Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
SpanishЧесто ме у сну дозива да га браним и да му дођем, јецајући и бришући сузе свједочи бака Мара Протић.
Дивљачке усташке хорде и кољачи почетком Другог свјетског рата нису мимоишле ни бараћка села. У једном дану у селу Подгорја је убијено и спаљено скоро 200 цивила. Свему свједоче споменици жртвама као и свједоци који су преживјели овај покољ.
Мара Протић (1919.) једна од преживјелих описала је тај 6. септембар 1941.
-Оно што су тог дана учиниле усташе не би учиниле ни најкрволочније звијери. Били смо у збјегу у Смрчевој коси изнад села Подгорја. Много свијета склонило се пред најездом усташке немани, старци, жене и ђеца су ту били јер је одрасле од 16 до 60 година већ било одвело, нисмо знали шта је са њима.
Kасније сам сазнала да је њих 82 побило и запалило у једној удолици на Ивовцу. Kад су њих побили кренули су на нас да би завршили свој крвави поход. Рекли су неким нашим виђенијим људима да нас позову да изађемо из шуме и да идемо кућама. Чим смо се скупили довели су нас до Анђелића кућа у Подгорији и пред стајом наредили да станемо у неку врсту колоне.
Онда су започели крвави пир. Тешким маљем убијали су прве људе и убацивали у шталу. Затим су из мајчиних руку отимали дјецу и ударали маљем или клали да би то мајке гледале.
Незамислив је то ужас био: крик, јаук, врисак, молбе и преклињања. Моја свекрва Стана, Бог да јој душу прости, снажна, висока и крупна жена рвала се са усташама. Сасјекоше је ножевима, а њена крв просу се по Димитрију Зељковићу, који искористивши то рвање и пометњу, скочи и побјеже у шуму.
Ја сам на реду.
Истргоше из мог чврстог загрљаја моје злато, моју срећу, мог првенца, трогодишњег синчића Стојадина. Био је лијепо и као дрен здраво дијете, мајчин понос у селу.
Рукама хватам оштрицу ножа да бих га заштитила. Заклаше га као јагње. Његова топла крв прсну по мом лицу, од бола јекнух. Осјетих туп ударац у потиљак. Падам у дубину, тонем, умирем…
Из запаљене стаје, у коју су ме убацили, видим свјетлост. Пузим преко мртвих и полумртвих лешева и провлачим се кроз уски отвор за избацивање ђубра. Са тешким ранама и сва крвава три дана и три ноћи, без икакве хране и воде сам у густој шуми.
Привлачим се Анђелића кућама. Нигдје никога.
Послије три дана, више се не сјећем како, нашла сам се код куће жене коју су звали Пљевка а која је и сама преживјела овај пакао али су јој сва чељад поубијана.
Ране су се позлиједиле. Талијански љекар ме лијечио.
И сада осјећам топлину крви мог Стојадина на лицу. Често ме у сну дозива да га браним и да му дођем јецајући и бришући сузе заврши своју причу бака Мара Протић.
(Овај покољ су, поред Маре и Анђе Протић, преживјели поменути Димитрија Зељковић и Пљевка, те Млађен Протић и Стојан Гајић.)
Подаци преузети из књиге, „Бараћи и Бараћани“, аутора Раде Удовчића. Издавач: Јавна установа Kултурни центар “Петар Kочић”, 2007.
ПРОЧИТАЈТЕ КЊИГУ:
Прикупио и доставио Тоде Ждрња из Мркоњић Града коме изражавамо захвалност.
Напомена:
Доњи Бараћи се налазе у западном дијелу Р. Српске, на путу од Мркоњић Града до Млиништа, (27 км од Мркоњић Града и 17 км од Млиништа) на раскрсници гдје се одваја пут за Шипово (16 км). Обухватају и насеља Доња и Горња Подгорја.
