обележје краси српски грб, слика армијског генерала Југословенске војске у отаџбини Драгољуба Драже Михаиловића, са стиховима владике Његоша из ”Горског вијенца”, краља Петра Другог Карађорђевића и мајора Јездимира Дангића из Братунца, команданта дворске жандармерије и прослављеног Дринског корпуса.

РАМПА ЗА СРПСКЕ  ЖРТВЕ
Једна од истраживачких мисија Института за нестале особе БиХ много година касније надлетала је Снагово, знајући да је околина пуна масовних гробница, са намером да пронађене посмртне остатке пресели у Поточаре.

И Тужилаштво БиХ је издало потребне дозволе стручњацима Бошњачког института и Међународне комисије за нестала лица, лекарима специјалистима судске медицине и специјалним тимовима да започну ексхумацију.

С обзиром на околност да се локација налази на територији Републике Српске, ангажован је полицијски инспектор из Полицијске станице у Осмацима Божо Милошевић и криминалистички техничар из Полицијске управе у Зворнику, са друге стране. Почетком маја специјалне машине за откопавање изашле су на терен код Снагова и започеле ископавање.

С првим откопом, тек насути земљом и прекривени травом и дивљом купином, појавили су се лешеви.

”На самој површини наишли смо на леш у скоро распаднутим кожним опанцима. Одмах испод њега лежао је официр ЈВуО са металним војним чиновима на раменима и грудима униформе. На ногама су му биле кожне војничке чизме. У џепу официрске блузе нашли смо огледало и коштани чешаљ, какви су се делили краљевској војсци, а панталона динар Краљевине Југославије из 1938. године. У горњој вилици десно имао је четири златна зуба. Испод официра наишли смо на човека који је у рукама држао кандило. До њега је лежао дечји леш” – присећа се инспектор из Осмака, Божо Милошевић.

Милошевић сматра да су лешеви покопани после неколико дана када су партизани натерали остале заробљене четнике из логора Ќрека код Тузле да пешке превале 35 километара до Снагова да сахране своје стрељане саборце и виде шта их чека. Изнемогли, они нису имали снаге сем да их просто прекрију лопатом земље и зато су лешеви остали тако плитко покопани.

Некомплетни посмртни остаци осам особа из масовне гробнице код Снагова пребачени су у Комеморативни центар у Тузли ради даље форензичке обраде и идентификације, али се о наставку ексхумације државни тужилац ни после пет година није изјаснио. Изнете чињенице потврдио нам је портпарол Полицијске управе у Зворнику Миљан Бобар, у писаном одговору на молбу да нам достави фотокопију записника са ексхумације.

”Полицијска станица Осмаци, у мају мјесецу 2015. године евидентирала је пријаву да су приликом извођења грађевинских радова поред пута Црни врх – Снагово, мјесто Борићи, пронађени скелетни остаци. О свему је обавијештен дежурни тужилац Окружног јавног тужиоца Бијељина као и дежурни тужилац Тужилаштва БиХ.

На основу наредбе о ексхумацији Тужилаштва БиХ, извршена је ексхумација одређеног броја некомплетних скелетних остатака као и предмета који су том приликом пронађени и изузети.

Сви ексхумирани скелетни остаци и предмети су по наредби Тужилаштва БиХ предати ЈКП Комеморативни центар Тузла, реди идентификације пронађених скелетних остатака. Све прикупљене информације су прослијеђене поступајућем тужиоцу Тужилаштва БиХ, а о даљим активностима Полицијска управа Зворник није обавијештена”, пише у одговору који нам је прослеђен. Записник из полицијске архиве нисмо добили. Само по себи се намеће питање зашто пет година није реаговао дежурни тужилац Окружног јавног тужиоца Бијељина?

БОРЦИ ДЕМАНТОВАЛИ ЛАЖИ ТУЖИЛАШТВА БИХ

Тужилац БиХ Един Муратовић се тада, међутим,  јавно огласио ноторном лажи и беспризорном манипулацијом како је ексхумацијом откривена гробница са посмртним остацима италијанских и немачких војника из Другог светског рата, на шта је оштрим демантијем и доказима реаговао председник Борачке организације из Осмака Радослав Ступаревић.

