Марковина: Пресуда Степинцу има политичку мотивацију

Драган Марковина се пита је ли вријеме за трезвену расправу о Степинцу

Након што је загребачки судац Иван Турудић у необично експресном поступку, који је окончан тек седам дана по запримању захтјева за ревизијом пресуде из 1946., поништио суђење Алојзију Степинцу прогласивши га невиним и упуштајући се успут у властите историографске процјене, питање улоге и понашања загребачког надбискупа за вријеме усташке државе заправо би тек требало бити отворено.

Закључимо ли пак да је намјера суца Турудића била посве супротна, тј. да је он овом судском одлуком планирао рехабилитовати Степинца и закључити расправу на ту тему, нећемо открити ништа претјерано ново. Но кључно питање које се, мимо идеолошких расправа, намеће је, зашто бисмо то питање затворили у друштву које је по доживљају Другог свјетског рата и односа према њему изразито подијељено?

Одлука без икакве расправе

Уколико се водимо Турудићевом логиком, коју је очито подржало и Државно одвјетништво, сложивши се с Турудићевим ставом, да сада живимо у слободној и демократској земљи у којој више неће бити политички монтираних процеса, не постоји ниједан разлог да као друштво не отворимо расправу о овој комплексној теми. Но, да би таква расправа уопште била могућа, актуалну пресуду и околности унутар којих је до ње дошло требали бисмо на исти начин преиспитати, као и ону из 1946.

Имајући у виду Турудићев закључак, који јесте рационално одржив, како је процес из 1946. године био политички монтиран, он нас нужно доводи до питања да ли је и краткотрајна расправа без расправе, након које је судац донио неупитан правни и историјски суд такођер политички мотивирана или није? Одговор на ово питање био би по загребачког суца изразито неповољан, с обзиром да му је и самом јасно да се без икакве расправе поставио у улогу неупитног арбитра, потпуно рушећи предрасуде о спорости хрватског правосуђа.

Наклоност Степинцу

О чему је ријеч? Чињенице говоре сљедеће: Након што је Борис Степинац 15. јула поднио захтјев за ревизијом суђења, загребачки суд је одмах по примитку тог захтјева одредио суца Турудића као онога тко ће предсједавати вијећем, да би већ недељу дана након тога експресно, без икаквих притужби од стране представнице Државног одвјетништва донио споменуту одлуку, образложивши је, између осталог, сљедећим ријечима: “Након 70 година његова је воља испуњена од стране хрватског суда у слободној хрватској држави и зато ова пресуда нема само појединачни него и дубоки значај за историју хрватског народа”.

Чак и кад не бисмо ништа знали о Турудићевом ранијем дјеловању, читајући овај закључак, тешко бисмо могли избјећи јасну и недвојбено идеолошку наклоност коју овај судац гаји према Степинцу. Но, прије него се вратимо на ову тему, остаје нам за упитати се због чега је расправа овако експресно заказана и због чега се једна изнимно комплексна тема закључила без икакве сувисле судске расправе? Тиме, још увијек не улазећи у сам меритум пресуде, долазимо до једноставног закључка како је ово поништење судске одлуке из 1946. такођер политички мотивирано.

Политички монтирани процеси

Посебно имајући у виду чињеницу да је судац Турудић у марту 2015. године у јавност изнио тезу о томе да би било какав озбиљан разговор о ‘Домовинском рату’, који би одскакао од доминантног наратива требало криминилизовати. Прецизније говорећи, предложио да се пропише казна од три или пет година затвора за тезе попут оних да Домовински рат није био обрамбени, да није била агресија него грађански рат и да циљ Олује и других операција није било ослобађање него етничко чишћење. Или, како је то додатно оснажио, једна су ствар појединачни злочини, а сасвим друго кад се комплетне војне операције називају злочином.

Другим ријечима, човјек који се са судачке позиције упустио у обрачун са политички монтираним процесима, прије годину дана је заговарао увођење управо таквих процеса у судску праксу, чији би једини циљ био суспензија слободе говора и аргументиране академске и јавне расправе.

Није осудио НДХ

У читавој причи постоји међутим још један незанемарив детаљ, који се односи на само Степинчево дјеловање. Он је, наиме, као загребачки надбискуп знао ту и тамо упутити понеку примједбу на поступке усташког режима, везану уз услове транспорта у логоре и третман заробљеника и сл., но никада није осудио НДХ у цјелини. При чему је више него јасно да би таква осуда са Степинчеве позиције доиста имала значајну тежину. Степинац је пак, посве супротно од тога, читаво вријеме постојања усташке државе, њу не само поздравио, него и институционално подржавао, не водећи рачуна о томе да је та држава успостављена на њемачким и талијанским тенковима и на нацистичкој идеологији.

Стога право питање није у томе да ли је била ријеч о политички мотивираном процесу против њега, јер доиста јесте била ријеч о томе, него о садржају самог процеса и Степинчевог дјеловања. Нова, ослобађајућа пресуда, која је такођер донесена с политичком мотивацијом с једне стране нам и даље неће одговорити на ова кључна питања, док ће с друге ширити посве промашено увјерење о послијератној Југославији као антихрватском и ненародном режиму. Без обзира на чињеницу што је ту државу створила четверогодишња борба бројних хрватских партизана, док јој је с друге стране стајао марионетски режим инсталиран од стране окупатора.

Аутор: Драган Марковина

Извор: ТЕЛЕГРАМ

Везане вијести:

Поништена пресуда Степинцу

Чему изненађење кад је поништење пресуде Степинцу најављено?

Томислав Кресовић: Ватикан и греси Алојзија Степинца

Ефраим Зуроф: Степинац је подржавао геноцид у Хрватској, срамна одлука о поништењу пресуде Степинцу