Marko S. Marković: U davne dane

U davne dane

U davne dane zveri i ljudi,
u strašno vreme mržnje i mraka,
pred stroj za paljbu, izvede Nemac,
tek probuđenog, bosog dečaka.

K’o crne ale, zinuše cevi,
gladne za zadnjim detinjim dahom…
Tad osmeh sinu na malom licu,
a krvnik stade, zaleđen strahom.

“Da li vi mene plašite, čiko,
što sam u tuđem jabuke brao?
Il’ što sam prosjaku, krišom od majke,
najbolju očevu košulju dao?

Il’ što sam lani zasp’o u hladu,
a ovce ušle u mlado žito?
Ili što nisam sva slova znao,
kada me juče učitelj pit’o?

Al’ biću dobar, evo, reč dajem!
-zašto se oni mršte toliko?
Šta ono čine, zar puške pune?
Zar će me stvarno ubiti čiko?”

Okrete leđa Nemac i ode,
pa diže ruku, znak stroju dade,
polete jato gugutki belih,
krvavo sunce za brdo pade.

U davne dane zveri i ljudi,
u strašno vreme mržnje i mraka,
streljan je streljački stroj Germana,
osmehom jednog srpskog dečaka.

Marko S. Marković