Позивајући се на крунски доказ, записник са тек започете ексхумације осам некомплетних посмртних остатака са јасним обележјима Југословенске војске у отаџбини, новчићима које је издала Народна банка Краљевине Југославије, православним крстовима нађеним око врата жртава, кадионицом, сведочења преживелих Предрага Станишића, Радета Јакшића, Тихомира и Љубе Јасиковца, сина и унука члана Четничког штаба команде Риста који је на овом месту стрељан, и самог Ступаревића, који су дали изјаве о догађајима с краја 1945. године, као и монографију о Осмацима Рајка Бошковића из 2013. године у којој је објавио податак о стрељању четника (”Најдрастичнији пример одмазде над заробљеним четницима десио се на Црном врху у реону ”борића” где су партизани без суђења ликвидирали неколико стотина четника…”, стр. 47), борци су затражили од надлежних институција Републике Српске да спрече овај драстични покушај ”фалсификовања историје”.

Тада су се јавили и нови сведоци: ”Добро се сећам истините приче везане за овај злочин који је починио Партизански мајевички одред у селу Снагово 1945. године. Тад је побијено, према казивању живог сведока тих догађаја око пет стотина веома младих људи, припадника четничког покрета.

Истинита прича откривена је 1945. године, доласком Коче Поповића у Тузлу где је била команда тадашњег штаба поменутог одреда. Командант је на питање Коче Поповића ”Шта радите ви у Тузли?” рапортирао: ”Уништавамо банду на Мајевици”, део је коментара испод реаговања бораца ”Ту почивају Срби” у ”Вечерњим новостима” 1. јуна 2015. године на нови покушај манипулације Тужиоца БиХ српским жртвама .

Бора (без презимена) је написао: ”То је гробница стрељаних четника међу којима је и мој ђед”…

РИСТО ПОВУКАО  И УБИЦУ У РАКУ
А ми смо се запутили код живих сведока. У селу Брасина поред Бање Ковиљаче живи осамдесетшестогодишња Јелена Куко, девојачко презиме Јасиковац.

Пре пет година умро јој је старији брат Тихомир (1929) који је све чега се сећао из Снагова пренео потомству, а са сином Љубом организовао постављање меморијалне спомен чесме преко пута улаза у манастир Папраће.

”Нашу су породицу због оца сурово прогонили, једном чак и отели, па су нас четници ослободили. Тад је отац моју мајку са четворо деце склонио код деде у Снагово и одлучио да се са још тројицом рођака преда властима, не би ли освете поштедели своје најмилије”, сећа се Јелена.

Јеленин син Лука сећа се деде Риста и рођака с мајчине стране из мајчиних и ујакових прича: Цвика, Милоша и Уроша, од којих су двојица били још младићи. Деда Ристо је, према сећањима најстаријег унука и свог петнаестогодишњег сина ујака Тихомира водио  у четничку стражу.

Јелена је, пак,  већ тог првог дана очевог заточеништва пешице 11 километара понела храну оцу у кућицу у Зворнику где је био заточен. Настављала би до пијаце да прода јагоде које је набрала, да би мајци понела коју пару.

Следећег дана је опет оцу донела храну, а трећег га већ није било, одвели су га на стрељање. Кад је то чула њена мајка Петра, слетела се на стратиште – без обзира што су јој меци звиждали око ушију и по капи коју је зграбила са земље и гурнула је на брзину кришом у недра била сигурна да је међу стрељанима и њен Ристо.

Сам Бог је сачувао куршума, јер је била бременита са најмлађим посмрчетом, Љубицом.

Невероватна одважност је била потребна да Ристови потомци, чим су поодрасли, редовно одлазе на задушнице у Снагово, на необележено место пострадања свога оца и запале свеће. Његова најмлађа ћерка Љубица Глигоревић која се од удаје преселила у сремско село Добановце чинила је то редовно и тиме жестоко љутила народну власт, али није одустајала до позних година.

”Ту капу очеву чували смо доскора, када су је унуци развукли, играјући се”, одговара Јелена на питање да ли је успела да сачува последњу успомену на оца. Јеленин син Лука приповеда оно што му је ујак пренео – да је Ристо пред стрељање кидисао на свог убицу и повукао га са собом у смрт. У њега је опалио партизански метак који је требало да занавек ућутка Ристу.

Бака памти и да су сирочићи са мајком то цело лето ”провели под крушком”, под ведрим небом…И да им живот као четничкој деци уопште више није био лак.

БЕЗ САМИЛОСТИ
У покушају да реконструишемо догађаје разговарали смо са протојерејом – ставрофором (у пензији) Капеле светих бесребреника Козме и Дамјана у Ургентном центру у Београду, Стевом Влачићем, рођеним  у Снагову, годину после завршетка Другог светског рата, 1946 – е. Заклети антикомуниста, до пензије старешина цркве Светог Саве на Врачару, Влачић нам је открио потврђен и проверен податак да је стрељани поп нађен међу ексхумиранима са кадионицом и металним крстом око врата био Стево Тодоровић из Пожарнице.

Он износи и незванични и непотврђени податак да у партизанској акцији чишћења терена од припадника ЈВуО није стрељано 400 четника, већ 950, међу којима је било педесетак  локалних, који су се предали после пораза и покушаја делова Церског корпуса да пређу Дрину и повуку се у Србију, а да су ликвидације политичких неистомишљеника на том месту настављене и током педестих година.

Отац Влачић нам преноси сведочења свога таста Милоја Јеремића, који је у Тузланском и Зворничком затвору слушао запомагања голобрадих ”Србијанаца”, махом из Шумадије, који су од ретких и храбрих пролазника покушавали да измоле залогај или кап воде, ограђени бодљикавом жицом. ”Ако би им се ко приближио и показао самилост, завршавао би са заробљеницима иза жице” –  присећа се отац Стево казивања таста о условима и околностима у којима су наоружани партизани држали заточене четнике.

Смиловао се његов таст и под мишком носећи сомун, пружио га изгладнелој деци кроз жицу, а стражар га је сместа спровео међу заробљене! Пролазећи поред затвора, приметио га је угледни комшија и питао стражаре шта ће Милоје ту, иза жице.

На једвите јаде је ослободио недужног Јеремића, којег рат никада пре овог страшног сусрета са заробљеницима иза бодљикаве жице није занимао. Јеремић је причао да је иза жице било највише средовечних војника у поцепаним, дотрајалим униформама и скоро голобрадих војника, трећепозиваца, још деце. Од ретких парохијана са којима се састајао током деценија отац Стева је склопио мозаик да су затвореници одвођени на стрељање крај пута близу Снагова.

Сећа се и да је чуо приче како је стока, узнемирена комешањем, јауцима и мирисом распадања и крви, ишла на стратиште, а да су чобане стражари одвраћали претњама.

Окружени углавном кућама у којима су живели Муслимани, из гробнице непокопаних чули су се језиви вапаји и јауци.

Нико није хтео нити смео да доводи у питање своју главу ни животе ближњих да приђе и помогне.

”Убијани су по падинама, како би их нашли, партизани су пуцали, тако да се сигурно могу наћи остаци лешева на све стране”, протину претпоставку потврђује нам полицајац Божо Милошевић.

”Од 10 жртава у Лопарима, рецимо, осам су убили партизани. За 50 година од 3.500 свештеника колико их је било у БиХ, њихов број је десеткован на 1.500, за 2.000 мање” – тврди Влачић, позивајући се на јавно објављену локалну статистику.

КРВАВЕ РУКЕ
Не знају се имена ни свих педесетак локалних четника, ни стрељаних припадника ЈВуО, као ни њихових убица. Зна се да су припадали Шестој партизанској јединици, под директном командом генерала Косте Нађа.

Од борца Републике Српске Звонка Бајагића из Власенице сазнајемо да је поменуто место код Снагова примило у своја недра небројено најбољих домаћина и да их је јако тешко поименце идентификовати. ”Причало се да су пијани официри, жељни забаве, наређивали да се камиони напуне заробљеним четницима и стрељали их док се не уморе” – преноси нам Бајагић приче које је слушао од старих.

И кад су, преким судом, очистили терен од четника, представници нове револуционарне власти су наставили свој крвави пир у поратном преиоду, те су, како су писале ”Вечерње новости” 1990. године, ”у Снагово доводили младе српске интелектуалце из Србије, пре свега из Лознице и околине, и ту их убијали.”

Један од сведока је угледни Лозничанин Јово Мичић, који је потврдио да су у Снагову рањени остављени да умиру у најтежим мукама, а брањено да им ико од родбине или мештана помогне. На овом месту је после рата, тврди Мичић, уморен и његов брат само због сумње да није за нову власт.

Полицијски инспектор из Осмака Божо Милошевић преноси  причу да су двојица партизана из стрељачког вода спустила пушке, не могавши да пуцају у своје комшије и децу.

Партизани су их одмах превели преко пута и пресудили им. Тела су им у вртачама преко пута жртава. Божо преноси и да се извесни старина Бошковић из Скулина пред своју смрт 2012. године хвалио како је побио силне четнике и да је био учесник погрома код Снагова.

Зашто црква, чији је првосвештеник одржао једино опело мученицима на месту страдања и данас ћути?

Према незваничним информацијама пензионисани владика Зворничко – тузлански, на служби у манастиру Пет језера посветио је године да истражи овај злочин комуниста над идеолошким непријатељима, али покушаји да од епархије добијемо неки опипљив доказ сажети су у одговор управника архиве протосинђела Данила да је ”сачувано врло мало докумената везаних за Други светски рат, да је архива несређена и да прецизирамо догађај”, иако је реч о непознатој историји чије би откривање првенствено нашим пастирима требало да буде важно.

НАЈГУШЋИ МРАК ИЗНАД БИРАЧА

О бестијалним покољима цивила у Источној Босни и стрељању четника цео свој живот у више књига писао је Момир Крсмановић, који данас има 87 година.

Неуморно је налазио сведоке и бележио. Пре Радуловићеве ”Голубњаче” и Драшковићевог ”Ножа” својим првим романом ”Тече крвава Дрина” (1983) пробудио је из првоборачког и споменичког сна Брозове генерале, посебно земљаке, чија је недела детаљно описао кроз сведочења стотине преживелих жртава.

”Почео је да скида вео који је претио да сахрани истину”, писало се о његовом вишетомном делу ”Голгота српског народа 1941 – 1957”, док је и свим осталима испровоцирао потрес звани ”случај Крсмановић”. Момир Крсмановић тврди да је управо Бирачка регија остала неистражена, црна рупа, на његову огромну жалост, јер верује да крије најстрашније тајне о покољима недужних цивила и припадника ЈВуО.

Његова сведочанства о покољима и страдањима Срба у Источној Босније је и Центар Визентал уврстио у свој Документациони биро.

”Више од 85 одсто војно способних муслимана у Другом светском рату било је у усташама, када је 90 процената српских села и кућа спаљено и сравњено са земљом, а над Србима спроведен покољ”, тврди Крсмановић на основу изучавања грађе и шест деценија рада на терену.

На основу прикупљених изјава стотине преживелих сведока покоља и месеци снимака разговора, безброј докумената, убеђен у оно што говори, закључује ”да није било четника, усташе би поклале све Србе у Сарајевско – романијском и Дринском подручју” – у којима, како каже,  у периоду од 1942. до 44 – е није ни било партизана.

Према неким сазнањима до којих смо дошли при истраживању терена у Снагову, требало би испитати и терен уз пут на самом улазу у Зворник, Златне воде.

Приче које се проносе казују да је на том месту такође било масовних стрељања, од 200 до 600 четника, цивила и, доцније, политичких непријатеља.

У близини је и Јегин луг, недалеко од Осмака, где су усташе побиле 370 српских цивила. На земљи натопљеној крвљу недужне нејачи изграђен је калесијски војни аеродром, а сваки разговор о жртвама забрањиван и кажњаван.

Док се оваква места не евидентирају и не истраже, што је за Републику Српску велик, захтеван и скуп посао, али и задатак Државне комисије Србије за проналажење и обележавање свих тајних гробница у којима се налазе посмртни остаци стрељаних после 12. септембра 1944. године, опроштаја, слоге и помирења на овим просторима тешко да ће бити.

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top